Specijalno za "Vreme" iz Rima

To možda izgleda kao slučajan niz događaja. To možda i jeste samo slučajan niz događaja, ali način na koji se to dogodilo i vreme kada se to dogodilo mogu biti nagoveštaj, ili čak simptom onoga što se menja u Italiji. Odmah posle izbora na kojima je koalicija levog centra pobedila veoma tesnom većinom, eksplodirao je veliki skandal oko jedine prave nacionalne religije – fudbala. Snimak telefonskog razgovora obelodanio je da je jedan od najvažnijih menadžera najvažnijeg italijanskog kluba Juventusa bio mozak složene igre: sudijama se pretilo, utakmice su nameštane. Juventus se suočava sa teškim kaznenim merama od strane sudstva i sportskih organizacija dok se skandal još odmotava (počeo je da se razotkriva još pre mesec dana), dostižući čak do visokih ešalona političkog sistema. Svakoga to mora asocirati na to da je politička sudbina Silvija Berluskonija počivala na njegovom posedovanju fudbalskog kluba Milan, bar onoliko koliko je počivala na njegovoj televizijskoj imperiji. I sada, kada je Berluskonijeva plima prešla u oseku, čudnim obrtom sudbine čak i fudbalskom sistemu čiju je izgradnju pomogao očigledno dolazi kraj.

DOBRO I LOŠE: Na fudbalskom terenu, kao i na pustinjskim poljima Iraka, nova vlada koju predvodi Romano Prodi nasledila je zemlju u kojoj je izgubljeno poverenje, ali u kojoj ima mnogo nada. Prodi, bivši premijer iz vlade 1996, kasnije šef Evropske komisije, predvodi vladu u vezi sa kojom ima nekih dobrih i nekih loših vesti. Dobra vest je jako prisustvo Reformisanih komunista, postkomunističke partije, koja je raskinula politički savez sa Prodijevom koalicijom zbog rata na Kosovu 1999. Reformisani komunisti imaju jedno važno mesto u kabinetu, ministra za socijalno staranje Paola Ferera, i jedno mesto nižeg ranga, mada politički veoma važno, u Ministarstvu spoljnih poslova. Patricija Sentineli je postavljena za zamenika ministra spoljnih poslova, sa specijalnim mandatom za međunarodnu saradnju. Loša vest je da je njen šef – Masimo D’Alema, koji je nasledio Prodija 1999. i poveo Italiju u rat protiv Jugoslavije. D’Alema, kao i mnogi drugi veterani iz prve Prodijeve vlade 1996, delimično je promenio mišljenje. On je ponavljao tvrdnju da "neoliberalne sirene" nisu više tako privlačne kao što su bile u Klintonovo doba. Mnogi italijanski politički analitičari se boje da će spoljna politika biti prvi težak test za novu vladu.

Na prvom mestu poslova u međunarodnoj politici je, naravno, Irak, gde Italija još ima više od 2000 vojnika. Napadi kojima su italijanski vojnici bili izloženi u Nasariji i Kabulu početkom maja, bili su teško podsećanje na potrebu hitne izrade izlazne strategije iz ćorsokaka u koji je Berluskonijevo savezništvo sa Bušom gurnulo zemlju. Italija želi da se iščupa iz zagrljaja američke administracije i da, kao što je novi predsednik države Đorđo Napolitano rekao u svom prvom govoru, ponovo igra veliku ulogu na evropskoj sceni, gledajući ka istoku i ka jugu, ka Balkanu i Mediteranu, kao primarnim područjima koja su referentna za njenu politiku. Rano je, naravno, da se kaže da li će se ostvariti svi politički ciljevi Prodijeve koalicije, ali, čini se, da je izborna pobeda ulila optimizam. Nova vlada izgleda spremna da vrati zemlju tamo gde pripada, posle pet godina "berluskonizacije", tokom kojih je pamćenje bilo izgubljeno.

U svakom slučaju, problemi koje je vlada nasledila od svojih prethodnika duboki su i ne mogu biti brzo rešeni. Prodijeva koalicija je sve samo ne homogena. Tomazo Padoa Skjopa, jedan od najboljih italijanskih ekonomista, zadužen je za finansije. On je bio jedan od očeva evra i snažno je proevropski orijentisan. Privrednici i sindikati zaista očekuju od njega jaku ekonomsku terapiju da bi se suzbila kriza italijanske ekonomije koja tako sporo napreduje. Istina, privrednici i sindikati imaju različita shvatanja načina za dosezanje bolje budućnosti. Velike kompanije, čak i one srednje veličine, očekuju dalje snižavanje cene rada i aktivnosti u pravcu delokalizacije unosnijih aktivnosti. Sindikati, s druge strane, očekuju sređivanje neregulisanog i nesigurnog tržišta rada, na kome su ugrožene generacije mladih. Kratkoročni ugovori čine gotovo 50 odsto novootvorenih radnih mesta u poslednjih pet godina. Sa takvim ugovorima je mladim ljudima nemoguće da kupe auto ili stupe u brak, da ne govorimo o kupovini kuće. Cene stambenog prostora su eksplodirale u poslednjih pet godina. U Rimu i Milanu su cene porasle za gotovo 100 odsto. "Nesigurnost", reč koja se do pre dve godine gotovo nije pojavljivala u glavnim medijima, sada je postala jedna od najvažnijih tema u izbornim kampanjama. Sada mladi ljudi očekuju od Prodija da ispuni svoja obećanja. Neuspeh u tome mogao bi dovesti do eksplozije u društvu.

