Ako je Boris Džonson svoju prepoznatljivu frizuru dizajnirao da izdrži političke bure i vihore, odlično ga je služila sve doskora. Poput Bila Klintona onomad, izgledalo je da i Džonson ima politički oklop premazan sa deset slojeva teflona i da nema skandala koji bi kroz njih prošao i štetu načinio. Velika Britanija ne pamti premijera sa tako pendžetiranim obrazom, razbarušenom ne samo kosom već i fokusom i strategijom.

Kao vic se prepričavalo da Džonson nikada i ni zbog čega neće dati ostavku, već da će se zubima držati za premijersku stolicu dok ga nekolicina malo jačih iznose iz Dauning strita 10, sedišta premijera/ke Ujedinjenog (bar za sada) Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske, kako se zvanično zove država kojom je upravljao tri godine. Vic nije daleko od stvarnosti, Džonson se koprcao koliko se god moglo, pa i par dana preko toga. Za sada je samo dao ostavku na mesto lidera stranke i rekao da ostaje premijer dok se ne izabere novi partijski šef uprkos brojnim pozivima da se odmah iseli.

OMILJENI NOVINAR MARGARET TAČER

Putem ka vrhu Džonson je išao ili izuzetno mudro ili uz suludu sreću jer ga skandali prate još iz vremena kada je bio dopisnik iz Brisela konzervativnog i uvek evroskeptičnog lista “Dejli telegraf”, od 1989. do 1994. Daleko pre nego što smo dobili termin “fejk njuz”, on ih je ispisivao, podgrevajući antagonizam prema Evropskoj uniji kod čitalaštva tekstovima u kojima je tvrdio da će “evrokrate” da određuju zakrivljenost banana ili veličinu kondoma jer “Italijani imaju manje penise”. Zbog izmišljenog citata je svojevremeno izbačen iz londonskog lista “Tajms”. Kažu da je bio omiljeni novinar dugotrajne i evroskeptične premijerke Margaret Tačer.

Iz novinarstva, kojim je nastavio da se uz sve veće honorare bavi kao komentator i kolumnista, 2001. je prešao u direktnu politiku i postao poslanik Konzervativne stranke, a sedam godina kasnije je postigao nemoguće – preoteo je od laburista mesto gradonačelnika Londona, i to dva puta zaredom. Nema prostora u tekstu za sve skandale – što privatne, što finansijske, što političke, ali su se oni uredno smenjivali kao kod malo kog političara. Bez posledica, teflon je sve izdržao.

Svoju šansu da stigne do vrha Džonson je prepoznao u kampanji uoči referenduma o Bregzitu u kojoj je bio izuzetno angažovan i vrlo verovatno lično zaslužan za onih nekoliko procenata koji su i odlučili ishod. Nakon ostavke Dejvida Kamerona mudro se nije kandidovao za mesto lidera stranke već je Terezi Mej prepustio da ispije čašu žuči – pregovore oko Bregzita. Dve godine je bio ministar spoljnih poslova da bi onda spektakularno dao ostavku i povukao se u zadnje redove parlamenta kako bi odatle neometan funkcijom u vladi mogao da lobira za takozvani tvrdi Bregzit i minira premijerku.

Nakon njene ostavke, iznuđene jer su njeni predlozi o Bregzitu četiri puta propali u parlamentu, Džonson se izborio za poziciju šefa stranke i, poput nje, postao premijer bez izbora. Nepunih šest meseci kasnije, decembra 2019, poveo je torijevce do pobede i apsolutne većine u parlamentu obećavajući da će Bregzit dovesti do njegovog kraja..

To je i učinio. Doduše, Bregzit nije baš bio onako tvrd kao što je on obećao, ali bio je koliko-toliko razuman kompromis koji se poslednjih meseci ozbiljno klima zbog namere Džonsonove vlade da pojača granice sa Irskom, što bi moglo da dovede ne samo do trgovinskog rata sa EU već i da ugrozi istorijski mirovni sporazum iz 1998. kojim je okončano nasilje u Severnoj Irskoj.

