U prepodnevnim satima prošlog utorka, 27. juna, pripadnik saobraćajne policijske patrole, u pariskom zapadnom predgrađu Nanter, službenim pištoljem sa bliskog odstojanja ubio je Naela, 17-godišnjeg mladića alžirskog porekla, nakon što je ovaj odbio naređenje da zaustavi vozilo kojim je upravljao, te je vozilom nasrnuo na policajce.

Bila bi ovo samo još jedna u nizu, nesumnjivo tragična “policijska brljotina” koja bi s vremenom izbledela u meandrima istražno-pravnih procedura koje takve slučajeve obično prate, da se istog poslepodneva na društvenim mrežama nije pojavio i video-snimak čitave scene (čiju je autentičnost odmah potvrdio AFP). A ono što se na zastrašujućem snimku vidi u potpunosti demantuje prvobitne izjave dvojice inkriminisanih policajaca. Počev od nepropisnog, nepravilnog i neregularnog postupanja s oružjem, bez vidljivog povoda za pozivanje na nužnu samoodbranu, do tonskog zapisa u kome se čuje i povik jednog od njih: “Popićeš metak u glavu!”, te nedugo potom i fatalni pucanj, koji u potpunosti raskrinkavaju prvobitnu laž.

Pogođen u grudi, Nael će ubrzo izdahnuti, uprkos naporima hitne pomoći da ga spase. Sa njim su u vozilu bila još dva maloletnika – jedan je odmah priveden, saslušan i pušten, a drugi se u ponedeljak predao pošto je svoje svedočenje poverio dnevniku “Parizijen”. Nakon toga, dao je i iskaz pred istražnim organima službe unutrašnje kontrole francuske policije (fr. IGPN).

Trenutno se radi na veštačenju tonskog zapisa sa video-snimka tragičnog incidenta. Policajcu koji je Naela usmrtio određen je pritvor, a protiv njega je podignuta optužnica za ubistvo s umišljajem.

Podsetimo da ovo nije prvi put u Francuskoj da kamere demantuju iskaze policajaca. Najrecentniji primeri su Sedrik Šuvija, koji je poput Džordža Flojda u SAD preminuo od gušenja prilikom privođenja januara 2020, i tamnoputi muzički producent Mišel Zekler, teško povređen nakon prebijanja od strane policije, navodno zatečen bez maske u jeku lokdauna tokom pandemije kovida, novembra 2020.

Nakon prvobitnog šoka, zaprepašćenja i bola čitave nacije, zatečene sirovom brutalnošću video-snimka Naelove smrti, prevladali su bes i revolt, a već isto veče u brojnim socijalno defavorizovanim predgrađima Pariza i brojnih gradova diljem Francuske buknuli su nasilni protesti. Oni će ubrzo – a posebno po okončanju komemorativno-protestnog skupa prošlog četvrtka u Nanteru nakon sahrane ubijenog mladića – prerasti u istinske nerede čije će nasilje i destrukcija (sukobi s policijom, palež, pljačke i razbojništvo) kulminirati proteklog vikenda napadom na dom gradonačelnika gradića južno od Pariza, u kome su njegovi žena i dete zadobili povrede bežeći od razjarenih izgrednika.

Političke reakcije

Čitav splet tragičnih okolnosti i svega što će uslediti, svima je u zlokobno sećanje prizvalo nerede 2005. godine (vidi okvir “Podsećanje na jesen 2005”) s kojima se poređenje današnjih događaja neizbežno nameće. Sluteći ponavljanje scenarija iz 2005, vlasti su, s predsednikom Makronom na čelu, ovog puta pokazale jedinstven stav uputivši poruke saosećanja Naelovoj porodici i čitavoj naciji, istovremeno pozivajući na smirenje već uzavrelih strasti.

