Dok ruske rakete razaraju stambene četvrti u Ukrajini, a ukrajinski dronovi pale ogromna ruska skladišta nafte i gasa na Krimu, Kina je preuzela dugo najavljivanu ulogu političkog posrednika sa plemenitim, ali krajnje neizvesnim ciljem da se rat okonča.

Malo ko očekuje, uključujući rukovodstvo u Pekingu, da će u dogledno vreme topovi zaćutati. Ali kako kaže kineska poslovica, i put od deset hiljada milja počinje prvim korakom. Taj korak je sada učinjen.

Prošle nedelje, 425 dana od početka ruskog napada, kineski predsednik Si Đinping je prvi put razgovarao sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim. Telefonski razgovor, na ponovljenu inicijativu Ukrajinca, trajao je oko jedan sat i detalji naravno nisu poznati, ali je javnosti saopšteno kako je Kina odlučila da svog bivšeg ambasadora u Rusiji imenuje za glavnog pregovarača koji će u Kijevu, ali i na drugim zainteresovanim stranama, sondirati teren o mogućem političkom rešavanju ratne situacije.

Jedan drugi kineski ambasador, ovaj aktuelni sa sedištem u Parizu, svojim skandaloznim izjavama francuskom radiju samo je ubrzao kinesku rešenost da preuzme inicijativu.

AMBASADOR IZAZVAO POMETNJU

Lu Šaje, to je ime kineskog ambasadora u Francuskoj, izazvao je pometnju u Pekingu svojim izjavama koje su u očiglednoj suprotnosti sa kineskom zvaničnom politikom. Govoreći o rusko-ukrajinskom ratu, ambasador je rekao da je Krim bio ruski sve dok ga Nikita Hruščov nije “poklonio Ukrajini” i, ono što je još značajnije, da je državni suverenitet bivših sovjetskih republika – de fakto nelegitiman.

Ambasador Lu nije tek običan diplomata. Pre Pariza on je bio poslanik u Kanadi, ali je visoki politički rejting stekao u Pekingu, kao šef Biroa za politička istraživanja Centralnog komiteta Kineske komunističke partije. Strani analitičari smatraju da je on jedan od “jastrebova” u kineskom rukovodstvu, pa su posle izjave francuskom radiju posumnjali da iza njegovih reči stoji možda i neka čvršća struja u pekinškom vrhu.

Ambasadorovo dovođenje u pitanje legitimnosti suvereniteta bivših sovjetskih republika, koje su sve međunarodno priznate kao samostalne države, izazvala je u tim državama žestoku reakciju. Deklaracija iz 1991. kojom su Rusija i druge sovjetske republike proglasile nezavisnost, garantuje priznavanje i poštovanje teritorijalnog integriteta i nepovredivosti postojećih granica, odustajanje od pretnji ili primene sile i rešavanje sporova kroz političke pregovore. Izjava kineskog ambasadora, kojom se dovodi u pitanje Deklaracija, naterala je mnoge da se pitaju da li to zvanični stav Kine i promena u politici Pekinga, koji sa svim tim državama ima svestrane diplomatske, ekonomske i druge odnose.

U Kijevu se nisu mnogo obazirali na ovaj skandal. Samo su ponovili da Ukrajina ima diplomatske odnose sa 186 zemalja i da je oduvek članica UN-a, čak i u vreme SSSR-a.

Oštro su reagovale baltičke republike, a zatim i države Srednje Azije. Posebno je zanimljiv stav Kazahstana, koji je poslednje dve godine naglašavao svoju neutralnost u rusko-ukrajinskom ratu ne opredeljujući se ni za jednu stranu, uz procenu da bi to moglo da košta. Čak je usvojen zakon koji propisuje dugogodišnje zatvorske kazne Kazahstancima koji učestvuju u bilo kom ratu u stranim zemljama.

Kazahstan je u posebnoj situaciji: posle raspada SSSR-a 1991. godine u Rusiji je ostalo oko 600 hiljada Kazaha, a u Ukrajini oko 400 hiljada. U sadašnjem ratu oni su mobilisani u dvema neprijateljskim armijama i međusobno vode bratoubilački rat protiv svoje volje.

UKRAJINA KAO STRATEŠKI PARTNER KINE

O telefonskom razgovoru Si Đinpinga i Zelenskog kineska agencija Sinhua je nešto šire izvestila za domaće potrebe. Navela je kako je Si rekao da se kinesko-ukrajinski odnosi uspešno razvijaju i da su postigli nivo strateškog partnerstva. Nezavisno od međunarodnih promena, Kina će nastaviti da razvija saradnju sa Ukrajinom.

