U ružičastu predsedničku palatu Casa rosada na glavnom trgu u Buenos Ajresu Plaza de Mayo 10. decembra useljava se Havijer Milei (1970), autsajder, ekscentrični ekonomista, desni libertarijanac, anarho-kapitalista, protivnik abortusa i seksualnog obrazovanja, negator klimatskih promena, zagovornik slobodne prodaje ljudskih organa i legalizacije posedovanja vatrenog oružja.

U drugom krugu predsedničkih izbora 19. novembra on je kao kandidat partije La Libertad Avanza (Napredak slobode) pobedio peronistu Serhija Masu, aktuelnog ministra finansija iz vladine koalicije Union por la Patria (Unija za domovinu). Pobeda autsajdera je ubedljiva: 55,6 odsto glasova u poređenju sa 44,3 odsto – razlika oko tri miliona glasova.

Uzvikujući “Živela sloboda, dođavola”, na oduševljenje mladih pristalica tokom kampanje on je izvodio bučni performans sa uključenom motornom testerom simbolizujući svoje namere da sreže “parazitsku političku kastu”.

Udarao je i levo i desno. Kirčneriste, pristalice bivšeg predsednika Nestora Kirčnera i Kristine Fernandez de Kirčner, Milei je opisivao kao “najgoru stvar koja se dogodila Argentini”. A Republikanski pokret desnog centra, čiji je lider bivši predsednik biznismen Mauricio Makri, nazvao je čoporom “lažljivih prevaranta”. Sugerisao je da bi bivši šef kabineta vlade desnog centra trebalo da bude obezglavljen samurajskim mačem. Nije štedeo ni papu Franju. Nazvao ga je “sotoninim izaslanikom” koji je stao na stranu “krvožednih diktatora” i “ podstiče komunizam”.

Govoreći da nije došao da vodi jagnjad već da probudi lavove, prikupio je glasove nezadovoljnika iz srednjeg i nižeg sloja, posebno među mladima. Siti ekonomskih kriza koje se ponavljaju, birači rođeni u demokratiji prihvatili su ideje “ultra kandidata” i njegovo obećanje da će sve srušiti i početi iznova.

U katoličkoj srednjoj školi Mileija su zbog ispada zvali El Loco (Ludak, a to je i naslov neovlašćene Mileijeve biografije koju je napisao novinar Huan Luis Gonzales). Njegov otac Norbert je bio vozač autobusa, pa je postao preduzetnik u saobraćaju, a majka Alisija domaćica; poreklom italijanski migranti, tukli su ga i verbalno maltretirali dok je bio dete. Kad je postao TV zvezda, javno je izjavljivao da sa svojim roditeljima nije razgovarao čitavu deceniju: “Oni su za mene mrtvi…”

Milei je studirao u školi “Kardenal Kopelo” u Vili Devotu, predgrađu više srednje klase Buenos Ajresa, gde je igrao fudbal kao golman tima Čakarita Juniors u nižim divizijama i pevao u bendu Everest, koji je obrađivao hitove Rolingstonsa. Niko se ne seća da je imao devojke ili prijatelje. Sputan kod kuće, rastao je uz podršku samo bake po majci i Karine, mlađe sestre za koju je ostao vezan.

Njusmagazin “Tajm” ga opisuje kao čoveka koji živi sa četiri engleska mastifa kloniranih u SAD, koji su dobili ime po njegovim omiljenim ekonomistima Mareju (Rotbartu) i Miltonu (Fridmanu), i po čikaškom ekonomisti Robertu Lukasu, a koje naziva svojom četvoronožnom decom. Ponekad priziva duh svog mrtvog mastifa Konana, koga je nazvao po čarobnjaku iz filma i video-igrica Conan the Barbarian, tražeći od njega savet.

Pre ulaska u politiku počuo se kao poklonik austrijske ekonomske škole Fridriha Hajeka, koji zagovara individualizam i tržište i nemilosrdno kritikuje socijalizam. Dao je na stotine TV intervjua i bio omiljeni voditelj TV emisija. Njegov radio-šou nosio je naslov Demoliendo mitos (Rušenje mitova).

