Varšava nije slučajno odabrana za redovni samit šefova i država i vlada NATO-a, održan prošlog vikenda. Pre gotovo tačno četvrt veka, u poljskoj prestonici je doneta odluka o raspuštanju Varšavskog pakta, čime je zvanično okončan hladni rat. Danas, kada taj rat ponovo tinja, doduše u malo drugačijem obliku, kao najveće postignuće Severnoatlantskog pakta može se smatrati što praktično više niko ne dovodi u pitanje svrsishodnost njegovog postojanja. Doduše, NATO ovaj uspeh manje može da pripiše sebi, a više ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, čija ga agresivna politika na Crnom moru i na Baltiku održava u životu.

Iako najavljivan kao istorijski, varšavski samit teško da je to bio, osim za Crnu Goru, kojoj je pre dva meseca uručena zvanična pozivnica za pristupanje NATO-u, čime je ispunjen višegodišnji san premijera Mila Đukanovića, a on dobio šansu da na Samitu sedi bok uz bok sa američkim predsednikom Barakom Obamom, iako će na status punopravnog člana morati da sačeka bar još godinu dana. U vezi sa svim ostalim temama, samit se držao pravca zacrtanog pre dve godine u Velsu, kada je u jeku ukrajinske krize donet niz odluka o jačanju istočnog krila NATO-a.

U sladu sa tim, lideri Alijanse su, pored ranije postavljenih privremenih baza za snage za brzo delovanje (RAP) u Poljskoj, Mađarskoj, Bugarskoj i Rumuniji, odlučili da NATO tokom ove i sledeće godine uputi tri bataljona (oko 3000 vojnika) u baltičke zemlje. Okosnicu ovih snaga čine američke, kanadske, britanske i francuske trupe, a cilj im je odvraćanje Rusije od stvaranja incidentnih situacija u regionu. Iako je ovaj potez odmah naišao na ljutitu reakciju Moskve, ta odluka teško da će nešto promeniti u odnosu snaga, jer Rusija na granici sa Estonijom, Letonijom i Litvanijom već drži oko 10.000 vojnika u stanju visoke borbene gotovosti i praktično neprestano priređuje vanredne vežbe i manevre. Tu treba dodati i oko 11.000 vojnika u Kalinjingradu, ruskoj enklavi između Poljske i Litvanije, i bar 30.000 u severnom delu granice sa Ukrajinom. Stoga i ovo pojačanje ima prevashodno simbolički karakter, sa ciljem da baltičke članice NATO i Poljsku ubedi da će ih Alijansa, u skladu sa čuvenim članom 5 Atlantske povelje, zaista braniti u slučaju ruskog napada.

Ipak, malo ko stvarno veruje da ruske provokacije ka baltičkim zemljama, koje osim neprestanih manevara uključuju i povremeno narušavanje vazdušnog prostora, imaju bilo kakav ozbiljniji cilj, osim da provociraju NATO i odvrate Alijansu od širenja na istok, ka Gruziji i Ukrajini. Kad je o Ukrajini reč, ona od NATO-a nije dobila praktično ništa osim verbalne podrške i zaklinjanja da pripajanje Krima Rusiji nikada neće biti priznato. Istina, na istoku Ukrajine je prošlog meseca održana skromna zajednička vežba sa pojedinim članicama NATO-a, ali sama Alijansa institucionalno nije učestvovala u njima, a i ti manevri, uostalom, nisu uplašili do zuba naoružane ruske vojnike sa druge strane granice, pa čak ni njihove štićenike u Pridnjestrovlju.

USPAVANKA ZA PUTINA: Ukorak sa ovim, sa samita su prema Moskvi upućene iznenađujuće pomirljive poruke. "Hladni rat je prošlost, i tamo treba da ostane", rekao je u uvodnom govoru Jens Stoltenberg, generalni sekretar NATO-a, koji je naglasio da "Rusija ne sme i ne treba da bude izolovana" i da vrata za dijalog ostaju otvorena. U vrlo sličnom tonu govorili su i ostali NATO lideri, a francuski predsednik Fransoa Oland je čak izjavio da NATO "ne bi trebalo da se meša u odnose Rusije i EU" i da njegova zemlja "ne vidi Rusiju kao protivnika ili pretnju, nego kao partnera". On je, doduše, priznao da taj "partner" povremeno koristi silu prema susedima, kao u Ukrajini, ali da je, što se njega tiče, dovoljno što je Zapad takvo ponašanje jasno osudio.

Sem toga, u zvaničnim dokumentima sa samita, kao ni ranije, Rusija se nigde ne pominje kao pretnja, već se koristi blaži termin "izazov". "Pretnja" je rezervisana za "Islamsku državu" i slične terorističke organizacije na Bliskom istoku, ali i tu je iskazana potreba za produbljivanjem saradnje sa Rusijom u cilju borbe protiv globalnih džihadista.