Igrom slučaja, Makrona je ova tragedija zatekla u poseti Marseju (inače sinonimu za endemski kriminal i delinkvenciju još od 20-ih godina prošlog veka), koji neredi ovog puta nisu zaobišli. Premijerka Elizabet Born stala je sa čitavom vladom uz predsednika, zajedno s odlučnim, mladim i ambicioznim ministrom unutrašnjih poslova Žeraldom Darmanenom – inače vatrenom sarkozisti i prebegu (2017) iz tabora Sarkozijevih Republikanaca u Makronovu “Renesansu”, u kojoj je danas najistureniji reprezent njenog desnog krila. Darmanen je pokazao i zavidnu spretnost u igranju na oštrici žileta koju – posebno u ovakvim okolnostima – sa sobom nosi ambivalentna uloga ministra unutrašnjih poslova, koji je čas “ministar policije”, čas “ministar policajaca” – u zavisnosti od toga da li štiti/zastupa instituciju policije ili policijski esnaf.

Makron je u prvi mah izjavio da je Naelovo ubistvo “neobjašnjivo i neoprostivo” pozvavši pravosuđe na brzo i oštro delanje, što je izazvalo burnu reakciju nadasve desno profilisanog većinskog policijskog sindikata “Alijansa”, koji ga je optužio za prekoračenje ustavnih ovlašćenja, kršenje pricipa separacije triju grana vlasti, te nepoštovanje načela prezumpcije nevinosti.

Levica je pozvala na sveobuhvatno preustrojenje same institucije policije, ukazujući nanovo na puzajući, gotovo institucionalni rasizam u francuskoj policiji, sve nespretno pokazujući izvesnu dozu razumevanja za (opravdanu i spontanu) eksploziju bunta. Sve tvrđa republikanska desnica i desni ekstremi pozvali su na hitno uvođenje vanrednog stanja ne propuštajući pritom da potegnu već izanđalu, ali za birače uvek efektnu floskulu kako je ubijeni Nael “od ranije poznat policiji”, te da nije nikakvo “nevinašce”, s obzirom na brojne saobraćajne prekršaje koje je do tada počinio. (Sva sreća, nikome nije palo na pamet da iznese i detalje iz njegovog zdravstvenog kartona ili imovinske karte njegovih roditelja.)

Kada je postalo jasno da je vrag odneo šalu i da neredi prete da dramatično eskaliraju, vlasti su zauzele čvrst stav i mobilisale policijske snage u do tada neviđenom broju: 45.000 policajaca i žandarma mobilisanih tokom čitavog proteklog vikenda uz angažovanje blindiranih vozila, helikoptera i elitnih interventnih jedinica (nasuprot “samo” 12.500 angažovanih policajaca na vrhuncu nereda 2005. godine).

Policijske reakcije

Istovremeno, predosećajući silinu nadolazećih nemira (kako na temelju iskustva, tako i pouzdanih obaveštajnih informacija), te reagujući na izvesnu “slabost na bunt” same vlasti koja je spremna da policiju zadrži po strani dok se bes građana ne “istutnji”, sindikati “Alijansa” i UNSA–Police (koji zajedno broje više od 50 odsto sindikalizovanih policajaca) prošlog petka su objavili zapaljivo saopštenje za medije, u kojima nasilne izgrednike razbuktalih protesta nazivaju “divljim hordama” i “gamadi”, a koje nepatvoreno zaudara na retoriku iz 30-ih. Zna se šta je činiti s gamadi. Animalizacija kao krajnji metod dehumanizacije – nekom gamad, nekom lešinari i hijene. Saopštenje se završava rečima: “Policajci su na prvim borbenim linijama jer smo u ratu. Sutra ćemo preći u otpor, neka vlada toga bude svesna”. Konsternacija u stručnoj javnosti, bura na levici i seirenje na krajnjoj desnici. Uzgred, pomenimo i to da sva novija istraživanja izbornih procesa u Francuskoj pokazuju da su, sa svakim izbornim ciklusom, simpatizeri Marin le Pen i desnih ekstrema sve brojniji među pripadnicima policije.

Posle četiri uzastopne noći razobručenog nasilja, u koje se izvitoperio bunt izazvan Naelovom tragedijom, situacija se naizgled smiruje. Bunt se nanovo pretvorio u žestoke sukobe demonstranata i policije, palež i opštu pljačku. Paradoksalno, kada spontani bunt preraste u razbojništvo, ili kako bi cinik rekao “kada se revolt pretvori u šoping”, za bezbednosnu struku to je pouzdan pokazatelj jenjavanja nasilja. Konačno, produženo nasilje i previše sukoba s policijom u ovim nesrećnim predgrađima nije dobro za “biznis”, za trgovinu drogom koja je na tim prostorima odavno zagospodarila stvarajući čitav jedan paralelni ekonomski i društveni ekosistem.