ARGENTINSKO KLATNO

“El Pais” konstatuje da je krajnji desničar Havijer Milei “počistio” izbore u Argentini gurajući zemlju u nepoznato, prateći stope Donalda Trampa u Sjedinjenim Državama i Žaira Bolsonara u Brazilu…Tramp je odmah čestitao je Mileiju na pobedi rekavši da će on “učiniti Argentinu ponovo velikom!”.

Havijer Milei je to uveliko obećavao u kampanji referišući na to da je početkom 20. veka Argentina bila u rangu sa Francuskom i Nemačkom.U to vreme, argentinska ekonomija je bila prosperitetna zahvaljujući proizvodnji govedine i pšenice, te obrazovanoj radnoj snazi koju su uglavnom činili evropski imigranti i njihovi potomci. Velika depresija 1930-ih je posebno teško pogodila Argentinu, nakon što je u Evropi i Sjedinjenim Državama potražnja za njenim poljoprivrednim proizvodima naglo prestala.

U toku te krize, vojska je izvela državni udar 1930. protiv demokratski izabranog predsednika Huata Ipolita del Sagrada Irigojena, i to je presedan koji je najavio seriju obaranja argentinskih vlada u vreme ekonomskih teškoća.

PERONIZAM

Značajnu ulogu u toj turbulentnoj hronici pučeva, defolta šokova i izbora odigrao je Huan Peron, u mladosti vojni šampion u mačevanju, skijaš i bokser, koji je kao čileanski vojni ataše u Italiji pokazivao simpatije prema Musoliniju i fašistima.

Nakon što se vratio u Argentinu, u činu pukovnika je 1943. učestvovao u državnom udaru kojim je zbačena civilna vlada. Najpre je tražio za sebe samo mesto sekretara za rad i socijalno staranje i tako pored vojne moći osvajao i podršku siromašnih radnika (descamisados, ili “onih bez košulje”). Godine 1944, kada je argentinska vojska još verovala u pobedu nacista, dobio je portfelj ministra rata, a potom i predsednika vlade.

Početkom oktobra 1945, pučem rivalskih mornaričkih oficira Peron je zbačen sa vlasti, ali je na pritisak njemu lojalnih sindikata i demonstracija 300.000 radnika u Buenos Ajresu pušten iz pritvora 17. oktobra 1945. Te noći na radiju je emitovano njegovo obraćanje sa balkona predsedničke palate masi pristalica, u kome je obećao da će voditi narod do pobede na predstojećim predsedničkim izborima. Nekoliko dana kasnije oženio se glumicom Evom Duarte, ćerkom kuvarice i zemljoposednika, koja je s 15 godina otišla u Buenos Ajres da se okuša kao umetnica.

Verovatno zahvaljujući svom poreklu, Evita je bila popularna među argentinskom sirotinjom. To će Huanu Peronu pomoći da vlada Argentinom, nakon što je, posle kampanje koju je obeležila represija protiv liberalnih opozicionara, u februaru 1946. sa 56 odsto glasova izabran za predsednika.

Kao predsednik, Huan Peron je nacionalizovao železnicu i drugu imovinu u britanskom vlasništvu. Naime, od 1860-ih do 1930-ih, Ujedinjeno Kraljevstvo je igralo dominantnu ulogu u argentinskoj ekonomiji sa velikim ulaganjima u javna preduzeća, železnicu, bankarstvo i finansije, osiguranje, pomorstvo, komunikacije, mesnu industriju i trgovinu na malo, tako da je Argentina nazivana petim britanskim dominionom. Nakon nacionalizacije strani investitori su ušli u sukob s Peronovom vladom. Cene argentinskih izvoznih roba ponovo su pale. Inflacija je porasla na 40 odsto. Realne plate su smanjene.

Smrt veoma popularne Evite 1952. godine dodatno je oslabila Perona. Tri godine kasnije, pošto su štrajkovi radnika paralizovali zemlju, argentinska vojska je oterala Perona u izgnanstvo.

