Da se u nedelju održavaju izbori za nemački Bundestag, desničarska Alternativa za Nemačku (AfD) mogla bi da očekuje rekordnu podršku od 21 odsto. To je pokazalo sveže avgustovsko istraživanje Dojčlandtrend koje redovno objavljuje javni medijski servis ARD.

To je produbljenje trenda koji je do skoro bio nezamisliv – radikalna desnica jača je od partije koja daje kancelara. Naime, Socijaldemokrate kancelara Olafa Šolca uživaju podršku od svega 17 odsto – čak osam odsto manje nego na izborima koje su dobili pre dve godine.

I druga dva koaliciona partnera tavore, Zeleni na 15 odsto, a Liberali na sedam. Tom takozvanom “semafor-koalicijom”, nazvanom prema partijskim bojama, zadovoljna je tek petina ispitanika. Gonjena ratom u Ukrajini i razornom inflacijom, koalicija je ophrvana i stalnom svađom Zelenih i Liberala, u kojoj Šolc sa polovičnim uspehom posreduje.

Nije onda čudo što su Demohrišćani iz opozicije stabilno prvi u anketama (27 odsto), mada daleko od procenta kojem se nadaju. Parlamentarna Levica se već duže kotira na granici cenzusa ili ispod nje (trenutno četiri odsto). Pa ipak, glavna vest u medijima je novi uspon AfD.

Dobar deo javnosti je užasnut i pita se kako je moguće da tako stoji partija čiji neki prvaci zastupaju neonacističke stavove. Ali, kolika je u tome krivica etabliranih stranaka, takozvanih “progresivnih politika” koje forsiraju političku korektnost i zelenu agendu, i levičarsko zaboravljanje na pojam klase?

UPIRANJE PRSTOM U KRIVCE

Otkako je AfD u anketama prvi put pretekla sve vladajuće partije, na nemačkoj političkoj sceni traje opsadno stanje. Demohrišćanska opozicija, ali i vladajući Liberali, upiru prstom u zelenkastu politiku navodno velikodušnog odnosa prema izbeglicama i krstaški pohod u zaštiti klime, koji mnoge građane iritira i udara po džepu.

Sa druge strane, konzervativnog lidera Demohrišćana Fridriha Merca optužuju da glumi “umivenu” AfD, te da tako desničarskim idejama daje prođu među širim građanstvom. Reklo bi se da je Merc – multimilioner, nekada čovek investicionog fonda Blackrock i ogorčeni protivnik Angele Merkel – pravo lice da profitira od skretanja društva udesno. Međutim, ankete govore da on više odbija nego što privlači – svega 16 odsto ljudi misli da bi bio dobar sledeći kancelar. Njegovi kritičari upravo u njemu vide krivca za jačanje AfD. Merc, kažu, zgrće jeftine poene populističkom kritikom vlasti koja vodi Nemačku u delikatnom trenutku. Ali, mnogi birači pre će glasati za “originalne” radikalne desničare iz AfD.

Recimo, Merc kritikuje to što Nemačka ne obavlja dovoljno deportacija odbijenih tražilaca azila. Priča da izbegličkim rutama stižu prevashodno “jaki mladi muškarci” i da Nemačka hoće da pomogne, ali da neće da se pomoć zloupotrebljava.

Te reči zvuče kao limunada u odnosu na ono što na sličnu temu kaže Irmhild Bosdorf, jedna od kandidatkinja AfD za Evropski parlament: “Ne treba da se plašimo klimatskih promena koje navodno uzrokuje čovek. Ali treba da se plašimo promena stanovništva koje uzrokuje čovek, to što stara Evropa treba da se pretvori u naseobinu za milione Afrikanaca i Marokanaca”.

Kancelar Šolc je, pak, AfD nekoliko puta nazvao “populističkom partijom lošeg raspoloženja” kakvih ima i u Skandinaviji. U prevodu, desničari koriste krize, ali i podstiču loše raspoloženje građana iz kojeg onda crpu glasove.

NEMOGUĆE KOALICIJE

Nervoza među “demokratskim” partijama – tako udarna pera štampe zovu sve parlamentarne stranke osim AfD – može se pripisati tome što koaliciona matematika već sada deluje kao nemoguća misija. Jer, ukoliko Demohrišćani ostanu pri tome da nema saradnje sa AfD, onda bi jedini izlaz bila još šarenija i još manje principijelna koalicija drugih partija.

Stvar će biti na žestokoj probi naredne godine kada su pokrajinski izbori u Tiringiji, Brandenburgu i Saksoniji. U te tri istočne pokrajine AfD stoji izvrsno i bolna će biti gimnastika zaobilaženja te stranke u koalicionim pregovorima. Istok Nemačke – bivši DDR – inače je bastion ove stranke, koja bolje uspeva onde gde ljudi žive lošije i osećaju se odbačenije od političke kaste u Berlinu.

