Nakon godinu dana u kojoj je došlo do napada na američki Kapitol, teškog krvoprolića u Etiopiji, trijumfa talibana u Avganistanu, obračuna velikih sila povodom Ukrajine i Tajvana usred opadanja ambicija Sjedinjenih Američkih Država na globalnoj sceni, kovida 19 i vanredne klimatske situacije, lako je bilo uvideti kako svet iskliznuo iz šina. Ni jedan sukob nije toliko apsorbovao Ameriku i Zapad kao ruska invazija na Ukrajinu, niti je odmah imao takve neposredne posledice na preoblikovanje svetskog poretka.

Do 24. februara činilo se da ratovi u svetu jenjavaju. Sada se rat vratio bez mnogo šansi da uskoro nestane iz svesti čak i onih država koje od Drugog svetskog rata znaju samo za decenije prosperiteta i blagostanja. Sve velike države, SAD, Kina, Rusija, Indija, Pakistan i druge, upletene su u najmanje jedan sukob koji se u određenim intervalima razgoreva i jenjava. Avgustovski događaji na južnom Pacifiku sve su podsetili da se svet nalazi u predvorju kinesko–američkog konflikta za koji se ne zna hoće li se iskazati i kao ratni sukob. Trenutno su države sa oko 700 miliona stanovnika uključene u ratne sukobe. Do povlačenja SAD iz Avganistana prošle godine, bila je u pitanju čitava milijarda.

GEOGRAFIJA PRETNJE

Broj ljudi koji su poginuli u borbama širom sveta uglavnom je opadao od 2014 – ako računate samo one koji su umirali direktno u borbi. Prema Programu podataka o sukobima u Upsali, podaci do kraja 2020. pokazuju da je broj smrtnih slučajeva u borbama manji u odnosu na one od pre sedam godina, uglavnom zato što su se borbe u Siriji, Iraku, Jemenu i Libiji smirile.

Istina, više lokalnih sukoba besni nego ikad, ali oni imaju tendenciju da budu manjeg intenziteta. Uglavnom, ratovi u 21. veku manje su smrtonosni od njihovih prethodnika iz 20. veka. Polazeći od ideja Frensisa Fukujame o “kraju istorije”, Samjuela Hantingtona o “sukobu civilizacija” i Tomasa Fridmana o “globalnom, horizontalno integrisanom svetu”, jedan od najuticajnijih Pentagonovih eksperata Tomas P. Barnet objavio je još pre 15 godina knjigu Pentagonova nova mapa u kojoj razmatra scenarije i geografiju rata i mira u 21. veku. Knjiga je prevedena na vodeće svetske jezike.

Barnet na svojoj karti pokazuje podelu sveta na dve hemisfere: jedna predstavlja “funkcionalni i integrisani svet” u kojoj se nalaze razvijene države na severu i jugu zemljine kugle, a druga “neintegrisani procep” u kojem se nalaze zemlje koje su suštinski isključene iz funkcionalne globalizovane hemisfere. To su karipske države, Afrika, Balkan, Kavkaz, Centralna Azija, Bliski istok, Jugoistočna i Jugozapadna Azija.

Barnet ocenjuje da je to region u kojem su velike šanse da američka vojska interveniše kao što je to činila 1990. To je region u kojem on nalazi “geografiju pretnje” i to je područje koje se u “dugom ratu” smatra teritorijom na kojoj deluje imanentna i integrisana teroristička pretnja.

“Integrisani centar” bio bi podeljen na tri dela: jedan kojim dominiraju SAD, drugi kojim dominiraju EU i Rusija i treći kojim dominiraju Japan i Kina. U obrazovanju ovih “svetova” posebno mesto imaju upravo granične teritorije poput Bosne, Kosova, Avganistana ili Čečenije. U ovom trenutku za Srbiju je posebno zanimljivo da se Kosovo nalazi u području odakle se očekuju pretnje.

Oni koji se nalaze unutar “područja nestabilnosti” u velikoj meri su i kulturno “obeleženi”, budući da su to mahom islamske zemlje, tako da je pitanje da li povlačenje granica vodi izolaciji od “nestabilnosti i pretnje” ili nekom načinu njihove integracija u globalizovani svet.

Rat u Ukrajini definitivno je narušio ovo predviđanje. Upravo se “integrisani centar” nalazi na ratnoj mapi, a zajednički region Rusije i Evrope podeljen je dubokom i širokom provalijom. Razaranje “integrisanog centra” čini rat poslom budućnosti sa pretećom perspektivom.

RAT PRED VRATIMA BOGATIH

Rat u Ukrajini ponovo je rasplamsao sukob usred Evrope, sa milionima izbeglica i svakodnevnim razaranjima. I on se, poput sukoba u bivšoj Jugoslaviji, vodi na linijama “razmeđa civilizacija” koje je na neki način predvideo i opisao u svojoj knjizi Samjuel Hantington. Ovo je evropski rat koji je otkrio još jednu spoznaju – da neevropski ratovi izazivaju manje brige u evropskim očima.

