Gafovi, što slučajni što namerni, nisu jedino Berluskonijevo nasleđe. Njegov preduzetnički i politički angažman praćen je serijom ne samo skandala već i veoma ozbiljnih sudskih procesa. Kao čelnik parlamentarne većine, a potom i kao čovek izuzetne moći i uticaja, uspeo je da italijanski parlament pretvori u pravnu službu svojih firmi i agencija
Činjenica da je Silvio Berluskoni konačno i neopozivo umro mogla bi da bude odličan predložak za još jedan (poslednji?) vodvilj velikog majstora ovoga žanra, koji je tokom svoje duge političke karijere pretvorio Italiju u pozorišnu scenu namenjenu izvođenju lakih komada “sa pevanjem i prangijanjem”. U Silvijevoj režiji čak bi i njegova sopstvena smrt bila dovedena u sumnju. Prvo bi njegovi advokati osporili validnost potvrde o smrti jer je potpisana od strane politički pristrasnog lekara, onda bi ova difamacija postala predmet diskusije raspirivane preko Berluskonijevih medija, sa težištem na tvrdnji da su komunisti svuda oko nas, a potom bi došlo i do sudskog spora. Predmet tužbe bilo bi nanošenje moralne i materijalne štete čoveku koji je sav svoj život uložio u temelje italijanskog društva i države, te njihovog obostranog prosperiteta. Sudije koje bi izrazile sumnju u osnovanost tužbe bile bi svrstane među “crvene toge” koje su zna se već pod čijim uticajem.
Na kraju, kada bi, nakon nekoliko meseci razvlačenja zbog neodazivanja svedoka, bolesti advokata, sumnje u pristrasnost sudija, proces konačno počeo, ispostavilo bi se da je glavni svedok u ovom postupku, narečeni građanin S.B., iz objektivnih razloga i za večna vremena lišen mogućnosti da se pojavi pred sudom. Slučaj bi ostao da visi u vazduhu i čeka zastarenje, tako da presude o tome da li je Silvio živ ili mrtav ne bi bilo. Njegov duh bi za to vreme boravio u limbu (tamo gde su svi gresi i sve vrline pod znakom pitanja), zadovoljno se smeškajući, uveren da mu je i ovaj štos odlično prošao i da se publika silno zabavila.
Upravo takvo stanje potpune neodređenosti prema onome što je Berluskoni doneo i odneo Italiji i njenim građanima, karakteriše i odnos prema preminulom državniku koji je tokom svoje tridesetogodišnje političke karijere ostao zapažen po mnogo čemu. Osnovno je to da je prvi političar koji je u uštogljeni politički ambijent utkao notu privatnog i nekonvencionalnog, što ga je veoma približilo prosečnom italijanskom biraču sklonom komedijašenju. Takođe, on je bio prvi italijanski političar koji je državu i njene organe uključio u svoj privatni biznis. “Država to sam ja” zemenjeno je sa “Država je moja firma”.
DOLAZAK KAVALIJEREA
Lik Silvija Berluskonija se na italijanskoj političkoj sceni pojavljuje u momentu kada se ona našla u stanju skoro potpune devastacije, nakon što je grupa milanskih tužilaca i sudija otkrila široku korupcionašku mrežu u koju su bili upleteni vodeće ličnosti nekoliko političkih partija i visoki činovnici u državnoj strukturi, naročito u resoru tajnih policijskih polova. Ogromna institucionalna praznina koja je stvorena nestankom vodećih političkih protagonista i pretvaranjem nekih institucija (pre svega Parlamenta) u jatake deklarisanih korupcionaša, tražila je popunu oličenu u čoveku čistih ruku. Ispostavilo se da je mladi milanski preduzetnik, koji je zbog svojih značajnih privrednih dostignuća još 1977. odlikovan Ordenom rada od kada mu je i ostao nadimak Kavalijere, idealan prototip političara za kojim je vapila tadašnja italijanska javnost, zgađena nad truležnim ostacima sistema vlasti koji je pucao po svim šavovima.