Bilans materijalne štete prošlonedeljnih nemira i broja privedenih menja se iz sata u sat, a sve više podseća na zakon velikih brojeva, gde bi nule u ciframa samo zamorile čitaoca.

Kako su analogije uvek nezahvalne, možda je jedina zajednička tačka nereda iz 2005. i 2023. u spontanosti bunta izazvanog nasiljem policije, tragične varnice koja se gotovo u trenutku pretvorila u požar koji je zahvatio skoro čitavu teritoriju Francuske.

Poređenje s 2005. godinom

Jer, iako nasilje i neredi međusobno nalikuju, od 2005. naovamo mnogo toga se promenilo.

U međuvremenu su se pojavili i zaživeli celodnevni informativni TV kanali, pojedini čak vidno politički profilisani (u zavisnosti od toga kom medijskom mogulu pripadaju). Od “Velikog Brata” naovamo, malim ekranima zagospodarila je Rijaliti-TV. U međuvremenu se pojavio Jutjub, a u svaku poru naših života ušli su Fejsbuk, TikTok, Tviter, Instagram, Snepčet i ostali, jednom rečju “društvene mreže”, video-igrice prepune nasilja i sve virtuelnija realnost.

Društvene mreže izgrednicima omogućavaju instant razmenu informacija, olakšavaju pregrupisavanje i organizaciju napada u malim grupama na prisutnu policiju. Svedoci smo tiktokizacije nasilja, koje postaje zabavno i samo sebi cilj. Otud i gotovo očajnički Makronov apel narečenim društvenim mrežama da utiču na širenje nasilnih sadržaja, dok se zdesna čuju zahtevi da se privremeno ograniči ili čak ukine Internet. Ovu privilegiju totalitarnih režima, demokratija i pravna država kakva je Francuska sebi ne bi smela da dozvoli.

Od 2005. naovamo dogodio se islamistički terorizam, “Šarli Ebdo” i masakr na ulicama Pariza 13. novembra 2015. Potom je usledio masakr koji je počinio “kamion-ubica” u Nici 14. jula 2016, te nedugo potom i pogibija žandara koga je pokosio šofer kad je odbio naređenje da stane.

Ova dva potonja incindenta, iako neuporedivi po uzroku i broju stradalih, bili su zapravo direktni povod da levičarska vlada predsednika Olanda podlegne pritisku policijskih sindikata i proleća 2017. u znatnoj meri olabavi zakonske propise o uslovima korišćenja oružja (nužne samoodbrane), posebno u situaciji otvaranja vatre na vozilo u pokretu ukoliko se proceni da predstavlja letalnu pretnju. Neodređenosti i nedorečenosti ovih odredbi dodatno su zakomplikovali “cirkulari” ministarstva, a koji su služili da pripadnicima policije detaljnije rastumače navedene izmene zakona.

Rezultat se očitovao u naglom porastu smrtnih ishoda u situacijama s pucanjem na vozilo u pokretu, odnosno 13 mrtvih samo u 2022. godini (pet policajaca osuđeno je na zatvorske kazne).

Zatim se dogodio i islamistički teroristički napad 13. juna 2016. u Manjanvilu, gde je u svom domu i na očigled svog malog deteta ubijen bračni par policajaca. U međuvremenu se dogodio napad na policijsku patrolu u Viri-Šatijonu oktobra 2016, kada su policajci, uz teške opekotine, jedva izbegli smrt nakon što je dvadesetak napadača njihova patrolna kola zasulo Molotovljevim koktelima. Privatni telefonski brojevi policajaca, te njihove privatne adrese razmenjuju se po društvenim mrežama ili, staromodno ali daleko praktičnije, grafitima ispisuju po zidovima stambenih blokova ubogih kvartova. Uslovi rada policajaca u velikoj su se meri degradirali, a osim sa svakodnevnim oblicima necivilizovanog ponašanja, suočavaju se sa sve većim strahom zbog rastućih izazova i rizika posla.

