U Tel Avivu su vazdušne uzbune postale deo svakodnevice. Kada zaurlaju sirene, u teoriji imaš oko 80 sekundi da potražiš sklonište. Najčešće slede potmule eksplozije iznad glava, one koje želiš da čuješ kada si tamo: to je znak da je izraelski odbrambeni sistem Gvozdena kupola presreo i neutralisao rakete koje su ispaljene iz Pojasa Gaze. Noću taj ratni vatromet u gradu na obali Sredozemnog mora kao da podgreva kabaretsku atmosferu pred propast sveta u kojoj raste želja da se život živi punim tempom.

Kada se oglase sirene, osoblje u hotelu u kojem smo odseli tera goste u sigurne prostorije koje se nalaze u podrumu. U okolnim ulicama poneki prolaznik za to vreme disciplinovano leže na asfalt i prekriva glavu rukama. Većina, međutim, ignoriše opasnost koja preti s neba. Čak se ni razgovor u kafićima ne prekida, a kamoli da neko ostavlja piće i beži u sklonište.

Grad jeste tiši i daleko prazniji nego inače, u mirnodopskim uslovima dupke puna promenada koja duž mora vodi do starog grada Jafe je pusta, na plažama jedva da ima ljudi, mnogi restorani i prodavnice su zatvoreni, ali u Tel Avivu i dalje pulsira duh Mediterana, samo slabije.

Sigurnost pored Gvozdene kupole, čija je efikasnost veća od 90 odsto, Izraelcima uliva i aplikacija Red allert, koja je povezana sa protivvazdušnim sistemom i koja ne pokazuje samo ka kom mestu lete neprijateljski projektili, već u većim gradovima čak i, otprilike, na koju ulici će da se sruče, ako se probiju kroz odbrambeni štit.

NEMA PREDAHA

“Nema predaha”, glasi poruka ratne vlade Izraela posle mesec dana rata protiv palestinske militantne organizacije Hamas. Uprkos svim međunarodnim upozorenjima, apelima i pretnjama da je broj civilnih žrtava u Pojasu Gaze neprihvatljiv i da humanitarna katastrofa mora da se zaustavi, Izrael ne samo da ne smanjuje intenzitet vojnih operacija sa neba i sa kopna, već ih pojačava.

Već posle kratkog vremena provedenog u Izraelu jasno je da ne postoji ta sila na ovom svetu koja jevrejsku državu može da odvrati od nauma da od Hamasa ne ostane ništa više do ružna priča. Vojni pohod na ovu palestinsku terorističku organizaciju za Izraelce je više od rata – to je egzistencijalni determinizam, nešto što proizlazi iz svega i zato mora da bude, nešto što je nepromenjivo jer je tako zapisano krvlju izraelskih civila.

U tom pohodu u razrušenoj, gusto naseljenoj palestinskoj oblasti smrt na izraelskim projektilima dolazi po svoje, roditelji mrtvu ili ranjenu decu na rukama nose u preostale prenatrpane bolnice u kojima manjka svega, ljudi rukama posle vazdušnih udara krče krš u potrazi za preživelima, leševi obmotani u beli najlon dok ih neko ne identifikuje leže na ulicama jer su mrtvačnice pune, generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš Gazu naziva “dečjim grobljem”… Jedan Palestinac snimljen u trenutku najvećeg bola usred razaranja je rekao: “Ovo ni kamen ne može da izdrži.”

Sa izraelske strane rat izgleda sasvim drugačije.

Preko 120.000 žitelja na jugu zemlje koji je proglašen ratnom zonom evakusino je iz svih naselja, od kibuca Nir Oz, preko Kisufima, Reima i Beerija do grada Sderota i Netiv Haasara. Samo pojedinci dolaze povremeno da se pobrinu za stoku, tamo gde je ima. Evakuisano je i preko 100.000 Izraelaca na severu zemlje duž granice sa Libanom, gde izraelska vojska razmenjuje vatru sa šiitskom milicijom Hezbolah, koja broji oko 100.000 u ratovima prekaljenih boraca, koja sluša komande iz Teherana i ima isti cilj kao i Hamas: da uništi jevrejsku državu.

