Svet
Novi penzioni zakon i protesti
I MLADI I STARI: Zajednička briga za budućnost
foto: ap
Francuska na nogama
Ishod borbe sindikata u Francuskoj može imati i šire posledice u Evropi gde je već duže vreme sindikalni pokret obezglavljen, a praktično sve vlade sprovode neoliberalnu politiku koja ide naruku interesima krupnog kapitala. Ukoliko francuski sindikati “pobede”, nije isključeno da u čitavom nizu država (u Velikoj Britaniji je već počeo niz štrajkova) dođe do pobune ugroženih slojeva protiv mera koje pogađaju najširu populaciju, a pravdaju se ekonomskom efikasnošću ili “zelenom agendom”
Francusku od januara potresaju protesti protiv najavljene reforme penzionog sistema. Vlada predlaže (za francuske uslove) radikalne promene: granica za penzionisanje sa punim radnim stažom podiže se sa 62 na 64 godine (života), uz produženje radnog veka za punu penziju sa 42 na 43 godine staža. Protiv zakona je (velika) većina Francuza, najmoćniji sindikati su pokrenuli štrajkove u nameri da blokiraju zemlju. Najveće opozicione stranke – radikalna desnica i stranke levice – kategorički su protiv vladinih predloga.
Parlamentarna procedura usvajanja zakona približava se kraju, u subotu je gornji dom parlamenta, Senat, usvojio zakonski tekst. Ukoliko se oko konačnog teksta zakona usaglasi zajednički komitet dva parlamentarna doma, uslediće poslednje glasanje o zakonu upravo u trenutku kada se ovaj broj “Vremena” pojavljuje na kioscima (četvrtak, 16. mart).
Za razliku od Senata, u donjem domu je situacija kudikamo nepovoljnija za vlast jer nema većinu, ali Makron računa na podršku (bar dela) umerene desnice (republikanci), koji se u načelu ne protive povećanju granice za penziju. Ukoliko ne dobije većinu u parlamentu, vlada može da iskoristi krajnje nepopularnu mogućnost usvajanja zakona dekretom na osnovu člana 49, stav 3 Ustava, a opozicija u tom slučaju ima pravo da u roku od 24 sata pokrene pitanje poverenja vladi. Ako vlada ne dobije poverenje, zakon neće stupiti na snagu i onda predsedniku Makronu preostaje jedino da raspiše vanredne izbore kako bi izašao iz parlamentarne krize.
ŠIROK OTPOR PROTIV ZAKONA
Penziona reforma najviše pogađa radnike koji nemaju visoko obrazovanje jer oni počinju da rade i pre navršenih dvadeset godina, pa bi po novom predlogu morali da rade i više od 44 godine za punu penziju. Druga grupa koju zakon ozbiljno pogađa su žene koje su zbog odgajanja dece imale prekid u radu i koje će pogoditi obaveza da ostvare 43 godine staža za punu penziju. Za razliku od “običnih” radnika, zakon neće preterano pogoditi fakultetski obrazovane ljude jer oni zbog dužine školovanja ionako ne mogu da se penzionišu sa 62 godine, a i njihovi uslovi rada su neuporedivo bolji nego kod običnih radnika.
Vlada nudi i “šargarepu” ako se predložene izmene usvoje. Garantovana minimalna penzija ne bi bila niža od 85 odsto minimalne zarade (što bi danas bilo otprilike 1.200 evra mesečno), a posle godinu dana od penzionisanja penzije bi se usklađivale sa inflacijom. Predložene izmene, po najavama vlasti, omogućile bi da se penzije za 30 odsto najsiromašnijih povećaju između 2,5 odsto i pet odsto.
Predložene mere su veoma nepopularne: velika većina, više od 63 odsto Francuza, protivi se donošenju zakona, dok 54 odsto stanovništva podržava štrajkove blokade. Francuzi, međutim, nisu preveliki optimisti u pogledu uspeha protesta: čak 78 odsto smatra da će na kraju reforme biti usvojene.
ŠTRAJKOVI POLAKO PARALIŠU FRANCUSKU
Za moćne francuske sindikate, odbacivanje reforme je pitanje “života ili smrti”. Ukoliko reforma “prođe”, tradicionalno izuzetno jak sindikalni pokret biće bačen na kolena. Zato i ne čudi što su sindikati spremni da idu do kraja.
