Godišnji samit Zajednice nezavisnih država (ZND), koji je krajem avgusta održan u prestonici Tatarstana Kazanji (Ruska Federacija), trebalo je da započne intenzivniju političku, ekonomsku i vojnu integraciju bivših sovjetskih republika. Nasuprot očekivanjima Moskve, koja je ujedno i lider takozvanog postsovjetskog komonvelta Zajednice nezavisnih država, samit u Kazanji prerastao je u političko pregrupisavanje dvanaest zemalja članica u kategorije "dobar, loš i zao" drug Kremlja. Nepotpuna definicija ciljeva i interesa bivših pobratima postavila je pitanje svrhe postojanja te labave krovne organizacije, a međunarodni skandal izazvao je protestni izlazak Turkmenije iz ZND-a. I pored najava o mogućem raspadu Zajednice nezavisnih država, na samitu u Kazanji potpisan je niz dokumenata koji ako ništa drugo garantuju saradnju među članicama u određenim oblastima.

UVREDA: Nije se očekivalo da će međunarodni skandal izazvati samozvani "otac svih Turkmena" Saparmurat Nijazov. Pažnja je bila usmerena na "države revolucionare" unutar postsovjetskog bloka, Gruziju i Ukrajinu, čiji su se predsednici u Kazanji pokazali kao mnogo ljubazniji nego što se očekivalo. Predsednik Nijazov je na samit ZND-a poslao – zamenika premijera koji je pročitao pismo Turkmenbaše u kome on traži izlazak iz ZND-a, a bivšim partnerima nudi samo asocijativno članstvo u toj organizaciji. Poznat po apsolutnoj diktaturi koju je uveo u svoju zemlju i represijama protiv opozicije, Turkmenbaša prethodnih godina nije mario za prigovore Rusije i međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Tako se činilo, bar do sredine ove godine, kada su ga na proslavi 60-godišnjice pobede nad fašizmom u Moskvi ozbiljno kritikovali za politički anarhizam. "Matori" se tada – kako piše ruska štampa – veoma uvredio, ali je tek na samitu u Kazanji pokazao svoja prava osećanja. Pored toga što je u svetu poznat kao samozvani otac nacije, Turkmenbaša vlada državom koja leži na dve trećine evroazijskih rezervi gasa.

PUKOTINE: U Kazanji se lideri Zajednice nezavisnih država nisu usaglasili skoro ni oko jednog važnog pitanja, što je stvorilo nove pukotine unutar ZND-a. Pre svega, postsovjetska dvanaestorica nisu izabrala novog predsednika Saveza tako da Rusija i predsednik Putin do daljnjeg ostaju na tom "postu", a zemlju lidera izabraće na radnim sastancima do sledećeg godišnjeg samita ZND-a u Minsku. Očekivalo se da će Vladimira Putina zameniti predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev, koji je inače veliki entuzijasta kad je reč o budućnosti ZND-a. Protiv kandidature Nazarbajeva bio je njegov najbliži centralnoazijski komšiluk – Uzbekistan i Tadžikistan. I sam Nazarbajev odustao je od kandidature pravdajući se predsedničkim izborima koji su u Kazahstanu planirani u decembru ove godine.

Još jedna važna tačka razdora u ZND-u jeste to što "novorevolucionarne države" odbijaju da potpišu ugovor o vojnoj i humanitarnoj saradnji. Ugovor o vojnoj saradnji do 2010. na nivou članica ZND-a odbio je da potpiše predsednik Ukrajine Viktor Juščenko zbog planova približavanja NATO-u, a ugovor o humanitarnoj saradnji nije potpisao predsednik Gruzije Mihail Sakašvili tvrdeći da bi time bio ugrožen suverenitet njegove zemlje. Znatan deo teritorije Gruzije podeljen je na separatističke republike Abhaziju i Južnu Osetiju koje ne priznaju vlasti u Tbilisiju. Sakašvilijevo odbijanje podržale su zemlje članice takozvanog prozapadnog pakta GUAM (Gruzija, Ukrajina, Azerbejdžan i Moldavija). Ukrajina takođe nije u potpunosti prihvatila važne ugovore o ulasku u novu uniju jedinstvenog ekonomskog prostora koja bi trebalo da uspostavi slobodnu trgovinu između Rusije, Belorusije i Kazahstana uz obrazloženje da je Kijevu prioritet ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju i integracija sa evropskim tržištem.