U Izraelu je mobilisano preko 360.000 vojnika koji su sa svom zamislivom ratnom mašinerijom raspoređeni na oba fronta. U ratnoj zoni duž Gaze osim vojske mogu se zateći i reporteri sa svih strana sveta i izraelski dobrovoljci koji masovno dolaze da pruže logističku pomoć svojim vojnicima, donesu i spreme im hranu.

PREKID VATRE NIJE OPCIJA

Sa ove strane rata čuju se neprestano gruvanje izraelske artiljerije i potmule eksplozije iz pravca Gaze. Za mesec dana izraelska vojska je gađala oko 11.000 ciljeva na ovoj uzanoj teritoriji, a otkako su kopnene trupe prodrle preko granice, još oko 2500. Takav intenzitet udara na tako malom prostoru nikada nije viđen, kažu vojni stručnjaci. Tvrdnje izraelske vojne komande da sve čine da smanje broj civilnih žrtava, u svetu uglavnom ne nailaze na razumevanje. Nedeljama pozivamo Palestince da napuste sever Gaze, bacamo letke iz vazduha, zovemo ljude telefonom da najavimo koje ćemo oblasti gađati, pa šta više možemo da uradimo, kažu Izraelci.

Palestinske vlasti u Gazi tvrde da je za mesec dana rata ubijeno preko 10.000 Palestinaca, od kojih su gotovo polovina deca.

Dvogledom ili dobrim teleobjektivom sa nekoliko kilometara razdaljine jasno se razaznaje sivilo ruševina koje se prostire sa palestinske strane. Noću beličasti trag projektila para mrko nebo, svetlucava narandžasta vatra tamo gde su udarili projektili za trenutak osvetli tminu. Kontrast ratnih munja i mraka je utoliko veći jer struje nema, pa ni treperavog svetlucanja gradske oblasti kada padne mrak.

Hamas pokazuje znake života i tu i tamo ispaljuje salve raketa na ciljeve duž granice, ali i u pravcu Tel Aviva i centralnog Izraela. Pre neki dan ekipa CNN-a umalo nije stradala u Sderotu, koji je oko tri kilometra udaljen od Gaze.

Uslov Izraela za prekid vatre je da Hamas odmah oslobodi sve taoce. Uslov Hamasa da pusti sve taoce je da Izrael obustavi napade. Sve u svemu, prekid vatre, a kamoli primirje, ne postoji kao opcija.

Nad obema stranama sukoba lebdi pitanje: koliko će ovaj rat da traje?

ILI MI, ILI ONI

Do ratne zone duž Pojasa Gaze udaljene oko 70 kilometara južno od Tel Aviva idemo auto-putem broj 6 koji nosi ime Jicaka Rabina, izraelskog premijera koji je zajedno sa ministrom spoljnih poslova Šimonom Peresom i palestinskim liderom Jaserom Arafatom 1994. godine dobio Nobelovu nagradu za mir.

Ironija istorije, pomislim. Duhu sadašnje situacije odgovara mnogo više njegova nasilna smrt godinu dana kasnije: ubio ga je izraelski ekstremista, verski fanatik Jigal Amir koji nije želeo pomirenje sa Palestincima, za koga je dogovor o dve države – izraelskoj i palestinskoj – bio izdaja.

Ovo je vreme svih onih koji ne žele pomirenje, zlatno doba za ideologiju ognjenog mača.

Ovih dana se od mnogih Izraelaca može čuti: “Ili oni, ili mi.” Misle na Hamas, ali malo ko u ovom trenutku veruje da je bilo kakav dogovor sa Palestincima moguć. Kvalifikacija patnje, stradanja i zločina je različita, ali je mržnja u koju su na obe strane prerasli ista. Dosegla je, čak i za visoke standarde ovog i za Jevreje i za hrišćane i za muslimane svetog podneblja, novu dimenziju, onu ubistvenu.

