U leto revolucionarne 1968. godine autori Dejvid Bramvel i Keri Tornli pišu seriju lažnih pisama čitalaca za časopis "Plejboj", u kojima tvrde da svetom koji je postao suviše autoritaran, skučen i kontrolisan vlada zavereničko društvo pod nazivom "Iluminati". Bramvel, autor opskurnog fanzina koji je inspirisao parodični pokret Disdordijanaca i njegov kolega Tornli, koji je u to vreme bio zaposlen u "Plejboju", šalju potom seriju demantija i demistifikuju tvrdnje koje su prethodno sami izmislili.

Njihov uvrnuti eksperiment u kome su želeli da demonstriraju širenje, a potom i opovrgavanje dezinformacija, završio se sasvim bizarno – eksperiment je zaboravljen, ali je rođena teorija zavere o iluminatima, tajnoj svetskoj vladi koja će se razmnožiti u čitav spektar "legendi", podstaći izdavanje stotina opskurnih knjiga i steći hiljade poklonika koji već pola veka "ratuju" protiv ovih zaverenika.

Naziv "iluminati" potekao je od prosvetiteljskog pokreta u Bavarskoj, koji je krajem 18. veka zaista postojao i koji je privlačio intelektualce tog doba kao što su Gete i Herder sa ciljem da se suprotstave sujeverju, religioznom uticaju na život i zloupotrebi vlasti. Nastala u parodičnom eksperimentu sa lažnim pismima, teorija zavere o iluminatima danas je, međutim, nešto sasvim drugo – ona objašnjava zašto je Napoleon izgubio bitku kod Vaterloa, kako je nastao "novi svetski poredak", ko upravlja Holivudom i naravno, ko je ubio Kenedija.

RASPRODAJA APSURDNIH VEROVANJA

Teorija zavere, bila ona o iluminatima ili o proizvođačima zaštitnih maski, bez ikakvih mistifikacija uvek kod onog ko u nju veruje podrazumeva izvesnu deluziju, privid, verovanje neutemeljeno na racionalnim činjenicama da postoji tajna urota koja objašnjava neki fenomen (a za koji postoji jednostavnije objašnjenje). Ovakvo, lažno objašnjenje većina ljudi sa lakoćom prepoznaje čak i kad nije svesna njihove neistinitosti. Svakako neće biti potrebe da detaljno studirate nečiju tvrdnju na Tviteru, u TV emisiji ili tokom kakvog okupljanja (na distanci) da biste proverili da li svetom zaista vlada tajna vlada iluminata.

Sama ova informacija u sebi, uglavnom, sadrži "dugme za samouništenje" – ona je previše složena, sa puno nejasnih krajeva i uvek postoje jednostavnija i u skladu sa Okamovom oštricom, očiglednija objašnjenja. Na primer, kod zavere o sletanju na Mesec mnogo je jednostavnije objašnjenje da su Armstrong i Oldrin zaista preleteli put od 384.400 kilometara do Zemljinog satelita i nazad, nego da stotine hiljada ljudi pola veka uporno kriju tajnu kako je čitav slučaj režiran u Kjubrikovom studiju (teorije zavere ponekad nude jedan luđi, ali i uzbudljiviji svet od onog u kome živimo).

Uz to, kao što je slučaj i sa drugim pseudonaučnim teorijama, teorije zavere su često neproverljive, nisu falsifikabilne, kako bi rekao Karl Poper, i ne mogu se staviti na test jer pretenduju na to da su "celovite, neosporne istine" gde se nema šta proveravati, dok počivaju na ukrštenim tvrdnjama i prodaji magle – svaki pokušaj da se, na primer, dokaže kako sletanje na Mesec nije režirao Stenli Kjubrik postaje novi dokaz da zavera postoji.