ŠTA GA JE KOŠTALO VLASTI

Objektivnih okolnosti uvek ima, i nema sumnje da su pandemija i ekonomska kriza odigrale ogromnu ulogu, a inflacija od 9,1 odsto nije zabeležena već četiri decenije. Ali ugledni nedeljnik “Ekonomist” bez ikakvog uvijanja kaže da je “Gospodina Džonsona srušilo sopstveno nepoštenje” i dodaje da nikada nije bio spreman da preuzme odgovornost za bilo šta – uvek bi neko drugi bio kriv.

Bar je čitaocima ovog nedeljnika dobro poznato kako to izgleda u praksi. No, za razliku od Srbije, Velika Britanija je ipak daleko ozbiljnija država sa najdužim stažom parlamentarizma u svetu i u njoj stranka nije prirepak svog šefa, već živi organizam koji je i te kako osetljiv na promene političkog raspoloženja i u kojoj postoji do detalja razrađen sistem smenjivanja lidera za koga stranka nanjuši da je neće dovesti do pobede na narednim izborima. To se desilo Margaret Tačer, a sada evo i Aleksandru Borisu de Fefelu Džonsonu.

Njegov nekadašnji urednik iz “Dejli telegrafa” ser Maks Hejstings je predvideo da će Borisov premijerski mandat obeležiti “nepoštovanje pravila, presedana, reda i stabilnosti”. I, naravno, duboko uverenje da pravila važe za druge, a ne i za njega. BBC vrlo jednostavno kaže da ga “nisu srušili ni pandemija ni ekonomska kriza već njegov karakter i (ne)sposobnost da bude na čelu izvršne vlasti”.

Fotelja se Džonsonu ozbiljno zadrmala još u februaru, na vrhuncu afere “Partigejt”. Tada je isplivalo ne samo da su se u vreme najljućeg pandemijskog zatvaranja u Dauning stritu održavale žurke na kojima se alkohol nemilice trošio već da je i premijer u njima lično učestvovao, a nakon toga lagao da nije. E da, sustigla ga je i novčana kazna zbog kršenja pandemijskih mera, to u Srbiji ipak (još) nije viđeno. Tada je Džonsona spasla ruska agresija na Ukrajinu koju je čvrsto prigrlio kao šansu i sebe jasno isprofilisao kao daleko najratobornijeg zapadnog lidera (baltičke države i Poljska su ipak na istoku). Nije se libio i da odmah krene na hadžiluk u Kijev i obeća i što je moguće i što nije.

Spoljna politika je proveren i uvek odličan način da se u javnosti prekriju problemi kod kuće, posebno ako je reč o ratovima koji se predstave kao temeljni izazov čitavom svetu, a sopstvena uloga prenaglasi. Politička praksa takođe pokazuje da se narod zbija oko lidera u krizna vremena. No, ta ista politička praksa pokazuje i da je efekat spoljne politike kratkoročan, da domaći problemi uvek isplivaju i to “sa osvetom”, rekli bi Englezi. Na raspoloženje i glasove širokih narodnih masa ipak najviše utiče stanje kod kuće, a posebno stanje u novčaniku.

S prolećem su Veliku Britaniju kombinovanim i kumulativnim dejstvom “udarile” posledice Bregzita, pandemije, rata u Ukrajini i sankcija Rusiji koje su dovele do enormnih povećanja cena energenata i hrane. U tradicionalnom aprilskom budžetu su mesto našla i dodatna poreska opterećenja, a skandali su nastavili da se nižu. Sredinom juna, ostavku je podneo lord Kristofer Gejt, koji je bio nezavisni savetnik premijera za etička pitanja. Prethodni savetnik, Aleks Alen, ostavku je dao još 2020. Na tren je Džonson odahnuo kada je početkom juna preživeo glasanje o poverenju među članovima parlamenta iz redova Konzervativne stranke, ali je predah bio kratak.