Izraelska nacija je u misiji borbe za opstanak: pokolj na jugu porušio je mit o nepobedivosti Izraela na kome jevrejska država opstaje decenijama. Valja stvoriti novi mit o tome kako će proći svako ko se drzne da napadne Izrael.

Prolazimo kroz pustinju koja čini 65 odsto jevrejske države koja ju je ukrotila navodnjavajući je prečišćenom morskom vodom, postavljajući gigantska polja solarnih panela. Izrael ima preko 9 miliona stanovnika koji žive na teritoriji nešto manjoj od Slovenije, a samo u Tel Avivu je registrovano preko 30 unicorn kompanija – startapova koji su procenjeni na milijardu i više dolara. U zemlji radi pet Intelovih fabrika. Napad Hamasa 7. oktobra Izraelci doživljavaju kao napad na sve to, na državu koju su ni iz čega podigli.

Saobraćaj je proređen. Prolazimo pored velikog broja kontrolnih punktova. Usput na svakih nekoliko kilometara nailazimo na odmorišta za vojnike – to su zapravo prekrivene tezge na kojima građani dobrovoljno ostavljaju hranu i piće za rezerviste koji idu na ratište. Svugde nailazimo na naoružane pripadnike vojske i civile sa puškama.

Izrael je u ratu. Na ovaj ili onaj način svaki Izraelac je u ratu.

Oko 130.000 ljudi je u turističkoj zemlji u koju više ne dolaze turisti izgubilo posao. Kada se tom broju doda broj raseljenih i mobilisanih lica, oko 700.000 punoletnih Izraelaca je direktno pogođeno ratnim stanjem.

ZONA RATNIH DEJSTAVA JUG

Stižemo do groblja u mestu Ofakim. Tu nas čekaju ratni zamenik portparola Ministarstva spoljnih poslova Žoel Lion, inače izraelski ambasador u Moldaviji, i vojnici zaduženi za našu bezbednost. Nervozni su. Požuruju nas.

Navlačimo pancire i šlemove. Dobijamo instrukcije: u zoni ratnih dejstava u koju idemo od oglašavanja sirena za vazdušnu opasnost do udara raketa ima samo 10 do 15 sekundi. Ako si blizu jednog od mnogobrojnih malih, betonskih skloništa, odmah utrčati u njih. Ako zaštite nema nigde u blizini, odmah se baciti na zemlju i prekriti rukama vrat jer je glava zaštićena šlemom. Šlem i pancir ne skidati ni u jednom trenutku, ma kolika vrućina i vlaga bile.

Krećemo dalje u kibuc Kisufim koji je od granice sa Pojasom Gaze udaljen samo oko dva kilometra. To je na visini centralnog dela palestinske teritorije. Izraelci su vojne operacije koncentrisali na severni deo.

Na putu gotovo da više nema vozila.

KIBUC KISUFIM

Kibuci su osnovani kao komune u kojima se u praksi sprovodio utopijski socijalizam. Funkcionišu po principu da se zajednička sredstva dele po potrebi, a ne po zasluzi. U Izraelu ima oko 270 kibuca i za život u njima mora da se podnese molba zajednici uz obrazloženje zašto želite da živite takvim životom. Međutim, liberalni kapitalizam je i ovde odneo pobedu: većina kibuca je izglasala da se zajednička imovina pretvori u privatnu, da se novac dobija na osnovu hijerarhije i doprinosa zajednici. Mladi Izraelci nemaju sluha za izvornu komunističku, neki bi rekli hipijevsku ideju organizacije naselja.

Baš kao i drugi kibuci duž granice sa Gazom u kojima su ratnici Hamasa izvršili pokolj lokalnog stanovništva, i kibuc Kisufim deluje idilično: bungalovi sa baštama okruženi mediteranskim rastinjem, sve je nalik velikom parku u kome žive ljudi, kao neko morsko odmaralište, poput onog na Adi Bojani. Deluje kao mesto idealno za porodice sa malom decom koja po ceo dan mogu bezbrižno da se igraju napolju.

