"Treba li Evropi uopšte nov ustav", zapitaće se sigurno mnogi nakon fijaska samita EU-a u Briselu. Nepomirljivi interesi evropskih lidera doveli su do toga da predlog ustava Evrope, koji se kuvao skoro dve godine pod vođstvom bivšeg francuskog predsednika Valerija Žiskara d’Estena, postane mrtvorođenče. Kao što se i očekivalo, koplja su se lomila oko težine glasova članica EU-a, odnosno onih država koje će to postati u maju naredne godine. Nije razrešeno ni pitanje da li EU treba da ima predsednika i ministra spoljnih poslova.

Neuspeo poduhvat oko ustava Evrope pokazuje još jednom da stvaranje EU-a nije ni nalik stvaranju SAD. Sjedinjene Države su težile da stvore novu državu, dok Evropi preostaje jedino da iznova i iznova traži kompromise među državama članicama. Kada se broj članica sa današnjih 15 sledeće godine bude popeo na 25, put do kompromisa biće prava noćna mora, ukoliko se način donošenja odluke bar donekle ne pojednostavi. Otuda, između ostalog, i ideja o usvajanaju jedinstvenog evropskog ustava. Osim što bi trebalo da umanji demokratski deficit i približi stavove dva stara tabora u EU-u – federalista i evroskeptika, u dokumentu bi, takođe, trebalo da budu pretočeni brojni sporazumi koji svedoče o stvaranju EU-a.

VRUĆ KROMPIR: Italijanski premijer Silvio Berluskoni, u svojstvu predsedavajućeg EU-a, predao je, tako, vruć krompir irskom premijeru koji od 2004. preuzima ulogu predsedavajućeg.

Ključno pitanje oko koga nije bilo kompromisa i zbog koga su se evropski lideri razišli bez dogovora jeste pitanje težine glasova. Unija se oko tog problema podelila na dva bloka, od kojih su jedan činile Francuska i Nemačka, a drugi Poljska i Španija. Naime, na samitu u Nici 2000. godine postignut je sporazum o komplikovanoj proceduri "trostruke većine" u izglasavanju najvažnijih odluka, što se predlogom ustava pokušalo pojednostaviti. Po sporazumu iz Nice odluke se donose ukoliko se pređu trostruki pragovi: a) prostom većinom glasova država članica; b) da ova većina mora obuhvatiti zemlje koje ukupno reprezentuju 62 odsto populacije EU-a i c) da većina mora da ima težinu od najmanje 232, od ukupno 321, koliko je srazmerno dodeljeno svakoj članici.

Najviše ovakvih glasova imaju Nemačka, Francuska, Britanija i Italija – 29, a najmanje Malta, svega tri. Problem je, međutim, sa državama "srednje kategorije", među koje spadaju Španija i Poljska. Obe imaju po 27 glasova, iako upola manje stanovnika od Nemačke. Udruživanjem glasova, obe države imale bi 54 glasa, iako zajedno imaju 80 miliona stanovnika, koliko i Nemačka sa svega 29 glasova. Ne čudi zato da je nemački kancelar Gerhard Šreder u Briselu grčevito branio novi, uprošćeni predlog po kome je odluka valjana ukoliko je izglasa prosta većina, ili 13 država, pod uslovom da ove države zajedno reprezentuju najmanje 60 odsto stanovnika EU-a. Ovaj predlog u ustavu donet je zato da bi se male države poput Litvanije, Malte ili Slovenije sprečile da unedogled blokiraju neku važnu odluku. Istorija pamti iscrpljujuća natezanja i u vreme dok je tadašnja Evropska zajednice imala svega šest članica. To je period koga se avangarda EU-a danas seća sa nostalgijom.

Takođe, ne čudi da Španija i Poljska ne pristaju da se odreknu snage koja im je ranije bila dodeljena. Ili, kao što reče britanski premijer Toni Bler, čija se država tradicionalno protivi svakom pokušaju centralizma u EU-u: "Ne treba vam doktorat iz političkih nauka da biste shvatili da je Poljskoj teško da ustukne, i mislim da je važno da mi te teškoće uvažimo." Naravno da je ovakav stav Poljske razgnevio Nemačku od koje poljska privreda veoma zavisi. I Britanija je, uzgred, podvukla crtu ispod koje neće ići, a to su porezi, socijalna zaštita i zajednička spoljna politika, oblasti u kojima želi punu suverenost u odlučivanju. Zato su Francuska i Nemačka, koje prolaze kroz novi ciklus osnaženog prijateljstva, ostavile mogućnost da "avangarda EU-a", u koju spadaju i Italija i Belgija, tešnje sarađuju na polju unutrašnje bezbednosti. Približavanje bi se, tako, odvijalo u dve brzine, a druge države bi se priključivale ovakvim aranžmanima onda kada to budu našle za shodno. Uostalom, sličan eksperiment već je obavljen u okviru EU-a, a to je monetarna unija.

EUROBAROMETAR: Sve u svemu, samit i nije bio toliki fijasko kakvim ga vide evropski mediji, već samo još jedan dokaz da u Evropskoj uniji nema lakih rešenja i brzih odluka. Najveći pobednik samita svakako je Evropski parlament, koji će, ukoliko države ostanu u saglasnosti, imati dvostruko više ovlašćenja nego do sada, čime je demokratski deficit ublažen. Samit je, takođe, porodio i začetak zajedničke bezbednosne politike Unije, stvaranjem kancelarije za planiranje pri NATO-u, u koju su za sada uključene Francuska, Britanija i Nemačka. Ostala je klauzula da je NATO garant bezbednosti u Evropi, tako da je izostala burna reakcija Vašingtona.

Bura koja se digla oko samita ipak je samo jedna tačka u dugom procesu usvajanja ustava, jer sve i da je Unijom zavladala harmonija, ustav mora proći test na referendumu u skoro desetak zemalja. Ipak, ovolika nesloga ima svoju cenu, i evropska ideja je najmanje popularna u okviru EU-a od njeng osnivanja. Eurobarometar, agencija EU-a za ispitivanje javnog mnjenja, pokazuje da je podrška članstvu drastično opala i da se trenutno nalazi na ispod 50 odsto. Polovina Šveđana misli da nema nikakve koristi od EU-a. Većina Francuza protivi se proširenju koje će se dogoditi naredne godine. Skoro dve trećine Nemaca smatra da će se situacija pogoršati 2004. Svima njima za utehu ostaje klauzula u nacrtu ustava koja prvi put predviđa mogućnost da zemlja istupi iz EU-a. Za to je potrebno samo najaviti izlazak dve godine unapred.