Kap koja je prelila čašu ili, kako bi Englezi rekli, slamka koja je kamili slomila kičmu, bila je afera “Pinčer”. Koncem juna, Kris Pinčer, zamenik glavnog uterivača partijske discipline, na nekom tulumu popio je malo više nego što može da kontroliše i “nepristojno je pipkao dvojicu muškaraca”. Verovatno čovek pati od sindroma “nomen est omen” – njegovo prezime bi se dalo prevesti kao “onaj koji štipka”. Kada je lavina krenula, ispostavilo se da mu je to stara navika i da je premijer opet slagao kada je najpre tvrdio da nema pojma ni o čemu, a da bi na kraju priznao da je bio upućen u Pinčerove sklonosti daleko pre nego što ga je postavio na treću po značaju partijsku funkciju. Krenule su ostavke ministara, državnih sekretara i njihovog osoblja, i kada se tih ostavki nakupilo pedesetak, bilo je jasno da je kraj.

I, ŠTA ĆEMO SADA?

Pa, valja izabrati novog šefa ili šeficu stranke a samim tim i novog premijera ili premijerku koji će, ako bude sreće, biti miran/na do januara 2025, kada bi najkasnije trebalo da se održe redovni parlamentarni izbori. Kandidata ima napretek, za sada ih je već preko deset, a očekuje se da će ih biti možda čak i dvadesetak. Glasanjem parlamentarnih članova stranke, taj će se broj smanjivati dok ne ostanu samo dva kandidata, a onda će glasati registrovani članovi partije, procenjuje se da ih je oko 200.000.

U Britaniji nije neuobičajeno da glavni favoriti otpadnu, a da iz senke ispliva potpuno neočekivan pobednik, to se, recimo, desilo kada je Margaret Tačer zamenio do tada malo poznat Džon Mejdžer. No, da pogledamo ponudu.

Jedan od najozbiljnijih kandidata je svakako Džonsonov rival iz 2019, Džeremi Hant, koji je te godine bio onaj nesrećni drugi. Svoju kampanju započeo je popularnim i ne baš realnim obećanjima o smanjenju poreza. Član je parlamenta 17 godina, a bio je i ministar za kulturu, pa zdravstvo i onda spoljne poslove.

Riši Sunak, doskorašnji ministar finansija i čovek koji je zakucao ključni ekser na Džonsonov politički kovčeg, krenuo je pak sa druge strane – jasno je rekao da smanjenja poreza neće biti sve dok se ne sredi stanje javnih finansija. To je svakako realnije obećanje, ali da li će biti i popularnije? Smatra se jednim od glavnih favorita i istakao se posebno tokom pandemije, kada je britanskoj privredi upumpavao enormne količine novca ne bi li kako-tako plutala i ne bi li radna mesta opstala. Ukoliko pobedi, biće prvi britanski premijer nebritanskog porekla. Roditelji su mu Indijci koji su se doselili iz istočne Afrike.

Kao nikada do sada, ima nebritanaca koji se kandiduju za Dauning strit 10. Tu je i Sadžid Džavid, doskorašnji ministar zdravstva koji je takođe odigrao ključnu ulogu u obaranju Džonsona. Zatim, Reman Čišti, Suela Brejverman, Kemi Badenoh, kao i nešto jači kandidati – Priti Patel i Nadim Zahavi.

Patel je trenutno ministarka unutrašnjih poslova, ne baš naročito popularna i velika je zagovornica Bregzita. Zahavi je pak zamenio Sunaka na mestu ministra finansija i odlučio se za populistički početak kampanje – i on obećava smanjenje poreza. Istakao se tokom pandemije kada je bio zadužen za vakcine, i one su u Britaniji zaista uspešno podeljene pre nego drugde. Sem u Srbiji, koja je, naravno, uvek prvak u svemu.