U međuvremenu su se desili talasi nasilnih protesta “Žutih prsluka” 2018, te nedavni, s proleća 2023, protiv reforme penzionog sistema, iz kojih je policija izašla iscrpljena – ali uz dotad nezabeležen stepen policijske brutalnosti. Budući da su službenici javne administracije (dakle, na budžetu), plate pripadnika policije jedva da premašuju nacionalni prosek, a izuzetno visoki troškovi stanovanja u Parizu i pariskoj regiji, gde je ujedno i najveći broj policajaca, ironično ih čini gotovo jednako socijalno ugroženom kategorijom kao i nasilne demonstrante s kojima se redovno sukobljavaju. Sva sreća, pa su na dnu lestvice već proverbijalni zdravstveni i prosvetni radnici.

Onda su se desile dve iscrpljujuće godine pandemije, a frustraciju usled restriktivnih pravila i potpune metamorfoze privatnog, poslovnog i opšteg društvenog okruženja zapečatila je inflacija, koja je već ugrožene slojeve stanovništva iz predgrađa još samo dodatno osiromašila. Stoga nije ni čudo što su pored poharanih kioska duvana, radnji s elektronikom i poslovičnih juvelirnica i bankomata, opljačkane i prodavnice sportske opreme, jeftine konfekcije, bazne kozmetike i diskontne prodavnice hrane.

I, last but not least, nekad radnička, a danas pre svega “etnička” predgrađa Pariza i brojnih drugih francuskih gradova, koje mahom naseljavaju imigranti i njihovi potomci (najčešće muslimanske veroispovesti) – u svakom slučaju oni socijalno najugroženiji slojevi francuskog stanovništva, u međuvremenu su se dodatno getoizovala. Njihovi stanovnici istinske su žrtve svakovrsne diskriminacije, segregacije i sistemskog zanemarivanja, guranja problema pod tepih, jednog svojevrsnog kraha skoro svake gradske politike usmerene na “defavorizovana” predgrađa. Erik Zemur, koji istrajno nastoji da zdesna pretekne Marin Le Pen, rečitošću koja ga krasi pomenuo je “strane enklave koje su se digle na ustanak protiv Francuske”.

Sa 14 godina koliko su imali najmlađi izgrednici 2005. godine, taj je uzrast 2023. pao na 11. Više od trećine privedenih tokom prošle nedelje su maloletnici i do sada bez sudskih i policijskih antesedana (primo-delinkventi). Ironično je što su osamnaestogodišnjaci i dvadesetogodišnjaci iz daleke 2005. sada možda obeshrabreni roditelji maloletnika koji noću tumaraju po kvartu i prave ršum.

Najveće priznanje ovog poraza na svim nivoima pružio je upravo sam Makron apelom na roditelje da utiču na svoju decu i sklone ih sa ulica. Najuža porodica ostala je poslednja linija odbrane integriteta čitavog društva, gde je jaz između stanovništva i institucija države – a posebno policije – postao gotovo nepremostiv i gde su nepoverenje i strah izdignuti u osnovne principe.

Otud i tolika ozlojeđenost na sve oblike javnih institucija – devastirane gradske kuće, policijske stanice, poreske uprave, ali i škole, sportske objekte, lokalne čitaonice i medijateke, sve do gradskog prevoza i baznog urbanog inventara.

Sama struktura stanovništva ovih predgrađa, gde se veoma malo i retko glasa, čini da ona ne predstavljaju veliki izvor potencijalnih glasova bilo koje političke opcije, a stigmatizacija tog istog stanovništva u uslovima ovakvih ekstremnih društvenih tenzija samo ide u prilog radikalnim tezama desnih ekstrema.

Posle investicija u infrastrukturu, možda je konačno došlo vreme da se investira u drugačije politike, drugim rečima u ljude kojima bi prvi i osnovni zadatak bio da onom drugom pruže ruku i pokušaju da povrate izgubljeno poverenje. To je izazov koji stoji pred Makronom. Hoće li smognuti političku volju i dovoljno kapaciteta da se jednim višedimenzionim pristupom makar počnu rešavati nagomilani problemi, pokazaće vreme, nadajmo se veoma brzo. ¶