Ova iracionalna socijalna patologija – u širem skupu zabluda – obuhvata čitav spektar apsurdnih verovanja, od toga da svetom vladaju ljudi-gušteri, preko ideje da se prikrivaju tragovi NLO, da se masama upravlja ubacivanjem fluora u javne vodovode i da se na ljude utiče prskanjem opasnih supstanci iz aviona (chem trails), do toga da su zarazne bolesti poput kovida-19 izmišljene sa ciljem da se ljudi vakcinišu. Koren ovakvih teorija obično niče u kakvoj šaljivoj ujdurmi poput pisama o iluminatima, ponekad je i nastao u od društva odbačenim zajednicama onih koji veruju u kakvu nedokazivu zabludu, kao što su ravnozemljaši, ali ih često izmišljaju i maliciozni pojedinci poput američkog ultradesničara Aleksa Džonsa, koji je u svojim programima iz političkih razloga promovisao niz popularnih teorija zavere.

SUŽENA SCENA ZA MALOBROJNU PUBLIKU

Ruka teoretičara zavere, međutim, sve donedavno, nije bila duga. Za razliku od stvarnih zavera, koje ponekad dovode na vlast odmetnute generale, okončavaju dinastije, ruše postojeći poredak ili omogućuju kakvu lukavu krađu, pa čak, kao u slučaju Crne ruke, mogu da podstaknu svetski rat (mada zapravo retko bivaju uspešne), teorije zavere vrlo retko igraju ozbiljniju ulogu na istorijskoj pozornici. Njihov teatar je skučeniji i za protagoniste se odvija u kamp prikolicama, na opskurnim radio i TV programima, u malotiražnim mistery magazinima i, neizbežno, u psihijatrijskim klinikama. Teorije zavere su marginalni društveni fenomen i – osim u jednom slučaju – one po svojoj prirodi ne mogu da se prošire na opštu populaciju. O tome svedoči čitav niz psiholoških studija koje ukazuju na specifičan profil ljudi što uopšte mogu da poveruju u zavere.

Ulazak u psihološki svet ljudi koji veruju u teorije zavere je mučan put, opterećen usamljeničkim, nesrećnim životom. U studiji Danijela Frimana i Ričarda Bentala iz 2017. godine ustanovljeno je da zagovornici teorija zavera dolaze iz raznih socijalnih sredina i različitih religija, ali da "imaju niži nivo fizičkog i psihološkog blagostanja, češće razmišljaju o samoubistvu, slabije su radno i društveno povezani, imaju manje čvrste emotivne veze, ponekad i teška iskustva iz detinjstva i vrlo će verovatno zadovoljiti neki od kriterijuma mentalnog poremećaja".

Nešto starija studija Daglasa i Sutona otkrila je zanimljivu vezu po kojoj su oni koji veruju u teorije zavere daleko skloniji da i sami učestvuju u zaverama, kao i da postoji čvrsta korelacija između makijavelističkih pogleda na život i sklonosti u verovanje u teorije zavere. Istraživač sa Univerziteta u Viskonsinu Dejvid Baron je objavio čitavu seriju radova kojima je uspeo da klasifikuje povezana verovanja kod ljudi sklonih teorijama zavere – u različitim eksperimentima uspevao da je proceni koliko su skloni "zaverama" na osnovu merenja drugih sklonosti kao što je magijsko verovanje.

U svakom slučaju, ova istraživanja pokazuju ono što je očigledno svakom ko se sreo bar sa jednim teoretičarem zavere – oni često istovremeno veruju u više takvih tvrdnji, ali i da nisu svi ljudi skloni takvim verovanjima. Odnosno, teorijama zavere sklona je samo manjina. Mada naslovi knjiga američkih autora kao što su Sjedinjene američke zavere ili Društvo utemeljeno na zaveri sugerišu da je ova pojava masovna, kad se zaviri u njih, ali i drugu literaturu na ovu temu, teorije zavere su bile viđene kao neprijatna, ali ipak, za šire društvo, bezazlena pojava.