Bivši zamenik glavnog tužioca Ukrajine David Sakvarelidze rekao je za Bi-Bi-Si bez oklevanja: “Za mene je to veoma emotivno jer vidim kako ubijaju Evropljane plavih očiju i plave kose”.

Prihvatljivo je da je rat prirodan na drugim mestima, ali ovde se odstupa. Taj rat se dešava samo siromašnima i necivilizovanim, a ne dobrostojećim i stabilnim. Možda to i jeste dodatni razlog za brigu, možda se rat približio i vratima bogatih evropskih nacija.

Opreznije ponašanje Sjedinjenih Država takođe je igralo ulogu. Krvoprolića 1990. u Bosni, Ruandi i Somaliji; ratovi u Avganistanu i Iraku posle 11. septembra; operacija Šri Lanke protiv Tamila i kolaps Libije i Južnog Sudana, sve se dogodilo u vreme – i, u nekim slučajevima, zahvaljujući – dominantnom Zapadu predvođenom SAD. To što su se nedavni predsednici SAD uzdržali od rušenja neprijatelja silom dobra je stvar. Osim toga, ne bi trebalo precenjivati uticaj Vašingtona u odsustvu invazije jer su se one uvek borile da pridobiju neposlušne vođe (bivši sudanski lider Omar al-Bašir, na primer) na svoju stranu.

GLAD KAO ORUŽJE

Smrt u borbi, na kraju krajeva, govori samo delić priče. U konfliktu u Jemenu strada više ljudi, uglavnom žena i male dece, zbog gladovanja ili bolesti koje se mogu sprečiti nego zbog nasilja. Milioni Etiopljana trpe od akutne nesigurnosti hrane zbog građanskog rata u zemlji. Borbe u koje su uključeni islamisti u drugim delovima Afrike često ne povlače hiljade mrtvih, ali isteruju milione ljudi iz njihovih domova i izazivaju humanitarne katastrofe.

Nivo nasilja u Avganistanu naglo je opao otkako su talibani preuzeli vlast u avgustu, ali bi glad, uzrokovana uglavnom zapadnom politikom, mogla da ostavi više mrtvih Avganistanaca – uključujući stotine hiljada dece – nego u prethodnim decenijama borbi. Širom sveta, broj raseljenih, najviše zbog rata, rekordno je visok. Drugim rečima, broj smrtnih slučajeva u borbi može biti manji, ali patnja zbog sukoba nije.

Napetost između sukobljenih političkih partija u Etiopiji eskalirala je u nasilni građanski rat u novembru 2020. Eritreja, koja se graniči sa Etiopijom na severu, takođe je poslala trupe u sukob. Nasilje se prelilo na susedne zemlje, a izolovani sukobi se dešavaju u Sudanu i Somaliji. Nazvan “Tigraj rat”, po regionu u kojem je počeo, on je do septembra 2021. rezultirao sa više od 9.000 dokumentovanih žrtava (mada neki izvori procenjuju više od 50.000). Izveštaji pokazuju da su ratni zločini uobičajeni.

Građanski rat u Jemenu počeo je u septembru 2014. kada je oružani pokret Huti preuzeo kontrolu nad Sanom, glavnim gradom i sedištem postojeće vlade koju je predvodio predsednik Abdrabuh Mansur Hadi. Obe frakcije tvrde da su zvanična vlada Jemena. Saudijska Arabija je intervenisala kao podrška Hadiju početkom 2015. predvodeći koaliciju azijskih i afričkih zemalja, uz obaveštajnu i logističku podršku Sjedinjenih Država. ACLED je izbrojao više od 140.000 poginulih od početka rata, uključujući skoro 20.000 samo u 2020. Iako je rat u Jemenu ustupio mesto u naslovima novim sukobima, on je i dalje razoran i mogao bi da se pogorša. Jemenski rat je višestranački sukob, a ne binarna borba za moć; svaka nada da se postigne istinsko poravnanje zahteva više mesta za stolom.

ISLAMISKI DŽIHADISTI U AFRICI

Od 2017. godine kada je Islamska država izgubila svoj takozvani kalifat na Bliskom istoku, Afrika je pretrpela neke od najžešćih bitaka na svetu između država i džihadista. Islamistički militantni radikalizam na ovom kontinentu nije ništa novo, ali pobune povezane sa Islamskom državom i Al Kaidom ekspoencijalno su porasle poslednjih godina. Al kaida pod vođstvom nedavno likvidiranog vođe Ajmana Zavahirija izgradila je čvrstu i snažnu mrežu koja se oslanja na Boko Haram i Al Šabab.

Slabe države se bore protiv okrutnih militantnih frakcija širom ogromnog zaleđa gde centralne vlade imaju malo uticaja. U delovima Sahela došlo je do spiralnog krvoprolića, uglavnom zbog borbi u kojima su učestvovali džihadisti, čiji se domet protegao od severnog Malija do centra zemlje, do Nigera i ruralne Burkine Faso.