Primećeno je da je pre i tokom samita i Rusija znatno stišala retoriku i da reakcije na odluku o upućivanju dodatnih trupa na Baltik, premda ljutite, nisu bile propraćene uobičajenim pretnjama iz Kremlja. Putin je uoči samita bio u zvaničnoj poseti Finskoj, gde je vrlo pomirljivo govorio o načinima da se snize tenzije u baltičkom regionu i najavio da je spreman da o tome razgovara sa zapadnim partnerima.

Priliku za to imaće već ove nedelje, na Savetu NATO-Rusija u Briselu, gde će Putinov predstavnik Sergej Lavrov sa Stoltenbergom razgovarati ne samo o jačanju Alijanse na granici sa Rusijom, već i o čitavom nizu drugih tema oko koje bi dve strane mogle lakše da se slože. Odmah posle toga, američki državni sekretar Džon Keri otputovaće u Moskvu kako bi pokrenuo dijalog o produžetku programa za uzajamno regulisanje zaliha nuklearnog oružja (START), što takođe pruža priliku za relaksiranje napetosti između Istoka i Zapada.

Konačan saldo najbolje je sveo nemački analitičar Robert Rigert, koji je za Dojče vele napisao: "Stvari će posle varšavskog samita biti na svom mestu, a dve strane upućene da razgovaraju na temelju realne politike. Žrtve ove dvostruke igre Alijanse – tihog zveckanja oružjem i dijaloga – jesu najpre Ukrajinci i Gruzini. Oni moraju da se pomire sa tim da će Rusija još dugo biti rovac na njihovoj teritoriji i da NATO, što se toga tiče, ništa ne može ili neće da preduzme."

BRNJICA ZA OBAMU: Na marginama samita došlo je do nekoliko manjih skandala, za koje krivicu snose poljski domaćini. Najpre, u okviru skupa bila je organizovana velika izložba na temu istorije odnosa Poljske sa NATO-om, u čemu ne bi bilo ništa čudno da iz sadržaja nisu uklonjene sve reference na bivšeg predsednika Aleksandra Kvašnjevskog, koji je 1999. potpisao pristupni ugovor sa NATO-om, kao i na sve funkcionere iz vlada koje su prethodile aktuelnom krajnje desnom režimu Jaroslava Kačinskog. Tako je ispalo da su samo Kačinski i njegovi saradnici iz Stranke zakona i pravde održavali kontakte sa NATO-om u poslednjih sedamnaest godina. Sem toga, dopisniku "Vašington posta" je na zahtev domaćina uskraćena akreditacija za Samit, jer u tim novinama kao jedna od urednica radi En Eplbaum, oštra kritičarka Kačinskog i supruga bivšeg ministra spoljnih poslova i člana opozicione Građanske alijanse Radeka Sikorskog.

Druga izložba, takođe u okviru Samita, ticala se avionske nesreće iznad Smolenska, kada je u padu vladinog aviona 2010. godine poginula celokupna tadašnja vlada, uključujući i premijera Leha Kačinskog, koji je brat blizanac Jaroslava Kačinskog. Iako je međunarodna istraga potvrdila da je avion pao zbog lošeg vremena i greške pilota, Kačinski i njegovi saradnici tvrde da je reč o zaveri Putina i tadašnjeg poljskog premijera, a sada predsednika Saveta EU Donalda Tuska. Ovo je izazvalo opštu konsternaciju među gostima, kojima se ni najmanje nije svidelo da se visoki funkcioner EU žigoše kao masovni ubica, ali su poljski mediji izvestili da je izložba naišla na veliki odziv.

U kojoj meri se u današnjoj Poljskoj poštuje sloboda štampe videlo se i po tretmanu Obame, koji se na zajedničkoj konferenciji za novinare sa poljskim predsednikom Andžejom Dudom usudio da blago kritikuje Kačinskog i njegovu politiku gušenja svake kritičke misli. Obama je na toj konferenciji, uz mnoge pohvale na račun Poljske i njene uloge u istorijskom porazu sovjetskog komunističkog modela, uputio i uzdržanu kritiku na račun domaćina. "Uz veliko uvažavanje poljskog suvereniteta, kao prijatelj i saveznik pozivam sve strane da rade više kako bi se očuvale demokratske institucije. Demokratija nije samo ono što piše u Ustavu i što je rezultat glasanja, već se ogleda u institucijama na koje se svakodnevno oslanjamo, kao što su vladavina prava, nezavisno sudstvo i slobodni mediji", rekao je američki predsednik, aludirajući na nedavne zakonske promene kojima je poljskom Ustavnom sudu oduzeto pravo da preispituje Vladine zakone, a svi državni mediji su stavljeni pod direktnu kontrolu Ministarstva finansija. Ovaj deo govora izostavljen je iz svih izveštaja poljskih zvaničnih medija, a stranim medijima koji su ga preneli zaprećeno je oduzimanjem akreditacija. Niko, međutim, zbog ovoga nije želeo da diže previše buke: NATO možda jeste savez zasnovan na demokratskim načelima, ali je prevashodno ipak vojni savez, i tu, osim u ceremonijalnim govorima, za demokratiju nema mnogo mesta.