Mnogi Argentinci sa toplim sećanjima na posleratni prosperitet tražili su od vojske da dozvoli Peronu da se vrati iz izgnanstva i on je 1973. ponovo preuzeo predsedništvo, ali ekonomsko stanje se nije popravilo, a u argentinskom društvu povećavani su konflikti. Umro je od srčane insuficijencije samo godinu dana kasnije.

Argentinci se sećaju Peronove i Evitine vladavine kao perioda relativnog prosperiteta nakon Drugog svetskog rata. Fabrički radnici su dobili plaćeni odmor, a sindikati su dobili moć bez presedana. Privreda je rasla godišnjim tempom od skoro 6 procenata.

CRNA MRLJA

U sadašnjim hronikama peronizam se kvalifikuje kao levičarski pokret mada Mark Falkof, naučnik iz vašingtonskog Američkog preduzetničkog instituta, ukazuje na jaku crnu fleku na takvoj slici kada u članku “Peronove fašističke veze” konstatuje: “Novac je imao neke veze s tim. Poznato je da su argentinski zvaničnici u Evropi prodavali pasoše za velike sume. Ali izgleda da je došlo do nejasnog, zbunjujućeg i još uvek neobjašnjivog preklapanja između poraženog centralno-evropskog fašizma, pretkoncilskog katolicizma i peronizma u nastajanju…”

On nabraja primere koji pokazuju kako je posle 1945. godine argentinski konzulat u Barseloni postao distribuciono mesto za lažne pasoše, što je omogućilo da Argentina obezbedi sigurno utočište za takve zlokobne ličnosti kao što su zloglasni dr Jozef Mengele, Ajhman i Ajhmanov ađutant Franc Štangl; nemački industrijalac Ludvig Frojde; zloglasni Klaus Barbiji, “Lionski mesar”, kome je u bekstvu pomogao sveštenik Krunoslav Draganović – čovek kojeg je Peron zadužio da omogući bekstvo stotina nacista i njihovih saradnika u Južnu Ameriku; zatim desetina veterana krvoločnih ustaša…

Falkof u tom kontekstu pominje predratnog premijera Jugoslavije Milana Stojadinovića, koga pogrešno naziva “premijerom okupirane Jugoslavije”.

“Argentinci instinktivno posežu za rečima borron i cuenta nueva (Hajde da zaboravimo sve i počnemo ispočetka)”, piše Mark Falkof konstatujući da kao rezultat toga, ni danas niko ne zna tačno koliko je ljudi nestalo tokom “prljavog rata protiv subverzije” (1976-83), kao ni broj žrtava u levičarskom gerilskom nasilju koje mu je prethodilo.

ZAOSTAVŠTINA HUNTE

To je bilo tokom vladavine vojne hunte koja je 1976. smenila pučem Peronovu naslednicu, njegovu treću ženu Izabelu Martínez de Peron, bivšu plesačica iz jednog noćnog kluba u Panami, koja je za njegovog života bila i prva dama i potpredsednica, a posle i prva žena predsednik Argentine. Tokom njene vladavine godišnja inflacija je premašila 600 procenata.

Nakon što je 1982. Argentina izgubila rat za Malvine, hunta je oborena, a većina Argentinaca je 1983. stala na stanovište da su oružane snage osramoćene i nesposobne za civilnu vlast.

Kandidatkinja za potpredsednicu Argentine na Milijevoj listi 48-godišnja Viktorija Viljaruel, unuka, ćerka i nećaka vojnika, čiji je ujak bivši obaveštajni oficir Ernesto Viljaruel bio pod istragom za zločine protiv čovečnosti, sada se zalaže da se promeni karakter Memorijalnog muzeja posvećenog sećanju na žrtve vojne diktature, te da se u “potpuno pamćenje” uključe i žrtve gerilskih akcija protiv hunte, a i da se 1200 osuđenih pripadnika hunte tretiraju kao žrtve represije.

Do kraja 20. veka Argentinom je upravljalo više generala (14) nego civila (11). Između 1930. i 1983. predsednici su u proseku bili na vlasti samo dve godine, dok su ministri ekonomije smenjivani jednom godišnje. Argentinska ekonomija, treća po veličini u Južnoj Americi, često nije uspela da se stabilizuje pod nizom vlada kratkog mandata koje su sprovodile potpuno različite politike.

