Šezdeset kilometara od pakistanskog grada Lahora, u blizini kuće siromašnog hrišćanskog para neko od meštana je ugledao zapaljene stranice Kurana. Ubrzo se vest proširila. Pošto nisu hteli da pređu na islam i pokaju se za svoje grehe, kako je traženo od njih, mladom paru hrišćana presudila je rulja. Grupa od stotinak meštana, svesrdno podržana verskim vođama iz lokalne džamije, krenula je da "odbrani svoju religiju". Oni su muškarca i ženu koja je bila trudna linčovali a potom ih žive bacili u peć u kojoj se peku cigle. Nekoliko policajaca je pokušalo da spreči ubistva, ali su, prema izjavama tamošnjih zvaničnika, pretučeni.

Ovog puta je rulja bila ta koja je preuzela na sebe suđenje i presudu vodeći se pakistanskim Zakonom protiv bogohuljenja, po kome svakome ko uvredi islam i proroka Muhameda preti kazna zatvorom ili smrtna kazna. Kritičari kažu da se Zakon koristi kako bi se proganjale verske manjine i rešavali lični sukobi, a kada je reč o manjinskim religijima, najveći broj kažnjenih je hrišćanske veroispovesti. Nekadašnji guverner Pendžaba Salman Tasir se usprotivio ovom Zakonu. Nakon što je posetio Asiju Bibi u zatvoru, hrišćanku optuženu da je skrnavila ime proroka Muhameda, ubio ga je pripadnik njegovog obezbeđenja. Mesec dana kasnije, još jednog glasnog oponenta Zakona protiv blasfemije, ministra za manjine Šahbaza Batija, jedinog hrišćanina u pakistanskoj vladi, ubili su pripadnici pakistanskih talibana. Ubrzo se pojavio video koji je Bati snimio pre nego što je ubijen, gde između ostalog kaže: "Umreću da zaštitim prava ljudi. Radije biram da umrem za svoje principe i pravdu za moju zajednicu nego da pravim kompromise. Želim još da kažem da verujem u Isusa Hrista, koji je dao život za sve nas."

A Asiji Bibi, onoj koju su obojica ubijenih političara branila, 16. oktobra je viši sud u Lahoru potvrdio kaznu donesenu još 2010. – smrt vešanjem. Razlog zbog koga majka petoro dece sedi već šestu godinu u strogom zatvoru, dok njen advokat pokušava da obori smrtnu kaznu, je nešto što zvuči kao obična čarka. Asija je htela da popije vodu iz kofe odakle su pile i druge žene, one su to pokušale da spreče uz komentar da hrišćani prljaju vodu, usledila je pokoja uvreda i posle dva sata Asiju su prijavili da je tokom svađe oskrnavila ime proroka Muhameda.

O PATNJI: Nekoliko nevladinih organizacija i naučnika procenilo je da je 2012. godine oko 200 miliona hrišćana, što je oko deset odsto od ukupnog broja, u društveno nepovoljnom položaju, proganjano i ugnjetavano zbog svoje vere.

Januara ove godine, Pew research center objavio je da je uznemiravanje hrišćana zbog njihove vere prisutno u 110 zemalja sveta (na drugom mestu se nalaze muslimani). Britanski NGO Civitas je svoj izveštaj naslovio sa "Hrišćanofobija", a u njemu se tvrdi da su hrišćani širom sveta trenutno u gorem položaju i trpe više nego ijedna druga religijska grupa. Oni su, u najvećoj meri, progonjeni u zemljama Azije, Afrike i Bliskog istoka gde caruje militantni islam. Zastrašujuće zvuči da je između polovine i dve trećine hrišćana na Bliskom istoku pobeglo ili je ubijeno u prošlom veku. Podaci drugih organizacija su još turobniji kada je reč o brojkama.

Strahovi da će mesto gde je hrišćanstvo rođeno ostati bez hrišćana pokazuju se opravdanim. Hrišćanske zajednice u Libanu, Jordanu, Siriji, Iranu, Iraku suočene su sa ozbiljnim progonom. Samo iz Sirije je od početka građanskog rata prebeglo pola miliona hrišćana. U Iranu se od Revolucije, 1979, broj hrišćana prepolovio. Kako je "Vreme" već pisalo, od kada je pao režim Sadama Huseina, broj hrišćana u Iraku je u stalnom i vrtoglavom padu. Pet šestina svih hrišćanskih crkava je porušeno, izveštaji govore o surovim mučenjima i ubistvima. Kolumnista "Hafington posta" je napisao da je ironična činjenica da su baš SAD, "najmoćnija dominantno hrišćanska nacija na planeti, započele seriju događaja u srcu arapskog sveta koji vode ka izumiranju, skoro dva milenijuma stare, hrišćanske zajednice u Mesopotamiji".