IZDAJNIK ILI VEŠTAC

Zašto se, uopšte, brinemo o teorijama zavere? Naš kolega Nemanja Rujević u tekstu "Moderna lomača za jeretike", koji je objavljen u prošlom broju nedeljnika "Vreme", odlazi čak korak dalje – oslanjajući se na stav koji inače postoji u nemačkoj javnosti da je došlo do preinačavanja pojma "teoretičar zavere", Rujević gradi tezu da je ovaj pojam postao moderno sredstvo za etiketiranje svakog ko se suprotstavlja zvaničnoj dogmi, a da se sami teoretičari mogu podeliti na tri grupe, već prema tome koliko je njihova zavera opravdana. Ovo viđenje koje ga izjednačuje sa jeresi i gde se Đordano Bruno karakteriše kao teoretičar zavere, zaista nas može voditi ka tome da postojanje teorije zavere sasvim zanemarimo. Ako je pojam ispražnjen od svog značenja do te mere da se svako antisistemsko ponašanje identifikuje sa njim, nepotreban je. To ovde stavlja tačku na jedan očigledno primamljiv način.

Međutim, nevolja je što, kao i same teorije zavere, takav stav jednostavno nije tačan. Protivnike zvanične dogme, bilo da je ona politička ili kulturna, njihovi kritičari nazivaju na najrazličitije načine, od čega je teoretičar zavere jedno od najređih, naspram, na primer, daleko češće korišćenih pojmova kao što su lopov, izdajnik, plaćenik, tajkun, o čemu je lako se uveriti i u našim, ali i stranim tabloidnim medijima. U istom diskursu je Inkvizicija Đordana Bruna nazivala vešcem.

Druga nevolja je što je situacija sasvim obrnuta – osramoćena, ponižena i prognana teorija zavere je po svojoj prirodi viđena da bude dogma, a ne antidogmatsko mišljenje. To je motiv zbog koga se toliko istražuju teorije zavere, kao i zašto u uslovima pandemije, opšte uznemirenosti i straha dolazi do inflacije psiholoških studija na ovu temu. Teorije zavere, mada danas sasvim bezazlene, sutra mogu postati mejnstrim ideologija.

Naime, Karl Poper u kultnoj knjizi Otvoreno društvo još 1945. godine kaže kako teorije zavere postaju ekstremno opasne ako na vlast dođe neko ko i sam veruje u njih. Očigledan je primer vrha Hitlerove NSDAP, u kome je većina saradnika vođe Rajha duboko i istinski verovala u cionističku zaveru protiv Nemačke. Prema Poperu, ali i čitavom nizu drugih autora, totalitarni sistemi su skloni da svoje postupke odmazde ili progona pravdaju "tajnim zaverama", kao što je bilo čuveno spaljivanje Rajhstaga u Hitlerovoj Nemačkoj, ali i daleko modernije afere kakva se pre nekoliko godina dogodila nakon vojnog puča u Turskoj.

ORUŽJE TOTALITARIZMA

Totalitarizam, moglo bi se čak reći, raste u senci teorije zavere. On klija po opskurnim radio-programima, među usamljenicima koji traže reč na tribinama i nikog ne mogu da ugroze, u paskvilama i pismima čitalaca, u beleškama psihoterapeuta. I onda, jednog dana, u mračnom obrtu, postaje ideologija novih pogroma.

Mračne okolnosti pandemije, opšta nesigurnost i velika količina nepouzdanih informacija, često i notornih laži, nagovestile su takve potencijalne zaplete. Jalova rasprava o vakcinaciji, koja može imati direktne posledice na suzbijanje zaraze, pre ili kasnije zagazi u zavere koje okružuju Bila Gejtsa, a mnoge pouzdane informacije koje su od značaja za javnost teško se probijaju kroz šumu zavera. Sve ovo je u domenu očekivanog – svakojake ideje koje tinjaju na margini relativno u teškim vremenima lako mogu da stignu daleko i potom utihnu. Ma kako današnje komunikacije tome išle u prilog, one ipak moraju pasti na pogodno tlo da bi postale opasne. Međutim, kad jedna ovakva teorija takav plodan teren pronađe u vlasti, ona može postati monstruozno oružje totalitarizma.