I, doduše, čuvaju se raketa koje doleću sa teritorije Gaze. Tako je bilo i ranije, pre ovoga što se desilo i promenilo sve. To je bila cena za život u kibucu na jugu zemlje. Dok život u njima nije ugašen.

To sada izraelska vojska želi da promeni: da satre Hamas, da ga uništi, eliminiše, razori, pobije sve militantne ekstremiste, teroriste, da više nikada nijedna smrtonosna raketa ne poleti iz Gaze na izraelske civile.

U kibucu Kisufim trenutno ne živi niko. Njegovih oko 250 preživelih žitelja je raseljeno. Njih 11 su ubili teroristi Hamasa 7. oktobra. Ubili su tog dana preko 1400 Izraelaca, najmanje 240 su kidnapovali i deportovali u Gazu.

Sada tu odjekuju zvuci rata: preleću vojni avioni, snažno grmi izraelska artiljerija. Poručuju: nikad više.

TRAGOVI SMRTI

Uz ovu zvučnu kulisu posmatram tragove nekadašnjeg života: lopte, dečji bicikli, trotinet, crveni ranac na prilazu jednoj kući, roštilj i kesa sa ćumurom, tegovi za vežbanje u bašti, ljuljaška, kutija od štampača… Lako je zamisliti život u tom mestu, običan život, glasove dece, njihove roditelje kako sede na tremu dok cvrčci cvrče.

A onda su došli naoružani ljudi i počeli da ih ubijaju. Jednu porodicu su spalili u kući. U jednu kuću su upali i počeli da ubijaju ukućane. Jednu staricu su izvukli iz skloništa i pucali joj u glavu. Bio je to deo velike, dobro planirane, dobro koordinisane i izvedene akcije Hamasa na više desetina lokacija.

Ovo je samo jedna od stotina noćnih mora koje su 7. oktobra na jugu Izraela postale stvarnost koja je promenila čitavu zemlju. Izraelci su duboko zagledani u sopstvenu tragediju, i rešeni da po svaku cenu iskorene njen uzrok nemaju mnogo sluha za kritike.

Libi je šest godina bila u vojsci i dogurala do čina majora. Živela je u Americi, govori savršen američki engleski, sada su je mobilisali iz rezervnog sastava. Zadužena je za nas u kibucu. Za razliku od većine Izraelaca sa kojima sam razgovarao i koji kao da posle svega jednostavno nemaju kapaciteta da saosećaju sa stradanjem Palestinaca, ova mlada žena u uniformi deluje tužno, njena empatija je iskrena kada govori o civilnim žrtvama “na drugoj strani”.

UŽAS NEMA MERNU JEDINICU

“Bol svake majke kojoj ubiju dete je nezamislivo isti”, kaže. Ona ne pokušava da relativizuje užas, ne trudi se da objasni razliku između “bestijalnog, planskog ubijanja izraelskih civila” i “kolateralne štete” u koju se u Izraelu svrstavaju palestinski civili stradali u akcijama izraelske vojske protiv Hamasa. Gotovo skrušeno objašnjava da je Izrael napadnut, da mora da se brani i da ljudi ginu.

Odlazim do ruba kibuca i gledam preko širokog polja na čijem kraju se nalazi drvored. Malo iza njega počinje Gaza, na koju padaju projektili iz izraelskog artiljerijskog oruđa koje gruva sve vreme našeg boravka. Tu, gotovo u dometu pogleda, prestaje jedna i počinje druga strana pakla, ona palestinska.