Što se tiče krize u Ukrajini (Si ni jednom rečju nije pomenuo rusku invaziju niti je koristio reč rat), Kina je, kaže, uvek bila na strani mira i njena osnovna pozicija je da poziva na mir i doprinosi pregovorima. Ponovio je “četiri neophodnosti” – treba poštovati suverenitet i teritorijalni integritet svih zemalja, ciljeve i principe UN-a, uzeti u obzir zakonite interese bezbednosti zemalja, i podržati sve napore koji vode razrešenju krize. Dodao je i “tri razmatranja” – u vojnim sukobima nema pobednika, nema jednostavnih rešenja za složene probleme, neophodno je izbeći konfrontaciju između velikih država.

Telefonski razgovor kineskog i ukrajinskog predsednika predstavlja njihov prvi direktan kontakt nakon ruskog napada (za to vreme Si se dva puta sastao sa ruskim predsednikom Putinom i tri puta je s njim razgovarao telefonom). Razgovor sa Zelenskim svakako je važan korak Pekinga u potrazi za političkim rešenjem.

SVAKO IZ SVOG UGLA

Reagovanja u svetu su bila različita. Pre svega, to se odnosi na reagovanje Moskve i Kijeva.

Moskva je “primila k znanju” kinesko angažovanje, ali hladno, bez nekog oduševljenja. Rusko ministarstvo je saopštilo da nije problem u nedostatku planova, već u tome što Kijev ne prihvata nijednu zdravu inicijativu i umesto toga kao preduslov postavlja nerealne zahteve. Pod tim zahtevima Moskva vidi ukrajinski uslov o povlačenju ruske vojske i poštovanje granica iz 1991. godine. Portparolka Marija Zaharova je još dosolila izjavom da pozive za mir teško da mogu “adekvatno prihvatiti vašingtonske marionete”.

Predsednik Volodimir Zelenski rekao je da je razgovor bio sadržajan i značajan. Ukrajinski ministar inostranih poslova Dmitro Kuleba je dodao da je Kijev spreman da razmotri svaki mirovni plan koji ne vodi ka zamrznutom konfliktu i koji ne predviđa predaju teritorije.

U Vašingtonu i dobrom delu Evrope razgovor Sija i Zelenskog pozdravljen je više kao pokušaj Kine da se predstavi kao posrednik, nego što se veruje u uspeh ove misije. U SAD kažu da nema šanse za političko rešenje krize ukoliko jedna strana ne postigne totalnu pobedu.

Teško je predvideti kakve su šanse Kine da uz njeno posredništvo dođe do rešenja ukrajinske krize. Kao posrednik, Peking ima šanse jer održava dobre odnose sa obema stranama u sukobu, čak s njima razvija “strateške odnose” ma šta to značilo (sa Rusijom je to više naglašeno). Kina nije strana u sukobu, niti je to njen rat. Reči predsednika Si Đinpinga da Kina neće dolivati ulje na vatru jasan su signal da neće isporučivati oružje Rusiji (Ukrajinu ionako snabdeva Zapad).

Pre prvog maja, posle razgovora Si–Zelenski, Kina je prvi put glasala za UN za rezoluciju u kojoj se oštrim rečima osuđuje ruski napad na Ukrajinu (Srbija je bila uzdržana).

Jedan od problema je u tome što je suviše raznih faktora i uticaja upleteno u sukob. Prisutan je snažan američki interes, ništa manji evropski, svakako i interes NATO-a. Zato je Peking uputio poziv za učešće svim akterima u potrazi za političkim izlazom. Pre svega, naravno, to se odnosi na Rusiju i Ukrajinu, bez kojih nije moguće naći političko rešenje sukoba.

Kinezi su realisti i ne veruju da će u ovom momentu Rusi i Ukrajinci sesti za pregovarački sto. Ali treba pokušati – zato i šalju svog specijalnog emisara u ratnu zonu. Tamo će on biti suočen sa realnim, nediplomatskim stavovima Moskve i Kijeva: sa eskalacijom vazdušnih napada na ukrajinske gradove, novim raketama i dronovima.

“Politika sa prolivanjem krvi”, kako je svojevremeno rat definisao Mao Cedung, ulazi u novu fazu. Mračno nebo, crni oblaci, daleko je sunce. Politika bez prolivanja krvi, koju Si Đinping sada nudi Rusiji i Ukrajini, još je udaljena deset hiljada milja. Minus prvi korak koji je učinjen.