Upravo je antički grad Mosul ostao, posle dve hiljade godina, prvi put bez hrišćanskih zajednica. Američki biznismen Arabo, koji je bio u Mosulu, moleći političke lidere u SAD da pruže azil za 300.000 hrišćana prebeglih od Isisa, opisuju neljudske prizore – u Mosulu, u gradskom parku, dečije glave stoje zabodene na stubove.

Takođe, delovi centralne Afrike gube svoje hrišćanske zajednica koje su tu živele vekovima. Teroristička grupa Boko Haram u Nigeriji ubila je na stotine hrišćana. Vesti iz drugih zemalja ne zvuče nimalo dobro. Položaj koptskih hrišćana u Egiptu je sve gori. U nekim zemljama hrišćani moraju da plaćaju poseban porez, u nekima je, kao u Alžiru ili Saudijskoj Arabiji, javno praktikovanje hrišćanstva najstrože zabranjeno. U Eritreji su hrišćani iza rešetaka samo metaforično. Naime, nekoliko hiljada njih se nalazi u zatvoru u pustinji i zatvoreni su u metalnim kontejnerima gde je preko dana pakleno toplo, a noću hladno do smrzavanja.

Grupa Open Doors napravila je listu 50 najopasnijih država za hrišćane. Na prvom mestu se našla Severna Koreja, zatim Somalija, Sirija, Irak, Avganistan, Saudijska Arabija, Pakistan, Iran i Jemen. Tri zemlje od prvih deset – Irak, Avganistan i Libija – "oslobođene" su dobrim delom zahvaljujući SAD, a i u Siriji su SAD igrale važnu ulogu. Hrišćanstvo se u pojedinim zemljama vidi kao produžena ruka Zapada i zapadnog imperijalizma. Tako je savetnik kineske vlade u svom članku naveo da "zapadne sile, sa Amerikom na čelu, namerno izvoze hrišćanstvo u Kinu i sprovode sve vrste ilegalnih evangelističkih aktivnosti. Njihov cilj je da iskoriste hrišćanstvo… da bi smenile kineski režim". U Kini vlada strah od novog progona hrišćana, a vernici u pojedinim provincijama tvrde da se suočavaju sa najvećom pretnjom još od kulturne revolucije.

O TIŠINI I STRAHU: Civitas u svom izveštaju takođe spominje i ćutljive političare koji se ne usuđuju da govore o pomenutoj situaciji iz straha da će biti optuženi za rasizam. Ovi suptilni motivi sigurno igraju neku ulogu, ali su oni konkretni, politički, koji se tiču strateških i materijalno isplativih savezništava i neprijateljstava velikih sila, sigurno bitniji.

Kolumnista "Njujork tajmsa" Ros Doudat zaključuje da su patnje hrišćanskih zajednica na Bliskom istoku nevidljive za zapadni svet, što pogotovo važi za Ameriku. Politička levica na Zapadu asocira hrišćanstvo sa belim, muškim imperijalizmom i neće da prepozna da je ono sada ugrožena religija. A tu su i kolonijalne konotacije zbog kojih je delikatno govoriti o patnjama hrišćana pod islamskom vlašću. S druge strane, za američku odlučujuću klasu hrišćanstvo Bliskog istoka jednostavno nema dovoljno uticaja da bi ga smatrali važnim. U skoro svim tamošnjim zemljama, hrišćani su nemoćni ili previše raštrkani da bi mogli da nešto korisno ponude u igri velikih sila. Konačno, za američku desnicu antičke crkve Bliskog istoka su teološki i kulturno isuviše daleke. A i Rusija je pre okupirana svojim interesima da bi pažnju posvećivala tome.

Povremeno medijsko bavljenje pojedinačnim slučajevima može da doprinese boljitku i čak spasi pokoji život. Dok se vojska Islamske države Iraka i Levanta ne obazire na medijsko zgražavanje, naprotiv, dotle je vlastima u Sudanu i Pakistanu stalo do utiska koji će ostaviti na međunarodnu zajednicu. Tako je u Sudanu žena u osmom mesecu trudnoće osuđena na javno šibanje i smrtnu kaznu zato što je sa islama prešla na hrišćanstvo. Bila je osuđena, zatim pod pritiscima svetske javnosti puštena, potom ponovo uhapšena a onda ponovo i oslobođena. U Pakistanu je takođe bilo sličnih slučajeva gde je međunarodna osuda uticala da optuženi budu oslobođeni.

Na jednom skupu teologa nedavno održanom u Beču raspravljalo se o odnosima među hrišćanskim crkvama. Spomenuvši mučnu situaciju hrišćana danas, jedan od prisutnih je izrekao nešto što ostaje u sećanju i dok se zapadni teolozi spore oko raznih pitanja, hrišćani na Istoku su ujedinjeni u ekumeni krvi.