Iako su se iz AfD više puta čule poruke da je spremna da vlada, njihovo sve ekstremnije desničaranje govori upravo suprotno – ideja je da ostanu “prezreni” u mejnstrimu kako bi u toj ulozi žrtve još mogli da ojačaju. U tome kao da im dragovoljno pomažu druge stranke, koje godinama podižu sanitarni kordon oko nabujale desnice. Tako kod mnogih birača nastaje utisak da “elite” preziru jedinu stranku koja “sme da kaže” ovu ili onu istinu, te da, posredno, preziru i narod. A to opet ide na vodenicu AfD.

Da li su građani prozreli ovu igru ili su pomireni sa jačanjem desnice, tek ankete iz meseca u mesec pokazuju da sve manje građana odbacuje saradnju drugih partija sa AfD. Istraživanje instituta Yougov pokazuje da 41 procenat kategorički odbija saradnju drugih partija sa AfD – a sredinom jula bilo je 47 odsto. Ostali ili saradnju prihvataju ili kažu da treba odlučivati od slučaja do slučaja.

ISTORIJA DESNIH SKRETANJA

Stranka je nastala nekoliko meseci pred izbore 2013. godine, kao partija liberalno-konzervativnih ekonomista koji su se protivili zajedničkoj valuti evru i zazivali staru dobru dojče marku. U to vreme krize grčkog duga i evrozone, AfD je umalo ušla u parlament na toj jednoj temi, bez ikakve infrastrukture, para i medijske podrške.

No, buduće godine donele su oštre zaokrete udesno – nekoliko rukovodstava je smenjeno jer su partiji postali previše mekani. Nekadašnji osnivači AfD uglavnom su napustili stranku ili se čak javno ograđuju od onoga u šta se pretvorila. Ipak, uspon ove partije je fascinantan – za samo nekoliko godina, postali su najjača opozicija i ušli u sve pokrajinske parlamente.

Izjalovila se tako ideja Franca Jozefa Štrausa, bavarskog konzervativca koji je bio ministar još u vreme Adenauera te do smrti bavarski premijer. Štraus je jednom rekao: “Desno od CDU i CSU ne sme postojati demokratski legitimisana partija”, misleći tu na večnu koaliciju Hrišćansko-demokratske unije i bavarske Hrišćansko-socijalne unije.

I u vreme Štrausa su, naime, postojale ekstremne desne partije, od kojih su neke bile otvoreno neonacističke. Ali, stranke poput Republikanaca ili Nacional-demokratske partije uglavnom su ostajale čuda od tri dana, bez ikakvog uticaja na saveznu politiku.

Danas više niko nema iluzija da bi popularnost AfD mogla tek tako da prođe. To jest, da ljudi za tu partiju glasaju iz čistog protesta koji će nestati čim vlasti promene ovu ili onu politiku. U pitanju je dublji fenomen.

GRAĐANI SE VIŠE NE PLAŠE DA BIRAJU AfD

U nizu kriza koje drmaju Nemačku i Evropu, AfD se pouzdano svrstavala na suprotnu stranu od glavnine politike i “lažljive štampe”, kako desničari nazivaju etablirane medije. Bili su protiv ikakvog prihvata izbeglica i lokdauna tokom pandemije, kao što su danas protiv naoružavanja Ukrajine i izolacije Rusije.

Na zaprepašćenje mnogih, birače od AfD nisu rasterali ni izleti u čisti rasizam ili nacizam. Nezaboravna je izjava visoke funkcionerke stranke Beatriks fon Štorh koja je na vrhuncu izbegličkog talasa rekla da bi u došljake na granici trebalo pucati, ako drukčije ne mogu da se odvrate.

Aleksander Gauland, svakako najpoznatije ime i najveći um u partiji, svojevremeno je rekao da je period nacionalsocijalizma samo “istorijski brabonjak” u poređenju sa celom, dugom i slavnom, nemačkom istorijom. Iskusni Gauland – nekada publicista, danas počasni predsednik AfD – jednom je takođe rekao da tamnoputi nemački reprezentativac Džerom Boateng dobro igra fudbal, ali da ga većina Nemaca ne bi želela kao komšiju.

U namerno koketiranje sa čistim fašizmom najdublje je zagacao Bjern Heke, šef partijskog ogranka u Tiringiji. Postoje sudske presude da je Hekea dozvoljeno nazivati “fašistom”, to jest da se ta kvalifikacija ne smatra uvredom jer odgovara činjenicama. Heke je predvodnik takozvanog “Krila”, ekstremne frakcije u stranci, a njegov odbor je pod lupom Službe za zaštitu ustavnog poretka.

Ništa od toga nije odvratilo glasače od AfD, a izgleda ni poučilo druge stranke da je za desničare i negativna reklama – dobra reklama.

“Za to su krive ostale partije koje su formirale kartel mišljenja. Nemačkoj politici treba više izbora i pravih alternativa”, piše u jednom komentaru švajcarski konzervativni list Noje cirher cajtung. Prema sudu autora, Nemačka je tokom dugih godina pod Angelom Merkel navikla na odsustvo prave debate i “jedinstvo” u svim poljima.