Havijer Milei se lično nije zalagao za rehabilitaciju dikatorskog režima, ali je obećavao da će vojsci vratiti nadležnost u pitanjima unutrašnje bezbednosti, što je u Argentini nakon svrgavanja vojne hunte bilo neprihvatljivo. Njegove pretenzije su pre svega makroekonomske.

Borron i cuenta nueva!

ŠOK TERAPIJA

Hroničar “Džapan tajmsa” uočava da se Milei zapravo zalagao za argentinsku šok terapiju. On predlaže demontažu peronističkog socijalnog paketa: ukidanje subvencija za struju i gas, smanjenje federalnih transfera u 24 argentinske provincije, uvođenje sistem vaučera u obrazovanju kako bi roditelji mogli da odluče gde da pošalju svoju decu, a ne da država prebacuje sredstva školama… Najavio je da će pokušati da privatizuje sve 34 argentinske državne kompanije uključujući prodaju 51 odsto državnog udela u kompaniji za naftu i gas IPF Sociedad Anonima.

U pozadini tog pitanja privatizacije je i priča o novoj zlatnoj groznici – o litijumu. Prema Međunarodnoj agenciji za energiju, Južna Amerika drži više od polovine globalnih rezervi litijuma, a 21 odsto je locirano u Argentini koja ima dva projekta za ekstrakciju litijuma – jedan u severnoj provinciji Katamarka i drugi u susednoj Salti.

Inače, Kinezi imaju vlasništvo nad nekoliko rudnika litijuma. Milej je u kampanji razgovore o Kini završavao pitanjem: “Da li biste trgovali sa ubicom?”.

Kinezi, koji se u poslovima ne obaziru mnogo na ideološku boju, Mileiju su posle izbora uputili čestitku. Neposredno pred predsedničke izbore u Argentini, Narodna banka Kine stavila je Argentini na raspolaganje 6,5 milijardi dolara iz zajedničke linije za razmenu valuta. Argentinci su tražili pet milijardi…

ARGENTINAZO

Argentina je od 1930-ih postala poznata kao država hroničnog bankrota: doživela je devet defolta (neizvršenje obaveze, posebno vraćanja kredita), a poslednjih sedam se dogodilo u samo sedam decenija od 1951. do 2020. godine. Od 1980. otplate spoljnog duga su obustavljane pet puta, tako da je Argentina i danas veliki dužnik Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Jedna od najgorih ekonomskih kriza u argentinskoj istoriji bila je pad i produbljivanje depresije 1998–2000. kao rezultat dugo kumulirajuće krize ekonomije.

Za vreme predsednika Raula Alfonsina iz leve Radikalno građanske unije, inflacija je 1989. dostigla neviđenih 5.000 procenata, rastući tako brzo da su u nekim supermarketima trgovci čitali cene preko interfona umesto da bez prestanka ažuriraju etikete sa cenama. Dok su štrajkovi zahvatili zemlju, a izgrednici pljačkali hranu u supermarketima, Alfonsin je odlučio da pet meseci ranije preda vlast svom izabranom nasledniku peronisti Karlosu Menemu, koji je smanjivao uvozne tarife, privatizovao državna preduzeća koja gube novac i “tetošio” strane investitore.

Na osnovu niza programa koje je podržavao MMF (od kojih su neki bili iz predostrožnosti), inflacija je oborena na jednocifrenu vrednost. Proizvodnja je počela da raste, a argentinska ekonomija je uspela da uspešno prebrodi takozvanu “tekila krizu” koja je počela je 20. decembra 1994. kada je meksički pezos devalvirao, što je izazvalo globalnu valutnu krizu. Meksiko je tada dobio 50 milijardi dolara zajma MMF-u za stabilizaciju ekonomije.

Međutim, do trenutka kada je Menem napustio funkciju 1999, finansijska kriza u istočnoj Aziji i Rusiji dovela je do toga da kapital odjuri iz Argentine skoro jednako brzo kao što je i došao. Menemove mere za kroćenje inflacije postale su neodržive i vlada je u nemogućnosti da štampa novac, povećala zaduživanje.