ZID ODBIJANJA

Bez obzira da li je u pitanju ministar za dijasporu, šef odseka za pitanja vojnog prava koji je u civilnom životu korporativni advokat, portparol Ministarstva inostranih poslova, bivši šef Mosada, vlasnik velike kompanije, prodavac u trafici, konobarica ili službenica na aerodromu “Ben Gurion”, svi Izraelci pričaju istu priču: Izrael je napadnut i ima pravo da se brani, Izrael nije odgovoran za humanitarnu katastrofu u Gazi, Hamas je teroristička organizacija, Ministarstvo zdravlja na palestinskoj teritoriji laže o broju civilnih žrtava jer je pod kontrolom Hamasa, Hamas je taj koji je presekao dovode vode i struje Palestincima, Hamas civilima ne dozvoljava da odu sa severa Gaze koji je obasut izraelskim projektilima, izraelska vojska čini sve da smanji broj civilnih žrtava, ali Hamas civilne objekte – škole, bolnice, kampove pod nadzorom UN-a – koristi kao vojne ciljeve, što ih po ratnom pravu čini legitimnim metama, Hamas je taj koji civile koristi kao živi štit, što je ratni zločin…

Valjalo bi dobro načuljiti uši u Izraelu da bi se čuli disonantni tonovi.

Rasprostranjen je narativ da je na delu “borba između civilizacijskih vrednosti i varvarstva”, te da Izrael bije bitku i za zapadne demokratije koje bi sledeće bile na udaru “osovine zla” – Hamasa, Hezbolaha, Irana, Hutija – ako je Izraelci ne pobede.

Pominjanje humanitarne katastrofe u Gazi iz koje preko 2 miliona ljudi nema kuda da pobegne po pravilu nailazi na kameni zid debeo kao Zid plača.

“Ja sam doživeo mnoge tragedije, ali ovako nešto nisam, moja generacija nije iskusila ništa slično”, kaže bivši šef Mosada Dani Jatom, koji je rođen 1945. godine. Misli na pokolj nad Izraelcima, ne na palestinske civilne žrtve.

A ako on to kaže, to u Izraelu ima težinu jer je iskusio svašta. Preko tri decenije bio je pripadnik specijalne jedinice Sajeret Matkal, koja je fokus imala na antiterorističkim akcijama. Bio je šef Centralne komande izraelske vojske, zatim direktor Mosada do 1998, prvi čije je ime obelodanjeno dok je bio na čelu obaveštajne službe. Potom je bio savetnik za bezbednost premijera Ehuda Baraka i poslanik Radničke partije u Knesetu.

“Mi sada živimo u novom Izraelu. Osećamo potrebu za osvetom”, kaže penzionisani general.

GRAD DUHOVA

Put nas vodi u Sderot, grad duhova udaljen oko tri kilometra od granice sa Gazom. Njegova priča je deo priče bivšeg šefa Mosada. U njemu je pre 7. oktobra živelo nešto manje od 30.000 stanovnika, sada su ulice i kuće prazne.

Nailazimo na veći broj teško naoružanih policajaca okupljenih oko mesta na kome se nalazila policijska stanica. Odaju počast dvadesetorici kolega koje su tog kobnog dana ubili ratnici Hamasa. Nekolicina ortodoksnih Jevreja u svojim crnim odorama i šeširima nude svoje usluge, ali nisu poželjni.

Borci Hamasa ovde su ubili i 50 civila. Već narednog dana vojska je preuzela kontrolu nad gradom, ali se život u njega neće tako skoro vratiti.

Sderot je česta meta raketnih napada Hamasa. Ovde se dobro čuju zvuci borbe u severnom delu Gaze: raketni udari iz vazduha, artiljerijska vatra, štektanje teških mitraljeza, borbeni avioni. Izraelci gađaju stotine ciljeva svakog dana. Civilne palestinske žrtve na izraelskoj strani krvoprolića niko ne broji.

KAD “ONAJ KOJI JESTE” PRESTANE DA BUDE

U takvom okruženju odlazimo u pres-centar u Sderotu koji se nalazi u bunkeru. Žele da nam pokažu kratak film o zverstvima Hamasa montiran od snimaka sa mobilnih telefona ubijenih ubica i kamera koje su nosili na telima i snimaka koje su u samrtničkom ropcu napravile žrtve. Žele da nam pokažu taj film da mi prenesemo dalje šta smo videli jer je to što ćemo videti toliko nezamislivo nečovečno da Izraelcima niko ne veruje da se to baš tako desilo.