Merkel je zemljom kormilarila oportunistički, gaseći, recimo, nuklearne reaktore nakon havarije u Fukušimi, primajući izbeglice kada je to bilo popularno, pa praveći dilove sa turskim predsednikom Erdoganom da zadrži izbeglice, kada je stvar izašla iz mode.

“Društvena marginalizacija je propala kao taktika jer, zavisno od regiona, između petine i trećine građana bira AfD. Na istoku Nemačke se odavno više niko ne stidi svoje odluke da podrži tu partiju. Gotovo da se čovek zapita kakvu bi snagu AfD tek zadobila kada ne bi stalno koketirala sa braonkastom močvarom”, piše ciriški list, misleći na talog nacističkih stavova.

SVE IDE NA VODENICU DESNIČARA

AfD je poslednjih godina mogla da se zavali u kauč, uzme kokice – i gleda kako cela EU dolazi maltene na trag njihove pozicije u pogledu izbegličke politike. Ili kako se odreda priznaje da su mnoge mere protiv pandemije, poput strogih lokdauna, bile nepotrebne i štetne. Kao šlag na tortu za AfD došli su smušeni napori nemačke Vlade da zabrani grejanje na gas i naftu zarad borbe protiv klimatskih promena – a ta mera će žestoko udariti građane po džepu.

Nedavno su desničari prvi put došli u izvršnu vlast, osvojivši mesto načelnika jednog malenog okruga u Tiringiji, i gradonačelnika jednog mesta u Saksoniji-Anhalt. I to iako su se sve ostale partije udružile protiv njih.

Sociolog Jovo Bakić, autor knjige “Evropska krajnja desnica” (2019), kaže da se današnji uzlet radikalne desnice dugo krčkao, podgrejan pre svega “neoliberalnim rasturanjem” socijalne države nakon sloma socijalizma, te socijaldemokratskom “izdajom interesa radništva” i okretanju srednjoj klasi. “Radikalni desničari su uspešno preuzeli borbu za državu socijalnog staranja, ali u novom vidu borbe za šovinističku socijalnu politiku – welfare chauvinism”, rekao je Bakić nedavno za njuzleter “Vremena”. U prevodu – socijalna pravda samo za “odabrane”. Često raspaljena “politički korektnom” islamofobijom, koja je u Evropi naširoko prihvaćena, za razliku od antisemitizma.

“Tu je i liberalno i levičarsko netrpeljivo insistiranje na političkoj korektnosti koja propisuje ispravan način govora za sve više oblasti društvenog života i doživljava se u sve većoj meri nasilnim, a to radikalni desničari uspešno koriste”, dodaje Bakić.

GDE LEVICA ZABORAVI ZAŠTO POSTOJI…

Fenomen se lepo vidi na istoku Nemačke, u pet pokrajina koje su nekad činile DDR. Onde je manje od polovine ljudi zadovoljno životom u demokratiji, čak trećina smatra da Nemačkoj treba “jak vođa”.

Na istoku takođe najbolje uspevaju resantimani o izbeglicama i migrantima – iako tamo ima nemerljivo manje stranaca nego na zapadu Nemačke. Za ostale partije mora biti posebno gorko što za AfD mahom glasa famozni “mali obični čovek”, radnik ili niži službenik, često i nezaposleni.

Prema Bakićevom mišljenju, uspon desnice u Evropi dešava se paralelno sa propašću levice – i zbog te propasti. A za to je levica dobrim delom sama kriva.

“Levica, a u nju spadaju samo antikapitalističke i internacionalističke političke grupacije, skoro je sasvim izgubljena. Kada podigne glavu, kao što je uradila Siriza u Grčkoj, brzo joj međunarodna kapitalistička oligarhija polomi kičmu. Nažalost, tada je zakazala levičarska međunarodna solidarnost”, dodaje Bakić i zaključuje: “Danas se pak vidi kako i jedna Die Linke (nemačka Levica) polako propada jer nema jasne antikapitalističke politike, već se daju ustupci levo-zelenim liberalima”.

Po svemu sudeći, dalji uspon AfD pre bi mogao da spreči – neki za sada još neočekivani – ekonomski oporavak, nego pametna promena taktike ostalih partija. Čak i da se nekim čudom krizne godine Nemačke i Evrope okončaju, da opet poteku med i mleko, desničari mogu računati na večiti Kulturkampf protiv doseljavanja. Jer, ekonomisti cene da narušenoj demografiji Nemačke i tržištu rada treba blizu pola miliona useljenika godišnje kako bi imao ko da neguje stare i bolesne, vozi autobus, radi na bauštelama i programira.

Premda je Evropa već krcata desničarskim partijama koje vladaju – videti u Mađarskoj, Poljskoj ili Italiji – u Nemačkoj to i dalje deluje malo verovatno, ali postaje barem zamislivo. Od toga se mnogima diže kosa na glavi jer, kako se zna, najvećom i najmoćnijom zemljom Evrope već su jednom vladali ekstremni desničari i završilo se velikim zlom.