Čovek žonglira, pogled mu je usmeren, loptice lete po vazduhu, a iza njega se u rovu nalaze desetine leševa bačenih jedni preko drugih; nasmejani mladići skaču, pokret im je uhvaćen u letu, dok su ispod gomile ispijenih mrtvih tela; devojka radi jogu, a pored nje ostaci ubijenih logoraša. Slike, tačnije foto-montaže, izazivaju onu tešku, turobnu mučninu koje čovek ne može da se oslobodi, a kontrast između tako bezbrižnog života i tako užasne smrti je nepodnošljiv.

Foto-montaže su proistekle iz projekta mladog izraelsko-nemačkog autora Šahaka Šapira. On je prvo odabrao dvanaest od mnoštva fotografija sa društvenih mreža koje su uz komentare i smajlije postavljali uglavnom mladi ljudi, slikajući se ispred/na spomeniku posvećenom žrtvama Holokausta u Berlinu, a potom je, kako je objasnio, "promenio pejzaž". Naime, ostavljajući nasmejana, opuštena lica u prvom planu, u pozadini je montirao autentične slike uglavnom iz nacističkih logora. Šapiro je nazvao projekat "Jolokaust" – iz skraćenice YOLO (you live only once – samo jednom se živi) i reči Holokaust.

Tema ispravnog odnosa prema spomenicima ili, najpre, mestima na kojima su se nezamislivi zločini događali, kao što su koncentracioni kampovi, već neko vreme postoji u Nemačkoj, ali i u celoj evropskoj javnosti. U sebi krije dosta slojeva i otvara važna pitanja uključujući i ona kako (ne) treba da se sećamo, može li se sećanje preneti, šta u sebi krije nepažnja prema prošlosti, gde je danas Nemačka, ali gde smo i mi u regionu na sedamdeset drugu godišnjicu oslobađanja logora Aušvic. Koliko nas se i kako prošlost zaista tiče?

BERLIN

Šapirov projekat je dočekan uglavnom sa odobravanjem kako potomaka preživelih tako i naučnika, nastavnika ali i građana koji svakodnevno prolaze pored spomenika u centru nemačke prestonice. Ipak, podrška nije bila jednoglasna, a njegove foto-montaže su opisane i rečima poput "radikalne" i "kontroverzne".

Spomenik posvećen ubijenim Jevrejima u Evropi otvoren je 2005. godine i svako ko je prošao pored njega zna da je to mesto koje ume da vrvi od života – na prostoru od skoro pet ari, na kome se nalazi 2.711 pravougaonih, betonskih ploča, ljudi se sunčaju, šetaju kučiće, voze bicikl između blokova… Arhitekta koji je projektovao spomenik, Piter Ajzenman, izjavio je još 2005. da je želeo da napravi mesto u kome će se živeti u sadašnjosti, gde postoji tišina, u kome nema informacija. Možda bi jednostavno bilo zaključiti da je hteo da stvori prostor u kome može neometano da se misli, jer bez promišljanja i (auto)refleksije budućnost je bez sumnje mračna. Zato Ajzenman smatra da je u redu što ljudi tamo obavljaju razne aktivnosti i što mnogi uživaju u šetnji između ploča na mestu koje simbolizuje stradanje šest miliona Jevreja.

Međutim, za mnoge druge ova simbolika je dovoljna da sa užasom posmatraju turiste koji tamo prave nasmešene selfije, sa pitanjem: gde je tu poštovanje i saosećanje? Šapiro je, inače, projekat "posvetio" Bjernu Hekeu, "svom omiljenom neonacisti", lideru AfD-a (Alternativa za Nemačku), koji je kazao kako su Nemci jedini koji su stavili spomenik srama u centar svoje prestonice, što se odnosilo na pomenuti spomenik ubijenim Jevrejima.

AUŠVIC

Pre nekoliko godina, jedna američka tinejdžerka se fotografisala ispred Aušvica, široko osmehnuta, dodajući smeška koji crveni kao komentar na fotografiju. Jula 2016, posetioci Aušvica su zamoljeni da ne love pokemone po jednom od najstrašnijih mesta u istoriji čovečanstva. Ukrajinski režiser Sergej Loznica se u filmu Austerlic, koji će biti prikazan na festivalu Sedam veličanstvenih, upravo bavi time: kako je moguće da se ljudi koji posećuju nekadašnje koncentracione logore, slušajući na koji način su se masovna ubistva događala, ponašaju poput turista – šetaju se nezainteresovanih pogleda, kao da ne razumeju gde su, prave porodične portrete ispred znaka "Arbeit macht frei" i razgledaju okolinu. Loznica je to opisao na sledeći način: oni deluju kao da su sa nekog drugog sveta, uzvikuju "Zanimljivo", kao potrošači koji kupuju horor u malim komadima. Svojevremeno su, slično onome što je napravio Šapiro, samo u blažoj varijanti, prikazani selfiji mladih izraelskih đaka koji su bili u poseti Memorijalnom centru Aušvic-Birkenau – slike napućenih devojaka uz komentare "i na ovakvom mestu izgledam divno", odgovori prijatelja "kakva lepotica", dok se u pozadini vide logorske barake ili već pomenuti natpis na ulazu.