Ozbiljne šanse ima i Liz Tras, zapamćena kao verovatno najratobornija ministarka spoljnih poslova. Bila je izuzetno lojalna Džonsonu i to joj može biti od koristi. Kao i tvrdi stav prema Rusiji – na početku rata je manje-više direktno pozvala britanske dobrovoljce da idu i bore se u Ukrajini. Iskustvo iz vojske može pomoći i bivšem oficiru Tomu Tagenhatu, koji je ratovao u Avganistanu i Iraku. Prva žena na mestu ministarke odbrane, Peni Mordon, rezervista je u mornarici. Svoju kampanju najavila je na društvenim mrežama, a ne preko tradicionalnih medija.

Početkom ove sedmice, na britanskim kladionicama najbolje je stajao Riši Sunak sa desetak procenata više od Mordonove, koja je pak za toliko bolja od Trasove. Sam sistem izgleda ovako. Svaki kandidat/kinja mora imati podršku najmanje 20 članova parlamenta, torijevaca naravno. U prvoj rundi otpadaju svi kandidati koji na glasanju ne dobiju podršku najmanje 30 članova parlamenta. Nakon toga, u svakom narednom glasanju otpada najslabije rangirani i tako sve dok ih ne bude samo dvoje. Onda odlučuju poštanski glasovi članova stranke i čitav proces bi trebalo da bude okončan do 5. septembra.

ŠTA OSTAJE IZA BORISA?

Nema sumnje da će Bregzit biti ono po čemu će (sem frizure, laži i ogromnog samoljublja) Boris Džonson ostati upamćen. Doprineo je da do njega dođe i koristio ga snagom buldožera u predizbornoj kampanji krčeći put ka vaspostavljanju britanske suverenosti i razvodu od EU. Pamtiće se i njegov izuzetno čvrst stav prema Rusiji i bezrezervna podrška Ukrajini. Tek skoro je izbilo na videlo da su britanske snage obučavale ukrajinsku vojsku još od 2014, a iz vojnih rezervi već mesecima naoružanje putuje put istočnih ratišta. Pamtiće se – dopadala se ona ili ne – i karakteristična harizma koju je Boris i svojom pojavom i ponašanjem nesumnjivo imao. Kao i brojne bračne i vanbračne afere.

Iskrenu suzu za Džonsonom pustio je verovatno samo Volodimir Zelenski i još poneko na samom istoku Evrope. U Briselu je verovatno otvorena koja boca šampanjca a francuski ministar finansija Bruno Lemer je ukratko sumirao raspoloženje među EU partnerima: “neće nam nedostajati”. Zanimljivo je da Džonsona, osvrćući se na situaciju u Britaniji, američki predsednik Bajden nije imenom pomenuo niti se čulo ono uobičajeno “želimo mu puno uspeha u daljem životu”. E sad, da li namerno ili je Džo zaboravio, to ne znamo.

Iza Džonsona ostaju i nerešena kriza u odnosima sa EU, decenijama neviđena inflacija, ozbiljan manjak radne snage koja se do Bregzita uvozila iz “mlađih” članica EU, problemi u Severnoj Irskoj i neslaganje sa Republikom Irskom, ispražnjena skladišta naoružanja i municije…

No, naslednika ili naslednicu čeka i mnogo ozbiljniji zadatak – temeljna reforma stranke i načina ponašanja. U retko viđenoj i brutalno otvorenoj proceni stanja u Konzervativnoj stranci, glavna urednica “Ekonomista” piše: “Iako se tragovi prstiju gospodina Džonsona vide na sve strane, problemi su mnogo dublji nego što je to karakter jednog čoveka. Ukoliko vladajuća stranka ne smogne snage da se suoči sa tom činjenicom, brojni društveni i ekonomski problemi zemlje će se samo pogoršati.”

Zani Minton Bedesova dalje piše: “Britanija je u opasnoj situaciji. Zemlja je siromašnija nego što je spremna da shvati. Napumpao se balon javnih izdataka, funta je pala, a novac postaje sve skuplji. Ukoliko naredna vlada bude insistirala na povećanju izdataka i smanjenju poreza, uletećemo u krizu. Prošlo je vreme kada je ‘sve bilo moguće’. Sa odlaskom gospodina Džonsona, politika se mora ponovo usidriti u realnosti.”