BERLUSKONIJEVIM TRAGOM ILI UVIS: Jedan od Berluskonijevih refrena tokom pet godina mandata bio je onaj o "grandi opere" – velikim radovima. Od mosta između Sicilije i Kalabrije, do superbrzog voza između Torina i Francuske, Berluskoni je želeo da pokaže svoju snagu pokretanjem velikih građevinskih radova i nove infrastrukture. Ovi ciljevi su se suočili sa otporom u lokalnim zajednicama koji je vlada pokušala da prevaziđe novim zakonom. Protesti u dolini Susa protiv superbrzog voza i protesti na Siciliji i u Kalabriji (zatim i finansijski problemi) doveli su do neuspeha ovih programa. Neki delovi nove vlade žele da nastave tamo gde je Berluskoni odustao. Ovo je opcija, na primer, Antonija di Pjetra, bivšeg sudije koji je otkrio korupcionaški skandal koji je devedesetih godina doveo do pada tadašnjih političkih partija. Di Pjetro, inače ministar za infrastrukturu, izjavio je da želi da postigne ono što Berluskoni nije mogao. Borba protiv voza i mosta je u mesecima protesta postala mnogo šira. Od problema životne sredine i betona postala je problem demokratije: da li vlada ima pravo da odluči umesto onih koje će njena odluka pogoditi? Odgovor je ne. "Ne" koje se umnožava svuda duž "čizme". Pejzaž Italije, naročito na industrijskom severu, već je pretrpan autoputevima, prugama, velikim, srednjim i malim fabrikama. U nekim oblastima teško da može izdržati novi teret. U svakom slučaju, Berluskonijev vrlo tradicionalan pristup "ekonomskom rastu" koji bi "pogurala" država bio je kratkog daha. Sada je red na Prodija. Da li on može ponovo aktivirati ciklus ekonomskog rasta bez izazivanja protesta ili daljeg ugrožavanja životne sredine? Neki, kao Paolo Kacijari, jedan od novih članova parlamenta, idu i dalje, pitajući da li je ekonomski rast poželjan sam po sebi? Da li bi trebalo da razmišljamo o nečem drugom čime bi merili kvalitet života, što je u krajnjem slučaju jedna od najprihvaćenijih ideja koja je potekla iz Italije?

Postoji mala, ali vrlo žustra grupa ljudi u novom parlamentu, čak i unutar vlade, koja polako pokušava da radi na većim i dubljim promenama. Vraćanje trupa iz Iraka, stvaranje nove politike saradnje, vraćanje radnicima nekih prava koje je Berluskoni ukinuo, eksperimentisanje sa novim idejama "lokalnog blagostanja" tamo gde je to moguće… To je eksperiment unutar eksperimenta. Pred Prodijevom koalicijom je izazov da dokaže da je moguće iskoristiti prednosti i suzbiti mane neoliberalizma i njegovih posledica (mada vrlo tipične forme neoliberalizma). Ta igra je, konačno, ista kao i 1996: globalizacija sa ljudskim licem. Na duže staze mogao bi postojati, međutim, i drugi izazov, drugi cilj. Paolo Ferero, Patricija Sentineli, Paolo Kacijari, svi do sada pomenuti članovi vlade, učestvovali su na skupovima Svetskog socijalnog foruma u Porto Alegru (Brazil), ali i u Indiji, Venecueli i Evropi (Londonu, Firenci, Parizu i poslednjem skupu u Atini). Oni donose različite pristupe. "Treba da budemo vrata koja se otvaraju na obe strane, mislim i na stranu palate Ministarstva spoljnih poslova, ali i na stranu gde su oni koji su izvan Ministarstva: nevladine organizacije, sindikati, socijalni pokreti…", kaže Santinela.

PUKOTINE: Ovakva vrsta odnosa bila je misija i prve Prodijeve vlade 1996. To je odnos koji može sačuvati vladu od unutrašnjih pukotina koje se mogu opisati samo jednom rečju: partije. Raspodela mesta u kabinetu pokazuje političku težinu svake članice koalicije. A partije su još uvek ono što određuje političke smernice njihovih poslanika, ponekad čak i ministara. No, ukoliko vlada potpadne pod uticaj partijskih politika, umreće politički, ako ne i formalno.

Kao i u fudbalu, u italijanskoj politici je još dominantna grupa lidera koja je rasla u drugačijem svetu. Većina je starija od 50 godina, neki imaju i preko 60, Prodi 69. Njihova igra možda nije tako tvrda kao što je to u fudbalu, ali njihov pristup ponekad je previše kratkovid da bi bio ubedljiv. Milioni Italijana su glasali da bi se uklonio Berluskoni, i to je postignuto. Sada, u sledećih "sto dana" (kao što je 21. maja napisao u "Republici" Eugenio Skalfari, jedan od najboljih italijanskih novinara), oni bi trebalo da zaista pokažu da zaslužuju poverenje koje su im glasači poklonili. Bilo bi teško podneti buđenje iz još jednog sna, čak i bez fudbala na koji bi se mogli osloniti.