Prvi veći talas štrajkova počeo je 9. marta kada je obustavljeno oko 80 odsto železničkog saobraćaja (radnici na železnici imaju posebno povoljne uslove za penzionisanje) i više od 20 odsto letova sa pariskih aerodroma. Zbog štrajka komunalnih radnika u Parizu je počelo da se gomila đubre na ulicama. Sindikati su udarili i na energetiku: smanjena je proizvodnja struje, pa Francuska više ne može da je izvozi. Tu su stradali Britanci, koji su zbog udara hladnog talasa i nemogućnosti snabdevanja iz Francuske morali da uz ogromne troškove upale stare elektrane na ugalj. Mnogo ozbiljniji problem će prouzrokovati blokada rafinerija, koja je počela prošle nedelje; za sada na pumpama ima dovoljno goriva, ali će uskoro početi nestašice. Blokirani su i LNG terminali, pa je onemogućen uvoz tečnog gasa. Sindikati i ne kriju da im je cilj da zaustave celu zemlju kako bi prinudili vladu da odustane od reforme penzija.
Štrajkuju čak i muzeji: 8. marta je više od 150 zaposlenih u Luvru protestovalo ispred slike Mona Lize (muzej je ipak radio za posetioce).
Protest održan 7. marta bio je jedan od najvećih održanih u Francuskoj još od 1995. godine. Procene policije i organizatora se (kao i kod nas) razlikuju. Policija računa da je na ulicama bilo oko 1,3 miliona ljudi, dok sindikati tvrde da ih je bilo tri miliona.
Međutim, na protestu u subotu, kada se glasalo u Senatu, na ulice je izašlo znatno manje ljudi: prema procenama policije, u Parizu je demonstriralo svega 50 hiljada, a u celoj zemlji nije bilo više od pola miliona ljudi na ulicama.
PENZIONI SISTEM FRANCUSKE
Pravila za penzionisanje u Francuskoj su trenutno najpovoljnija u Evropi. U Nemačkoj je granica za penzionisanje nedavno podignuta sa 65 na 67 godina, kao i u Italiji i Španiji, u Velikoj Britaniji je 66 godina, dok je u najvećem broju evropskih država starosna granica 65 godina (u pojedinim državama žene mogu ranije da idu u penziju). Francuski penzioni sistem je do sada bio održiv zbog relativno visokog fertiliteta, Francuskinje su rađale u proseku skoro “polovinu deteta” po glavi više nego Nemice. Ipak, fertilitet u Francuskoj je još 1975. godine pao ispod granice prirodne reprodukcije od 2,1 deteta po ženi. Situacija se nešto popravila oko 2010. godine, kada su Francuskinje u proseku rađale oko dva deteta, da bi poslednjih godina u proseku rađale svega 1,85 deteta uz tendenciju daljeg pada.
Pored sve lošijeg nataliteta, francuski penzioni sistem dodatno opterećuje trend produženja životnog veka, što povlači i duže korišćenje penzionih fondova. Zahvaljujući još uvek relativno pogodnoj starosnoj strukturi radne snage, kao i zbog migracije radnika iz siromašnijih članica EU, penzioni sistem u Francuskoj funkcioniše bez većih teškoća. Vladine projekcije budućih izdataka za penzije pokazuju da će uskoro penzioni fond imati deficita od 5-10 milijardi evra godišnje. To, doduše, nije potpuno izvesno, pošto nije moguće precizno proceniti privredna kretanja u budućnosti (rast BDP-a, broj zaposlenih, inflaciju itd). Treba reći i da povećanje starosne granice i broja godina staža nije jedini način da se u budućnosti pokrije deficit penzionog fonda (ako do njega uopšte dođe): može se povećati stopa doprinosa za penzije ili se realna vrednost penzija može umanjiti tako što bi povećanja penzija “kaskala” za inflacijom. Za “predsednika bogatih”, kako sa puno opravdanja nazivaju Makrona, povećanje stope doprinosa jednostavno ne dolazi u obzir jer bi to pogodilo poslodavce.