PREGRUPISAVANjE: Evo kako izgleda postsovjetska šahovnica posle avgustovskog samita ZND-a: prema ocenama analitičara, samit u Kazanji podelio je dvanaestoricu ZND-a u tri kategorije napravljene po principu "bolji" i "gori" prijatelji Moskve. Prvi su najbliži saradnici predsednika Putina: predsednik Belorusije Lukašenko i lider Kazahstana Nazarbajev, kao i predsednici Jermenije Kočarjan i Tadžikistana Rahmonov. Stabilnoj petorki početkom leta ponovo se približila Kirgizija i pored "revolucije tulipana" izvedene u martu ove godine, koju su svetski mediji smatrali domino-efektom širenja američkog modela demokratije u postkomunističkim zemljama. "Šarena revolucija" odvela je još jedno centralnoazijsko "čedo" na suprotnu stranu. U maju se predsednik Uzbekistana Islam Karimov ponovo vratio u zagrljaj Moskve nakon pokušaja uličnog prevrata i masakra u gradu Andidžanu. Prethodno je Karimov, pored ruskih, u Uzbekistanu dozvolio američke vojne baze. On zagovara stvaranje antiruske unije GUUAM. Analitičari smatraju da je širenje "šarenih revolicija" na prostorima bivšeg SSSR krvavo zaustavljeno upravo na pločnicima Andidžana.

Takozvano blato ili još uvek neopredeljeni jesu lideri Azerbejdžana i Moldavije. Mladi Iljham Alijev, kao i njegov pokojni otac Gejdar, bivši predsednik Azerbejdžana, optužili su Moskvu za pomaganje u stvaranju još jedne nepriznate republike – Nagorno Karabaha, koji je klin na relaciji Istanbul–Baku. Istovremeno, Alijevima to ne smeta da sa vodećim naftnim kompanijama, kao što je Britiš petroleum, sklapaju ugovore vredne milijarde dolara za transport kaspijske nafte. Tu je i moldavski predsednik Voronjin, jedini evropski komunista koji je poslednjih godina promenio retoriku za sto osamdeset stepeni i danas u zemlji sprovodi proevropsku politiku.

Najhladniji saradnici Kremlja su "revolucionari" – Gruzija i Ukrajina. Smatra se da su se nakon "revolucije ruža" u Tbilisiju i "narandžaste" u Kijevu te države okrenule NATO-u i EU-u. Predsednik Gruzije Mihail Sakašvili je na samitu u Kazanji najavio stvaranje nove takozvane unije demokratskog izbora, koja bi okupila nove-stare prijatelje, države od Pribaltika do Kaspijskog mora – pojas koji povezuje naftovod Baku–Džejhan i koji bi trebalo da ublaži vrtoglav rast cene barela sirove nafte.

DEMOKRATE I DIKTATORI: Rusija je aktivirala ZND kako bi – kako pišu ruski mediji – zaustavila ekspanziju Zapada, a posebno Sjedinjenih Država na prostore bivšeg Sovjetskog Saveza. Moskva i Peking su nedavnom zajedničkom vojnom vežbom dali na znanje Vašingtonu da će partnerski nastupati oko pitanja uticaja u Centralnoj Aziji. Kina je nedavno kupila najvećeg naftnog proizvođača Kazahstana – Patero Kazahstan – u vrednosti od 4,2 milijarde dolara, što je najveća investicija Pekinga u inostranstvu.

Analitičari procenjuju da je naslednik SSSR, Zajednica nezavisnih država, nakon skoro petnaest godina formalnog postojanja doživeo svoj krah u trenutku iščekivanja njegove aktivizacije. Preostala mnogo mlađa regionalna ujedinjenja na prostorima bivšeg komunističkog bloka u kojima je Moskva takođe lider, kao Šangajska organizacija za saradnju (zajedno sa Kinom), Evroazijska ekonomska unija i Organizacija pakta o zajedničkom vojnom delovanju, pokazala su se kao mnogo efektivnija i perspektivnija. U prilog tendencijama kraha ZND-a govori i intenzivirana saradnja zemalja GUAM-a stvorene uz finansijsku pomoć i koordinaciju Vašingtona i Brisela (bez jednog U – Uzbekistana koji je ovog proleća napustio uniju). Gruzija, Ukrajina, Azerbejdžan i Moldavija u ovom nizu slobodno se mogu nazvati antiruskom koalicijom. Paradoksalno je da su se nosioci talasa takozvanih šarenih revolucija i zagovarači američkog modela demokratije našli na samitu ZND-a u Kazanji upravo na istoj strani sa opakim diktatorom Nijazovim. Ako je "narandžasta revolucija" u Kijevu prema rečima čuvenog američkog politologa Zbignjeva Bžežinskog bila "svadba demokratije i nacionalizma", može se očekivati da bi u svatovima za istim stolom slobodno mogli da sede "demokrate i diktatori".