Britanski premijer Toni Bler dobio je 2005. godine titulu Državnika decenije. Ovo zvučno priznanje dodeljuje malo poznati think–tank (trust mozgova) nazvan EastWest Institute. Ova američko-evropska organizacija, koja ima sedište u Briselu i Vašingtonu i promoviše "globalni mir i bezbednost", u svom zvaničnom saopštenju istakla je da se Bleru dodeljuje titula " državnika decenije" za njegovo "državničko liderstvo i viziju" koju je pokazao suočavajući se sa krizama i izazovima na Balkanu, u Iraku, u Africi i Severnoj Irskoj. Pre Blera, ovo priznanje je 1995. dobio nemački kancelar Helmut Kol.

Na dodeli ove nagrade na banketu u londonskom Guildholu Toni Bler je u svom govoru istakao da je za njega "jedan od najznačajnijih i najinspirativnijih doživljaja u njegovoj političkoj karijeri bila mogućnost da vidi milione ljudi u Iraku i Avganistanu kako koriste svoje demokratsko pravo da glasaju".

I dok su predstavnici ist-vest instituta kovali u zvezde Blerovu "državničku mudrost, njegovo insistiranje na vrednostima, njegovu globalnu viziju koja je uspostavila visoke kriterijume za sve političare na svetu… da bismo svi živeli u boljem i bezbednijem svetu…".

Većina prosečnih britanskih birača ovo zvučno priznanje svom premijeru dočekala je sa daleko manje oduševljenja. Mediji su bili preplavljeni pitanjima koliko je koštala ova titula: 100.000 ili "samo" 25.000 života nedužnih Iračana? Manje kritični su se zadovoljili da Blera nazovu "američkim državnikom decenije". Neki komentatori su se složili da je Bler jedan od retkih državnika koji ima globalne vizije, ali su drugi ukazivali da je baš na ovom planu Bler pokazao da je "opasan političar": najpre, kada je bio jedan od glavnih inicijatora napada NATO-a na Jugoslaviju, a onda, kada je zajedno sa Džordžom Bušom krenuo u ratni pohod na Irak. U svakom slučaju, ponajviše zbog samog Blera torijevci su posle mnogo godina među biračima popularniji od laburista, doduše samo za jedan poen (37:36), ali je to jasan indikator plime političkog raspoloženja na Ostrvu.

Cinici, pesimisti i zli proroci prepiru se ovih dana oko toga koje će mesto u istoriji britanski premijer Toni Bler konačno zauzeti.

Bler je u svom trostrukom mandatu, koji se po dužini trajanja može meriti samo sa mandatom Margaret Tačer, imao svoje uspone i padove: na početku mandata bio je popularan kao retko koji političar, a pogotovo premijer, udahnuo je energiju i optimizam "novim laburistima", ali i Britaniji na koju su vešti majstori za marketing stavili brend "Cool Britannia". Energičan i inteligentan, Toni Bler je inspirisao novu dinamiku u ekonomiji: raskinuo je sa teškom industrijskom prošlošću; Britanija je postala nacija pop zvezda, bankarska košnica bez presedana, epicentar modne i reklamne industrije. Bler je kao talentovan i harizmatičan političar, a uz to i sjajan govornik, na početku mandata pokazao redak talenat da podigne optimizam nacije. Kao reformator, mnogi stručnjaci kažu da je to zapravo bila samo lakša, mekša varijanta tačerizma, nije bio pravi levičar kao neki njegovi prethodnici. Kritičari mu spočitavaju da nikada nije bio iskreni reformator, da je njegov glavni moto zapravo: "Kraljičina vlada mora da funkcioniše".

Ipak, mora se priznati da je Bler reformisao posustali i okoštali obrazovni sitem Britanije, donekle doveo u red zdravstvenu zaštitu, podstakao preduzetništvo, doveo Britaniju do ekonomske stabilnosti. Velšanima i Škotlanđanima dao je veću samostalnost, i ponovimo, sa severnim Ircima konačno je sklopljen mir. Toni Bler je dao novu viziju Evrope, inspirisao naciju da pokaže veću osetljivost prema ostatku sveta, učinio dobra dela u Africi. I Evropa je mislila da u Bleru ima državnika velikog formata. Pariski "Mond" koji se ne ističe anglofilijom nazvao je Blera "impresivnim i značajnim " političarem. A onda se sve završilo debaklom: Bler je u evropskoj porodici uspeo da se posvađa i sa starim neprijateljima, ali i sa prijateljima.

Ironija je da se većina vlada, bar u ovom delu sveta, pamti ne po uspesima, već po promašajima i skandalima. Neki britanski hroničari tvrde da će samo dve posleratne britanske vlade ostati zapamćene po uspešnoj ostavštini za budućnost: Klement Atli je stvorio socijalnu državu, a Margaret Tačer je povratila veru u britanski kapitalizam. Drugi su imali znatno manje sreće: Entoni Idn je ostao u sećanju po Sueckoj krizi, Makmilan po aferi Profjumo, Hita će uvek pratiti sumorne slike rudarskih štrajkova…

Ironija je da će za većinu Britanaca istorijska ostavština Tonija Blera biti – Irak. Kakav god da bude konačan ishod ovog rata, tu za trostrukog laburističkog pobednika na izborima ipak neće biti hepienda. Britanci mu neće oprostiti što u ratni pohod na Irak nije krenuo zato što je zemlji zaista pretila neposredna opasnost, već zato što je na osnovu nepouzdanih, a sada se pokazuje i netačnih, "friziranih" i manipulantskih podataka, odlučio da u rat krene rame uz rame sa najmoćnijim političarem na svetu, uprkos protivljenju većine Britanaca. Nacija mu neće oprostiti što je zbog "specijalnog prijateljstva sa Džordžom Bušom i zvaničnim Vašingtonom zatrovao odnose zapadnih zemalja sa islamskim svetom". Uprkos stabilnoj ekonomiji i činjenici da je za vlade Tonija Blera 30 odsto Britanaca izjavljivalo da živi bolje nego pre, u kolektivnom pamćenju nacija će svog "državnika decenije" pamtiti kao političara koji je zemlju uveo u jedan sramni rat.