U slučaju berlinskih turista i mladih Nemaca koji skaču između spomeničkih blokova, kao i izraelskih tinejdžera koji se zabavljaju, teško da je reč o nekom namernom nipodaštavanju, stavu ili poricanju. Iako ne treba zanemariti da je sa digitalnim dobom došla i nova generacija poricatelja Holokausta koji, kako tvrdi Nikolas Teri, autor knjige o tome, ne ulažu nikakav napor da opravdaju svoja gledišta, poprilično su neobrazovani i grade različite teorije zavera. Teri je sam trend nazvao tviterifikacija poricanja. Reč je verovatno o odsustvu razmišljanja. A ta je boljka, pogotovo ako se gaji i podržava, veoma opasna.

Jedan strani novinar je napisao da mu mladi, kada ih gleda dok rade tako nešto na takvim mestima, deluju kao gomila narcisa opsednutih tehnologijom. Istini za volju, teško da je to isključivo generacijska stvar. Ali pitanje jeste kako je moguće da neko ko dolazi na mesto najužasnijih stradanja ima potrebu da se na takvom mestu fotografiše i da sebe stavi u prvi plan?

Šapiro je, inače, ugasio veb-stranicu projekta Jolokaust jer mu se svih dvanaestoro ljudi sa fotografija javilo, tvrdeći da su shvatili svoju grešku. Mladić koji je uz svoju sliku gde preskače između ploča dodao komentar "skakanje po mrtvim Jevrejima", napisao da je to bila glupa šala.

HRVATSKA

I dok u Nemačkoj traje rasprava o kulturi sećanja, kako po tom pitanju stojimo na ovim prostorima? Ukratko, između nebrige i negiranja.

U Hrvatskoj je pre koji dan direktor tehničke škole u Šibeniku odbio da ugosti izložbu o Ani Frank, jer u okviru 38 panela ima nekih na kojima su ustaše, eto, prikazane kao koljači, a partizani nisu tako prikazani, pa on smatra da to nije u redu. Nije za to snosio nikakve posledice. Niko se od tamošnje vlasti verovatno nije odviše potresao ni što su Jevreji u Hrvatskoj odbili da učestvuju u komemoraciji u hrvatskom Saboru povodom međunarodnog dana sećanja na Holokaust (27. januar), jer država nije učinila ništa nakon što je u blizini Jasenovca postavljena spomen-ploča na kojoj stoji i pozdrav "Za dom spremni", kao ni što se u blizini jednog drugog logora neprestano održavaju žurke, a ne postoji niti jedan natpis o tome šta se za vreme Drugog svetskog rata na tom mestu događalo.

SRBIJA

Kada su spomenici u pitanju, u Srbiji već godinama vlada potpuna nebriga o njima. Staro sajmište, mesto nekadašnjeg logora, stoji zapušteno, a tamošnji lokali odraz su užasne ravnodušnosti. Kada bi Šahak Šapiro došao da u Beogradu napravi projekat sličan onome koji je uradio sa berlinskim spomenikom žrtvama Holokausta, fotografije bi izgledale ovako – prijatni porodični ručak u bašti restorana, ljudi nazdravljaju, dok u pozadini leže gomile mrtvih tela; mladići i devojke dižu tegove i trče na pokretnim trakama, a iza njih ispijena lica logoraša. A kakve bi tek bile fotografije sa lokacija Topovskih šupa, oko čije table stoje đubre i stare gume, Banjice…

Potpisnica ovih redova ne može iz glave da izbaci reči Ivana Ivanjija, koji je u jednom članku u "Vremenu" napisao: "Ne mogu da kažem da mi je svejedno šta će u gradu u kome živim učiniti sa mestima sa kojih su u smrt odvedeni moj otac i moja majka. Ne mogu da kažem da nisam radoznao. Ali sam uveren da moja generacija i ja o tome ne treba da odlučujemo. To je pitanje za naše sinove i kćeri, naše unuke, da li žele da se sećaju šta su njihovi preci doživeli ili kako su umrli, na koji način to da beleže ili ne obeleže."