Gasi se svetlo, projekcija počinje. Snimci su toliko brutalni da nijedna zapadna televizija ne može da ih pusti, nijedna društvena mreža ne bi smela da ih propusti.

Ja se kolebam da li bi trebalo da ih prepričam. Zaista ne mogu da opisujem detalje, ali se radi o mrtvoj deci i bebama, silovanju, iživljavanju nad ranjenima, nad leševima… Preko hiljadu izraelskih civila je ubijeno u tom jednom danu. Bio je to jedan dan Šoe, Holokausta, prvi posle 1945, rekao je Dani Jatom.

“Nadam se da ste sada razumeli zašto moramo da se borimo”, kaže naš domaćin u pres-centru.

Da, razumeo sam. Razumeo sam i da je ova zemlja koja bi i za Jevreje i za muslimane i za hrišćane trebalo da bude sveta – postala prokleta. Svi oni svojataju onog jednog Boga, koga drugačije nazivaju, a čije prastaro, prvo ime glasi Jahve – Ja sam onaj koji jeste. Samo što je ovde, u ovoj zemlji na koju su osuđeni Jevreji i Palestinci, prestao da bude. Njihov sukob koji je počeo sredinom prošlog veka zbog zemlje, poprima starozavetne razmere.

HOTEL ENJOY NA MRTVOM MORU

Iz ratne zone preko Jerusalima idemo na drugi kraj zemlje, do Mrtvog mora, na granici sa Jordanom. Zaobilazimo Zapadnu obalu, za svaki slučaj, tako je odlučio organizator puta. Na ovoj, kako Palestinci kažu “okupiranoj” palestinskoj teritoriji, svakodnevno dolazi do okršaja između izraelskih bezbednosnih snaga, koje tragaju za “terorističkim ćelijama” Hamasa, i Palestinaca koji, prema podacima palestinske samouprave, broje za mesec dana preko 150 mrtvih. Ne bi valjalo da se zateknemo između dve vatre, a i pitanje je da li bi nas Izraelci propustili na kontrolnim punktovima.

U mirnodopskim uslovima Mrtvo more, koje napaja reka Jordan, jedna je od obaveznih turističkih atrakcija Izraela – to je najniža tačka na zemaljskoj kugli, nalazi se oko 450 metara ispod površine mora. U mnogobrojnim luksuznim hotelima sada nema turista, u nekima od njih su smeštena interno raseljena lica sa juga Izraela.

U hotelu, za ove prilike, ciničnog imena Enjoy (uživaj) na samoj obali mora nalazi se preko 400 Izraelaca raseljenih iz Sderota i nekolicine južnih kibuca, uglavnom porodice sa decom koja jure po lobiju hotela i rade sve ono što deca i inače rade.

Ljudi su otvoreni, hoće da razgovaraju. Velika je koncentracija tragičnih priča koje ispunjavaju vazduh. Slike bestijalnih zločina koje je počinio Hamas u svetskim medijima i u percepciji ovog rata međunarodnog auditorijuma počele su polako da blede, ali ovde, u hotelu Enjoy na Mrtvom moru, one su ucrtane na licima “gostiju”. I ne samo ovde: Izraelci ih svakog dana uvek nanovo proživljavaju. U nizu priča o žrtvama iskače jedna o otporu: pripadnici malog kibuca Magen uspeli su da organizuju odbranu i odbiju napad terorista Hamasa. Stradao je jedan pripadnik obezbeđenja, nekolicina je bila ranjena.

MUŠKARCI NE IDU KOD PSIHOLOGA

Na prvi pogled se vidi da u hotelu ljudi nisu dobrovoljno okupljeni na jednom mestu. Postoji u svem tom prividnom haosu neki vojnički red. Kroz gomilu dece prolazi lepa, tanušna devojka sa pištoljem za pojasom i za njenu građu prevelikom automatskom puškom koja joj visi sa ramena. Toliko je mladolika da se na prvi pogled čini da je i sama dete. Pištolje nose i neki muškarci, saznajem da su oni iz obezbeđenja kibuca.