Nezaposlenost je 2001. porasla na više od 20 procenata, a pojavili su se izveštaji o široko rasprostranjenoj gladi i neuhranjenosti u zemlji koja se dugo ponosila kao jedna od svetskih žitnica. Hiljade mladih, obrazovanih Argentinaca emigriralo je u Evropu. Vlada je tada zaustavila isplatu duga od više od 100 milijardi dolara i Argentina je proglašena za ekonomskog pariju.

Kada je vlada ograničila mogućnost ljudi da podižu gotovinu iz banaka, talas protesta nezaposlenih (piqeteros), nereda i pljačke stigao je do prestonice. Predsedničku palatu La Caza de Majo opsedali su demonstranti čiji je glavni moto bio “Svi moraju da odu! Ni jedan ne može da ostane!” (Que se vayan todos! Que no quede ni uno!)

Menemov naslednik, Fernando de la Rua, podneo je ostavku, a za njim je tokom te krize nazvane Agrentinazo za samo 12 dana, od 21. decembra 2001. do 2. januara 2002, ostavke podnelo jedan za drugim po ustavnom rasporedu pet privremenih predsednika (Edvardo Kamanjo je u predsedničkoj fotelji bio samo dva dana).

Dok je ta velika argentinska depresija trajala, ekonomija je smanjena za petinu. Inflacija se ponovo rasplamsala, a bankarski sistem je bio u velikoj meri paralizovan.

U prvim mesecima 2003. argentinska ekonomija je počela da se oporavlja. Zahvaljujući visokim cenama argentinske soje, uglavnom zbog potražnje iz Kine, uprkos predviđanjima analitičara sa Vol Strita, u narednom periodu doživela je i najbolji rast nakon 1940-ih.

Isti politički establišment koji je vladao pre Argentinaza, udobno je slavio godišnju stopu ekonomskog rasta od 9 procenata, dok su realne plate dostigle istorijski minimum – bez i najmanje opozicije na ulicama, pisao je 2005. levičarski list “Socialist worker”, uz konstataciju da je predsednik Nestor Kirčner cinično najavio kako će otplatiti 9,8 milijardi dolara duga Međunarodnom monetarnom fondu.

CAMBIO, CAMBIO

Predsednica Kristina Fernandes Kirčener je od 2007. do 2015. nacionalizovala penzioni fond i elektroenergetsku korporaciju, najurila guvernera Narodne banke i ponovo štampala novac da bi finansirala socijalne programe. Još jedno argentinsko neizvršenje dužničkih obaveza 2014. godine nije bilo povezano sa nesolventnošću zemlje, već sa sudskim blokiranjem plaćanja zbog spora oko dela starog duga.

Argentinu je 2018. pogodila velika suša, možda najteža u poslednjih 60 godina, što je uticalo na proizvodnju i trgovinu žitaricama, posebno sojom, koja je činila oko četvrtine argentinskog izvoza. Ionako deficitarni budžet, suočio se zbog toga sa dodatnim padom prihoda. Nivo dužničkih obaveza je ostao visok. Investitori su povlačili novac sa tržišta u razvoju usred povećanja bazične stope od strane Sistema federalnih rezervi SAD. Pezos je oslabio, inflacija se 2019. ubrzala.

Ekonomska šteta od pandemije dodatno je pogoršala probleme, a argentinske vlasti su ponovo pokrenule štamparije novca kako bi pronašle novac za socijalne potrebe. To je pogoršalo inflacionu krizu, pa je u maju 2020. Argentina proglasila još jedan defolt: argentinski BDP je umanjen za nekih 19 milijardi dolara, a oko 12,5 miliona stanovnika zapalo je u siromaštvo.

U pokušaju da reši problem, argentinska vlada se ponovo obratila MMF-u za kredit od rekordnih 57 milijardi dolara. Uslov za program je bio smanjenje budžetske potrošnje i borba protiv inflacije, koja nije davala rezultate uprkos prilično oštrim merama argentinske Centralne banke tokom 2022.