Još 1995. godine predsednik Širak je pokušao da reformiše penzioni sistem. Tada se Francuska pripremala za uvođenje evra i vlada Alena Žipea je htela da uravnoteži javne finansije i harmonizuje penzioni sistem kako bi ukinula posebne režime penzionisanja za delove javnih službi. Izbili su veliki protesti u kojima je učestvovalo čak dva miliona ljudi. Sve to je bilo praćeno tronedeljnim štrajkom koji je u potpunosti paralisao Francusku.
Vlada je morala da popusti i zakon je povučen, a republikanci su na izborima dve godine kasnije izgubili većinu.
KOMPROMISA NEĆE BITI?
Emanuel Makron je u politiku lansiran od strane najbogatijih francuskih krugova, sa očiglednom agendom da sprovede čitav niz reformi koje odgovaraju krupnom kapitalu. U tome je zasad imao uspeha: u prvom mandatu uspeo je da provuče izmene zakona o radu koje su znatno liberalizovale mogućnost otpuštanja radnika. Na papiru, te reforme su dovele do povećanja produktivnosti, ali su priličan deo stanovništva ostavile na margini francuskog društva. Veliki gradovi, Pariz najviše, osetili su određene pogodnosti, ali je zato situacija u unutrašnjosti države izuzetno teška. U svom predizbornom programu Makron je reformu penzija označio kao jedan od prioriteta; te promene je nameravao da sprovede još u prethodnom mandatu, ali ga je u tome zaustavila epidemija kovida.
Smirivanju krize neće nimalo doprineti ni arogancija francuskog predsednika, koji je čak odbio da se sastane sa vođama najvećih sindikata. Sindikati nemaju mnogo manevarskog prostora – ako reforma prođe, biće trajno oslabljeni i pokazaće da ne mogu da spreče čak ni najnepovoljnije zakonske izmene koje pogađaju njihovo članstvo. Eventualno usvajanje zakona u parlamentu (što ne deluje nerealno u trenutku pisanja ovog teksta) primoraće sindikate da dodatno radikalizuju štrajkove, a to će dovesti do velikih poremećaja u svakodnevnom životu. Francusku očekuje nekoliko napetih nedelja u kojima će vlast i sindikati odmeravati snage testirajući strpljenje stanovništva ali i upornost štrajkača i demonstranata.
Ishod borbe sindikata u Francuskoj može imati i šire posledice u Evropi gde je već duže vreme sindikalni pokret obezglavljen, a praktično sve vlade sprovode neoliberalnu politiku koja ide naruku interesima krupnog kapitala. Ukoliko francuski sindikati “pobede”, nije isključeno da u čitavom nizu država (u Velikoj Britaniji je već počeo niz štrajkova) dođe do pobune ugroženih slojeva protiv mera koje pogađaju najširu populaciju, a pravdaju se ekonomskom efikasnošću ili “zelenom agendom”.
Parlamentarna procedura usvajanja zakona približava se kraju, u subotu je gornji dom parlamenta, Senat, usvojio zakonski tekst. Ukoliko se oko konačnog teksta zakona usaglasi zajednički komitet dva parlamentarna doma, uslediće poslednje glasanje o zakonu upravo u trenutku kada se ovaj broj “Vremena” pojavljuje na kioscima (četvrtak, 16. mart).
Za razliku od Senata, u donjem domu je situacija kudikamo nepovoljnija za vlast jer nema većinu, ali Makron računa na podršku (bar dela) umerene desnice (republikanci), koji se u načelu ne protive povećanju granice za penziju. Ukoliko ne dobije većinu u parlamentu, vlada može da iskoristi krajnje nepopularnu mogućnost usvajanja zakona dekretom na osnovu člana 49, stav 3 Ustava, a opozicija u tom slučaju ima pravo da u roku od 24 sata pokrene pitanje poverenja vladi. Ako vlada ne dobije poverenje, zakon neće stupiti na snagu i onda predsedniku Makronu preostaje jedino da raspiše vanredne izbore kako bi izašao iz parlamentarne krize.