Država je svima u hotelu obezbedila smeštaj sa doručkom i večerom dostojnim, u svojoj raznolikosti i ukusima, platežnih gostiju koji ovde inače dolaze turistički.

Posle večere popunjava se velika terasa sa pogledom na more, koje se ne vidi u mraku. Grupice sede za stolovima, pije se uglavnom voda. Ali se marihuana oseća sa svih strana. Niko ne prigovara, ljudi su pod stresom, proživeli su što niko ne bi trebalo da doživi.

Stupam u razgovor sa četvoricom mladića, od kojih trojica nose kipe poznate i kao jarmulke, kapice koje nose jevrejski vernici. Trojica su iz Sderota, jedan iz kibuca Reim, onog kraj kojeg se održavao muzički festival Supernova Sukkot Gathering na kome su ubice Hamasa ubile preko 260 ljudi. Dvadesetjednogodišnji Šami iz Reima nije bio na festivalu. Kada je primetio šta se dešava, sakrio se u jednom od mnogobrojnih bunkera, zapravo malih, betonskih, često veselo ukrašenih zdanja, iz koga je izašao tek posle 20 sati, kada je došla izraelska vojska.

Momci ne govore dobro engleski, ali se sporazumevamo nekako. Svako od njih poznaje nekoga ko je ubijen ili otet, pominju školske drugove, nastavnike, rođake. Na pitanje da li u hotelu imaju pomoć psihologa ili psihoterapeuta, odgovaraju potvrdno. Da li su potražili pomoć? Ne, muškarci ne idu kod psihologa. Kažem im da greše, da to nema veze sa muškošću.

DECA IZRAELA

Pitam ih i da li su svesni smrtonosnog užasa koji njihovi vršnjaci i još mnogo mlađa deca proživljavaju u Pojasu Gaze. Oni mene pitaju da li ja imam decu. Da, dve ćerke. Pitaju me šta bih ja uradio da im neko naudi, da li bih ga ubio, ako mogu, bez obzira na posledice i nevine žrtve koje bi možda pritom stradale. Ćutim. Ne želim da odgovorim na to pitanje. Oni mi objašnjavaju da su sva deca koju je ubio i oteo Hamas deca Izraela.

Ja pomislim da su i sva deca koja stradaju u Gazi deca Palestine i da će posle ovih krvoprolića izrasti neki novi naraštaji za neke nove krvave obračune.

Šami me pita da li imam fotografije ćerki. Da. Da li hoću da mu ih pokažem? Vadim telefon iz džepa i otvaram galeriju. Na to jedan od njih počinje nešto žustro da priča na hebrejskom i hvata me za ruku. Objašnjavaju mi: Šabat je, ne smeju da gledaju ništa što je na telefonu. To važi za ortodoksne Jevreje. Primećujem da većina visi na mobilnim telefonima.

Šabat počinje u petak sa zalaskom sunca i traje do subote kada padne mrak, a mrak počinje kada “plavi konac više ne može da se razlikuje od sivog”. U tom periodu se ne radi ništa. Šabat se tradicionalno provodi u kući, počinje sa gozbom u petak.

Niko od ovih ljudi šabat još dugo neće provoditi kod kuće. I dugo, još veoma dugo će Izraelci za svaki šabat misliti na “crni šabat” koji ih je silovito strefio 7. oktobra. I niko se neće vratiti u svoje kibuce nedaleko od granice sa Gazom, dok god sa druge strane preti bilo kakva opasnost. A uklanjanje opasnosti koja preti ovim ljudima znači nastavak vojnih akcija Izraela protiv Hamasa i nova stradanja Palestinaca.

I tako ukrug, već 75 godina, otkako je vođa cionističko-socijalističe Radničke partije David Ben Gurion Izrael proglasio državom.