Berluskoni u januaru 1994. ulazi u politiku, odnosno “izlazi na teren”, što će posle postati njegova omiljena fraza iz navijačkog vokabulara, pošto je, osim vlasništva nad nekoliko građevinskih kompanija, agencija i televizija, bio u posedu i veoma uspešnog fudbalskog kluba Milana. Ima li idealnijeg čoveka koji će okrenuti novu stranicu italijanske političke istorije pod nazivom Druga republika, gde će sve prekonoć postati i čistije i transparentnije i moralnije nego što je do tada bilo? Čak i da je postojao takav neko, osim Silvija Berluskonija, on bi, uz pomoć svojih televizija, uspeo da birače ubedi u suprotno.
U januaru 1994. osnovao je svoju prvu stranku, Forca Italija, čiji se naziv, samo u operativne svrhe, može prevesti kao “snaga Italije”. U stvari, ovo je poklič bodrenja kojim se podstiče posustala momčad nekog sportskog ili bilo kog drugog tima da krene u ponovni napad, da ne klone duhom. Hajdemo napred, u pobede, u bolji život, u slavu koja nam je nadomak ruke! Ko bi odoleo ovakvom pozivu, ojađen i razočaran nakon mora skandala u koje je bila umešana prethodna politička nomenklatura? Berluskoni pozicionira svoju politiku na desni centar i pod svoje okrilje privlači Severnu ligu (Lega nord), separatističko nacionalističku stranku Umberta Bosija, i Socijalni pokret Italije (MSI, kasnije AN tj. Nacionalna alijansa), nastavljača i promotera italijanskog neofašizma pod vođstvom Đanfranka Finija. Na izborima u maju 1994. koalicija odnosi ubedljivu pobedu nad levim centrom, što Berluskonija dovodi na čelo italijanske vlade.
BERLUSKONIZAM
Sve ono što će uslediti tokom njegova tri mandata (maj 1994. – januar 1995; jun 2001. – maj 2006. i maj 2008. – novembar 2011) kroz njegovu političku delatnost kao premijera, poslanika opozicije, predsednika Evropskog saveta (2003) i kao javne ličnosti koja je stajala u senci mnogih političkih odluka i kombinacija, biće u svetskoj i domaćoj štampi nazvano berluskonizmom. To je bio specifičan konglomerat nasrtljivog ali optimističnog populizma, levantske lukavosti, preduzetničke efikasnosti, neosetljivosti na javne kritike, šeretluka i “lapsuzluka”, začinjenih prepotentnim latinskim mačizmom, što je sve zajedno predstavljalo primamljivu vašarsku šećerlemu koju je ovdašnje biračko telo sa zadovoljstvom konzumiralo. “I vi jednog dana, uz malo snalažljivosti i dobre volje, možete biti isto što i ja”, poručivali su Berlsukonijevi mediji koji su, veoma primamljivim platama i honorarima, uspeli da pred svojim kamerama okupe veoma cenjena televizijska lica sa državnih medija. Kako se berluskonizam sve više širio kao pogled na svet, raspirivan posredstvom njegovih televizijskih kanala, to se i otpor produbljivao. Iz sfera političkog preselio se u sfere moralnog, što je nešto veoma slično ovome što se dešava u Srbiji danas. Ali, ukoliko moralnost treba dokazivati pred sudom, mala je šansa da ona bude i potvrđena. Berluskoni je to odlično znao.
S vremenom, zahvaljujući svojim neverovatnim gafovima i šegačenjem tokom zvaničnih domaćih ili međunarodnih događaja, Berluskoni je sve više služio za podsmeh stranoj štampi, što je umnogome narušilo i ugled zemlje koju je predstavljao. Tako je čak i uredništvo “Fajnenšel tajmsa” osetilo potrebu da u novembru 2011. objavi tekst pod naslovom “U ime Boga i Italije, odlazi” (već jednom). Tekst je bio motivisan jednom neodgovornom Berluskonijevom izjavom o tome da je, usred međunarodne ekonomske krize, Italija jedna bogata država o čemu svedoče “prepune kafane i izletišta”. To je bila samo jedna od neodmerenih izjava koje su prikrivale pravo ekonomsko stanje u zemlji i njeno finansijsko posrnuće. Italija je bila poslednja zemlja Evropske zajednice koja je uspela da se izvuče iz recesije s kraja prve decenije ovog veka. I to samo delimično i uz veliku pomoć sa strane.