“Ovo više nije dug, to je zločin”, izjavio je krajem maja Alberto Fernandez kritikujući prethodni sporazum i zahtevajući olakšice.

Prethodni sporazum sa MMF-om je zamenjen drugim zajmom od 44 milijarde.

U sadašnji izborni ciklus Argentina je ušla boreći se sa jednom od trenutno najvećih stopa inflacije u svetu, koja je u novembru iznosila 142 odsto i nastavljala da se ubrzava. Banka J. P. Morgan predviđa da će do kraja 2023. inflacija u Argentini dostići nivo 210 odsto. Pošto su građani mogli da podignu samo 200 dolara sa bankarskih računa, cvetalo je crno devizno tržište. Po ulicama su se čuli prodavci deviza koji ponavljaju “cambio, cambio”, kao u Srbiji 1990-ih “devize, d’vize, d’vize…”

Anarho-kapitalista Havijer Milei je u tim okolnostima govorio da argentinska centralna banka treba da bude raznesena dinamitom i obećavao je da će uvesti dolar kao sredstvo plaćanja umesto bezvrednog pezosa. Argentina, koja je inače od 1921. godine imala prosečnu godišnju inflaciju od 105 odsto, bila je prinuđena da menja valutu u pet prilika: nacionalni pezos do 1969. godine, pezos lej od 1970. do 1983, argentinski pezos do 1985, austral do 1991. i sadašnji takozvani konvertibilni pezos.

Na predizbornim skupovima Milei je mahao panoima na kojima je prikazana ogromna replika dolara s likom Mileija u sredini. Njegov takmac s peronističke strane je ponavljao da sistem kakav predlaže Milei imaju samo Ekvador, Honduras i Zimbabve. Neki argentinski ekonomisti su primetili da je Mileijevo grandiozno obećanje kako će kratkoročno zameniti pezos američkim dolarom neadekvatno i potpuno neostvarivo pošto Centralna banka Argentine praktično nema ni dolara ni pristup međunarodnim kreditima.

U OČEKIVANJU POMETNJE

Milei će preuzeti dužnost 10. decembra kada prestaje mandat peroniste Alberta Fernandeza. Pored naglo rastuće inflacije, četvoro od desetoro Argentinaca je siromašno, a rezerve Centralne banke su u minusu. Potreba za hitnim pronalaženjem rešenja primoraće Mileija da pregovara sa onima koje je tokom kampanje nazivao “ljudskim ološem”, piše “El Pais”.

Neki analitičari zapažaju da će Mileiju, sklonom da deli svet na komunističke neprijatelje i sve ostale, biti teško da pregovara sa argentinskim Kongresom, u kojem ima samo 38 od 350 poslanika i sa Senatom u kome ima samo 8 od 72 mesta.

Međutim, pred drugi krug, on je poručivao: “Bilo bi neodgovorno ne oprostiti…”

A predstavnica koalicije desnog centra, bivša ministarka bezbednosti Patricija Burlih, koja je bila treća sa 24 odsto glasova i bivši predsednik Makri su oprostili njemu. Na tajnom sastanku su se dogovorili da ga podrže u drugom krugu, a on je s njima potpisao pakt o tome da se ne legalizuje besplatno posedovanje oružja i prodaja organa, te da se ne eliminiše javno zdravstvo i obrazovanje. Zamena pezosa dolarom nije pomenuta.

Bendžamin Gedan, koji vodi projekat Argentina u istraživačkom centru za globalne poslove Vilson centra, procenjuje da su mnoge Mileijeve pristalice glasale protiv svojih ekonomskih interesa.

“Ukoliko otpusti znatan broj državnih radnika, smanji programe socijalne zaštite i dramatično poveća cenu vode, struje, prirodnog gasa i javnog prevoza, doći će do ozbiljnog kajanje kupca sa vrlo stvarnim implikacijama na mogućnost upravljanja. Ako ne umeri svoju agendu kako bi izgradio podršku javnosti i pridobio poslanike drugih stranaka, očekujte politički zastoj, društvenu pometnju i pobune sindikata…”