Boko Haram izgubio je delove severoistočne Nigerije koju je kontrolisao pre nekoliko godina, a pokret se raspao. Ali otcepljene grupe i dalje nanose ogromnu štetu oko jezera Čad. U istočnoj Africi, Al-Šabab, najstarija “živa” islamistička pobuna na kontinentu, ostaje moćna sila uprkos više od 15 godina napora da se ona porazi. Grupa drži velike delove ruralnog juga Somalije, upravlja sudovima u senci i iznuđuje poreze izvan tih područja, a povremeno vrši napade u susednim zemljama.

Najnoviji afrički džihadistički frontovi – u severnom Mozambiku i istočnoj Demokratskoj Republici Kongo – takođe zabrinjavaju. Pobunjenici koji polažu pravo na novu provinciju Islamske države u regionu Kabo Delgado u Mozambiku pojačali su napade na snage bezbednosti i civile. Skoro milion ljudi pobeglo je od borbi. Militanti imaju labave veze sa mrežama Islamske države koje se protežu i duž istočne obale kontinenta i do ratom razorenog istoka Konga. Tamo, druga islamistička pobunjenička grupa – frakcija Savezničkih demokratskih snaga, ugandske milicije koja već dugo deluje u Kongu – sada se proglašava pridruženom grupacijom Islamske države. Pokrenula je napade u ugandskoj prestonici Kampali prošlog novembra.

Vlada Mozambika, koja se dugo opirala spoljnom mešanju u Kabo Delgado, konačno je prošle godine pristala da pusti ruandske trupe i jedinice iz Južnoafričke razvojne zajednice (SADC), regionalnog bloka. Te snage su prekinule uspehe pobunjenika iako se čini da se militanti pregrupišu. Snage Ruande i SADC rizikuju dugotrajan rat.

AVET AVGANISTANA

U Somaliji i Sahelu strpljenje Zapada moglo bi da bude veoma važno. Strane snage – Misija Afričke unije u Somaliji koju finansira EU ili AMISOM, francuske i druge evropske snage u Sahelu – pomažu da se džihadisti drže podalje. Ipak, vojne operacije često otuđuju lokalno stanovništvo i dodatno narušavaju odnose između njih i državnih organa.

Neka dostignuća su ostvarena tokom godina napora stranaca da se izgrade autohtone vojske. Malijski pukovnici dva puta su preuzimali vlast u Bamaku u periodu od nešto više od godinu dana, dok se regionalne snage G5 Sahel, koje se sastoje od trupa iz Malija i njegovih suseda, takođe bore protiv džihadista. Čad je nedavno povukao neke od svojih trupa iz snaga plašeći se preokreta kod kuće. Što se tiče somalijskih snaga bezbednosti, jedinice upletene u političke svađe često pucaju jedna na drugu.

Ako se strano učešće smanji, razvoj na bojnom polju bi se možda odlučujuće promenio u korist pobunjenika. U Somaliji, Al-Šabab bi mogao da preuzme vlast u Mogadišu kao što su to učinili talibani u Kabulu. Strane sile koje su intervenisale uhvaćene su kao u Avganistanu: ne mogu da ostvare svoje ciljeve, ali se boje šta će uslediti ako izađu. Za sada se čini da su spremni da ostanu.

LIBIJA – HAOS HRANJEN SPOLJNIM SILAMA

Libija je klasičan slučaj stanja haosa koji namerno hrane i manipulišu spoljne sile, sličan Jemenu. Ovde, kao i drugde, rivalski vladari tvrde da održavaju red ili se bore protiv “terorizma”, dok u stvarnosti nastoje da prošire nacionalni uticaj i ekonomsku moć. Sve dok ovi ciljevi ostaju neispunjeni, oni pokazuju slabo interesovanje za mir.

Srodni faktor je i kolaps konsenzusa predvođenog Zapadom koji favorizuje multilateralne, kolaborativne pristupe međunarodnim problemima. Ovo je praćeno paralelnim usponom autoritarnih i populističkih režima koji daju prioritet uskim nacionalnim interesima nad percepcijom opšteg dobra.

Sukob u Demokratskoj Republici Kongo, Sahelu i Sudanu podstaknut je činjenicom da milioni mladića u Africi, gde je prosečna starost 19,8 godina, nemaju nikakav posao ili značajaniju ulogu u budućnosti svoje zemlje. Dugotrajno međudržavno ili unutardržavno nasilje takođe je ukorenjeno u klimatskoj krizi i posledičnoj oskudici resursa, siromaštvu i iseljavanju.

Ovaj trend povratka u eru konkurentskih evropskih nacionalnih država pre 1914. podriva autoritet UN i regionalnih platformi saradnje kao što su EU i Afrička unija. Sve to unosi pretnju da bi u budućnosti sukobi nacija mogli da budu prirodnije stanje nego njihova saradnja.