Gafovi, što slučajni što namerni, nisu jedino Berluskonijevo nasleđe. Njegov preduzetnički i politički angažman praćen je serijom ne samo skandala već i veoma ozbiljnih sudskih procesa. Kao čelnik parlamentarne većine, a potom i kao čovek izuzetne moći i uticaja, uspeo je da italijanski parlament pretvori u pravnu službu svojih firmi i agencija. Ono što nisu uspevali njegovi advokati, polazilo je za rukom parlamentarnoj većini koja je izmenom zakona uspevala da jedan broj tužbi učini bespredmetnim. Prema istraživanjima rimske “Republike”, Parlament je doneo ukupno devet zakona “ad personam” koji je trebalo da pomognu utvrđivanju Berluskonijeve “nevinosti”, i još dvanaest pravnih akata koji su otvoreno favorizovali poslovanje njegovih firmi.
Da se sa italijanskim tužiocima i sudijama nije šaliti, prvi put se uverio 2013. godine, kada je pravosnažno osuđen na četiri godine zatvora i dvogodišnjom zabranom bavljenja javnim poslovima. Zatvorska kazna je zamenjena radnom obavezom u nekoj od socijalnih institucija, ali je Kavalijere tada već imao više od sedamdeset godina, što ga je po jednom od njegovih ad personam zakona oslobađalo od izvršenja obaveze. Sudije koje su bile uključene u ovaj proces izložene su žestokom difamiranju od strane njegovih medija.
Berluskonijeve veze sa sicilijanskom mafijom bile su predmet sudskih sporova koji su vođeni protiv njegovih najbližih saradnika i poslovnih prijatelja. I dok su neki od njih završili u zatvoru, ili su trajno udaljeni iz javnog života, Kavalijere je ostajao u sedlu. Izašlo je na videlo da je čak i početni kapital koji je uložio u svoj prvi poslovni poduhvat bio bez pokrića. Veze sa mafijom su bile prikazane kao više nego očigledne, nedostajala je samo pismena potvrda jednog ili više bosova, sa potpisom i pečatom. U svim tim mutnim radnjama znalo se ko je izvršilac, ali je nalogodavac ostajao van domašaja pravde.
Posebnu pikanteriju, a njima je izdašno zasipao domaću i svetsku javnost, predstavljala je njegova strast prema ženama. Na stranu dva neuspela braka koja su ga koštala milionskih suma namenjenih za alimentaciju, i treći sklopljen (“iz čiste ljubavi”) sa damom pedeset godina mlađom, svaki za sebe bili su predmet zanimanja ovdašnje, ne samo žute štampe. Vrhunac je dostignut otkrićem da se u Berluskonijevoj vili u Arkoru kod Milana organizuju bahanalije (takozvani bunga–bunga party) u kojima učestvuju i maloletne devojke.
Informacija je tinjala u okolnostima kada su svi sve znali, ali su se pravili da ne znaju, da bi eskalirala krajem 2010. godine slučajem Rubi Rubakori, u to vreme maloletnicom, koju je Berluskoni, koristeći svoju moć i položaj, pokušao da zaštiti od optužbi za krađu. Radilo se o klasičnoj zloupotrebi položaja, a na poznavaocima mehanizama na kojima počivaju ljudske strasti ostaje da otkriju kakva je to tamna sila naterala starog lisca da otvoreno, iz Pariza, tokom jednog međunarodnog političkog skupa, u sitne sate pozove nadležnog policijskog službenika i naloži mu da pod hitno pusti iz pritvora maloletnicu pošto je ona “unuka egipatskog predsednika Mubaraka”. Slučaj je eskalirao u aferu neviđenih razmera, sa bezbroj propratnih peripetija i tužbi za potplaćivanje svedoka, lažno svedočenje, ali i nekim pravosnažnim presudama kojima je nekoliko bliskih Berluskonijevih saradnika osuđeno na kazne zatvora i eliminaciju iz javnog života. Što se glavnog aktera tiče, slučaj je bio otvoren do 12. juna ove godine, datuma kada će svi sudski postupci protiv njega biti zatvoreni.
Berluskoni je ipak umro. Berluskonizam nije. Vlada je posebnim dekretom proglasila dva dana žalosti uz spuštanje zastava na pola koplja. Postoje ozbiljne indicije da ova uredba neće svuda biti poštovana.