ŠIROK OTPOR PROTIV ZAKONA
Penziona reforma najviše pogađa radnike koji nemaju visoko obrazovanje jer oni počinju da rade i pre navršenih dvadeset godina, pa bi po novom predlogu morali da rade i više od 44 godine za punu penziju. Druga grupa koju zakon ozbiljno pogađa su žene koje su zbog odgajanja dece imale prekid u radu i koje će pogoditi obaveza da ostvare 43 godine staža za punu penziju. Za razliku od “običnih” radnika, zakon neće preterano pogoditi fakultetski obrazovane ljude jer oni zbog dužine školovanja ionako ne mogu da se penzionišu sa 62 godine, a i njihovi uslovi rada su neuporedivo bolji nego kod običnih radnika.
Vlada nudi i “šargarepu” ako se predložene izmene usvoje. Garantovana minimalna penzija ne bi bila niža od 85 odsto minimalne zarade (što bi danas bilo otprilike 1.200 evra mesečno), a posle godinu dana od penzionisanja penzije bi se usklađivale sa inflacijom. Predložene izmene, po najavama vlasti, omogućile bi da se penzije za 30 odsto najsiromašnijih povećaju između 2,5 odsto i pet odsto.
Predložene mere su veoma nepopularne: velika većina, više od 63 odsto Francuza, protivi se donošenju zakona, dok 54 odsto stanovništva podržava štrajkove blokade. Francuzi, međutim, nisu preveliki optimisti u pogledu uspeha protesta: čak 78 odsto smatra da će na kraju reforme biti usvojene.
ŠTRAJKOVI POLAKO PARALIŠU FRANCUSKU
Za moćne francuske sindikate, odbacivanje reforme je pitanje “života ili smrti”. Ukoliko reforma “prođe”, tradicionalno izuzetno jak sindikalni pokret biće bačen na kolena. Zato i ne čudi što su sindikati spremni da idu do kraja.
Prvi veći talas štrajkova počeo je 9. marta kada je obustavljeno oko 80 odsto železničkog saobraćaja (radnici na železnici imaju posebno povoljne uslove za penzionisanje) i više od 20 odsto letova sa pariskih aerodroma. Zbog štrajka komunalnih radnika u Parizu je počelo da se gomila đubre na ulicama. Sindikati su udarili i na energetiku: smanjena je proizvodnja struje, pa Francuska više ne može da je izvozi. Tu su stradali Britanci, koji su zbog udara hladnog talasa i nemogućnosti snabdevanja iz Francuske morali da uz ogromne troškove upale stare elektrane na ugalj. Mnogo ozbiljniji problem će prouzrokovati blokada rafinerija, koja je počela prošle nedelje; za sada na pumpama ima dovoljno goriva, ali će uskoro početi nestašice. Blokirani su i LNG terminali, pa je onemogućen uvoz tečnog gasa. Sindikati i ne kriju da im je cilj da zaustave celu zemlju kako bi prinudili vladu da odustane od reforme penzija.
Štrajkuju čak i muzeji: 8. marta je više od 150 zaposlenih u Luvru protestovalo ispred slike Mona Lize (muzej je ipak radio za posetioce).
Protest održan 7. marta bio je jedan od najvećih održanih u Francuskoj još od 1995. godine. Procene policije i organizatora se (kao i kod nas) razlikuju. Policija računa da je na ulicama bilo oko 1,3 miliona ljudi, dok sindikati tvrde da ih je bilo tri miliona.
Međutim, na protestu u subotu, kada se glasalo u Senatu, na ulice je izašlo znatno manje ljudi: prema procenama policije, u Parizu je demonstriralo svega 50 hiljada, a u celoj zemlji nije bilo više od pola miliona ljudi na ulicama.
PENZIONI SISTEM FRANCUSKE
Pravila za penzionisanje u Francuskoj su trenutno najpovoljnija u Evropi. U Nemačkoj je granica za penzionisanje nedavno podignuta sa 65 na 67 godina, kao i u Italiji i Španiji, u Velikoj Britaniji je 66 godina, dok je u najvećem broju evropskih država starosna granica 65 godina (u pojedinim državama žene mogu ranije da idu u penziju). Francuski penzioni sistem je do sada bio održiv zbog relativno visokog fertiliteta, Francuskinje su rađale u proseku skoro “polovinu deteta” po glavi više nego Nemice. Ipak, fertilitet u Francuskoj je još 1975. godine pao ispod granice prirodne reprodukcije od 2,1 deteta po ženi. Situacija se nešto popravila oko 2010. godine, kada su Francuskinje u proseku rađale oko dva deteta, da bi poslednjih godina u proseku rađale svega 1,85 deteta uz tendenciju daljeg pada.
Pored sve lošijeg nataliteta, francuski penzioni sistem dodatno opterećuje trend produženja životnog veka, što povlači i duže korišćenje penzionih fondova. Zahvaljujući još uvek relativno pogodnoj starosnoj strukturi radne snage, kao i zbog migracije radnika iz siromašnijih članica EU, penzioni sistem u Francuskoj funkcioniše bez većih teškoća. Vladine projekcije budućih izdataka za penzije pokazuju da će uskoro penzioni fond imati deficita od 5-10 milijardi evra godišnje. To, doduše, nije potpuno izvesno, pošto nije moguće precizno proceniti privredna kretanja u budućnosti (rast BDP-a, broj zaposlenih, inflaciju itd). Treba reći i da povećanje starosne granice i broja godina staža nije jedini način da se u budućnosti pokrije deficit penzionog fonda (ako do njega uopšte dođe): može se povećati stopa doprinosa za penzije ili se realna vrednost penzija može umanjiti tako što bi povećanja penzija “kaskala” za inflacijom. Za “predsednika bogatih”, kako sa puno opravdanja nazivaju Makrona, povećanje stope doprinosa jednostavno ne dolazi u obzir jer bi to pogodilo poslodavce.
Još 1995. godine predsednik Širak je pokušao da reformiše penzioni sistem. Tada se Francuska pripremala za uvođenje evra i vlada Alena Žipea je htela da uravnoteži javne finansije i harmonizuje penzioni sistem kako bi ukinula posebne režime penzionisanja za delove javnih službi. Izbili su veliki protesti u kojima je učestvovalo čak dva miliona ljudi. Sve to je bilo praćeno tronedeljnim štrajkom koji je u potpunosti paralisao Francusku.
Vlada je morala da popusti i zakon je povučen, a republikanci su na izborima dve godine kasnije izgubili većinu.
KOMPROMISA NEĆE BITI?
Emanuel Makron je u politiku lansiran od strane najbogatijih francuskih krugova, sa očiglednom agendom da sprovede čitav niz reformi koje odgovaraju krupnom kapitalu. U tome je zasad imao uspeha: u prvom mandatu uspeo je da provuče izmene zakona o radu koje su znatno liberalizovale mogućnost otpuštanja radnika. Na papiru, te reforme su dovele do povećanja produktivnosti, ali su priličan deo stanovništva ostavile na margini francuskog društva. Veliki gradovi, Pariz najviše, osetili su određene pogodnosti, ali je zato situacija u unutrašnjosti države izuzetno teška. U svom predizbornom programu Makron je reformu penzija označio kao jedan od prioriteta; te promene je nameravao da sprovede još u prethodnom mandatu, ali ga je u tome zaustavila epidemija kovida.
Smirivanju krize neće nimalo doprineti ni arogancija francuskog predsednika, koji je čak odbio da se sastane sa vođama najvećih sindikata. Sindikati nemaju mnogo manevarskog prostora – ako reforma prođe, biće trajno oslabljeni i pokazaće da ne mogu da spreče čak ni najnepovoljnije zakonske izmene koje pogađaju njihovo članstvo. Eventualno usvajanje zakona u parlamentu (što ne deluje nerealno u trenutku pisanja ovog teksta) primoraće sindikate da dodatno radikalizuju štrajkove, a to će dovesti do velikih poremećaja u svakodnevnom životu. Francusku očekuje nekoliko napetih nedelja u kojima će vlast i sindikati odmeravati snage testirajući strpljenje stanovništva ali i upornost štrajkača i demonstranata.
Ishod borbe sindikata u Francuskoj može imati i šire posledice u Evropi gde je već duže vreme sindikalni pokret obezglavljen, a praktično sve vlade sprovode neoliberalnu politiku koja ide naruku interesima krupnog kapitala. Ukoliko francuski sindikati “pobede”, nije isključeno da u čitavom nizu država (u Velikoj Britaniji je već počeo niz štrajkova) dođe do pobune ugroženih slojeva protiv mera koje pogađaju najširu populaciju, a pravdaju se ekonomskom efikasnošću ili “zelenom agendom”.
