Za "Vreme" iz Kabula

U Kabulu se dešavaju velike i male promene. Ipak, neke stvari se odvijaju ustaljenim tokom. U pekari na uglu široke ulice Salang vat i manje ulice Đaj-e ši, deca svakodnevno rade od jutra do mraka. Sede na tepisima ispred prozora koji gleda na ulicu, a kupci hrle da kupe hrskave i meke okrugle vekne hleba koje se bez prestanka peku. Jedan čovek pravi lopte od testa, drugi ih ubacuje u pećnicu, a treći, sa štapom koji na vrhu ima kuku, vadi pečene vekne hleba i dobacuje ih deci. Ona uredno slažu vruć hleb jedan preko drugog na prljavom tepihu po kome hodaju bosonoga. Cena je fiksna: deset avgana za jednu veknu, što je otprilike 15 evrocenti. Hleb je ukusan.

Posao u maloj pekari ide dobro. Ona je jedna od nekoliko stotina pekara koje svakodnevno hrane četiri miliona stanovnika Kabula, ili bar većinu njih. Ispred pekare, preko puta ulice Salang vat, niče ogromna zgrada. To će uskoro biti sedište policije u glavnom gradu Avganistana. Desetine radnika na nesigurnim merdevinama nabacuju slojeve cementa i cigala na visok zid. Iza pekare raste još jedna zgrada. Biće to, verovatno do proleća, novi tržni centar, još jedna zgrada od stakla i betona, poput mnogih drugih koje niču u razorenom gradu. Ove moderne građevine počele su da osvajaju gradski pejzaž prvo u severnim predgrađima Kabula – ogromne kocke sa prozorima od obojenog stakla, popularne među bogatim Avganistancima kao mesto za svadbena veselja sa ogromnim brojem ljudi, koja traju unedogled. Sada se pomeraju ka centru grada.

Ulica pilića je sedamdesetih godina prošlog veka bila jedna od trasa kojima su hipici obavezno išli. Ona je godinama privlačila hiljade dugokosih putnika koji su prolazili kroz Avganistan na putu do Indije. Ulica je još uvek sačuvala nešto od svog šarma, duboko skrivenog iza suvenirnica koje se nižu na obe strane. To je jedno od vrlo malo mesta u gradu gde se zapadnjaci osećaju bezbednim da šetaju bez ograničenja, bez stege bezbednosnog pojasa unutar koga obično žive. Na sredini Ulice pilića pre manje od deset meseci otvoren je novi tržni centar, a još jedan se polako izdiže između dve dvospratnice koje tu još uvek opstaju.

Kabul menja svoju kožu. Ne dovoljno brzo da bi sakrio duboke ožiljke nastale tokom tri ratne decenije, ali dovoljno brzo da se za samo nekoliko meseci dešavaju vidljive promene – male i velike. Japanske subvencije se koriste da se obnovi (a nekad i nanovo izgradi) kanalizacioni sistem koji još uvek čine i otvoreni kanali na površini zemlje, pa se prašnjavim vazduhom širi smrad. Poneka nova ulica ima ulično osvetljenje, a neke dobijaju svoj prvi sloj asfalta. Skoro svuda, a naročito u centru, grade se nove kuće i poslovne zgrade, pa se često zapitate za koje li se to firme grade.

OD TRANZICIJE DO TRANSFORMACIJE: Sve ovo, naravno, ima svoju cenu. Stotine porodica koje su pobegle u grad iz još razorenijih i siromašnijih provincija Avganistana, već je iseljeno iz njihovih skloništa napravljenih od plastike i blata na nekom parčetu gradskog zemljišta. Nova iseljavanja tek slede, kada prođe oštra avganistanska zima, koja je već pokazala svoje lice sa prvim snegom na planinama severno od grada. Priliv novca potrebnog da hrani ovu građevinsku pomamu je ono što najviše brine čak i obične Avganistance kada razmišljaju o budućnosti. NATO planira da do kraja 2014. godine potpuno povuče svojih 118.000 vojnika, koliko ih trenutno ima u zemlji. Do kraja ove godine, polovina provincija trebalo bi da bude pod potpunom kontrolom Avganistanske nacionalne armije (ANA) i avganistanske policije koje instruktori NATO-a užurbano opremaju i obučavaju.

Kabul je već završio tu "tranziciju" i skoro je nemoguće uočiti stranog vojnika na ulicama grada, ali se ipak mnogo pikap vozila sa zatamnjenim staklima probija kroz saobraćajnu gužvu na glavnim raskrsnicama. Trupe međunarodnih snaga (ISAF) stacionirane su u Zelenoj zoni opasanoj debelim zidovima, bodljikavom žicom i kontrolnim punktovima, unutar koje se nalazi većina ambasada zapadnih država, baš kao i predsednička palata u kojoj živi predsednik Avganistana Hamid Karzai. Iako je predstavljen plan za povlačenje stranih trupa, izvori u NATO-u pričaju drugu priču. "Naravno", kaže jedan neimenovani zvaničnik, "misija ISAF-a će se završiti, ali to neće značiti i kraj našeg angažovanja u Avganistanu." Avganistanskoj nacionalnoj armiji i dalje će biti potrebne obuka i oprema da kontrolišu pobunjenike, te će NATO, pod drugim imenom i u mnogo manjem broju, biti i dalje prisutan. Još se ne zna koliko će trupa biti, niti u kakvom "operativnom" obliku. To zavisi od toga kako će proteći 2013. godina, i sa političkog, i sa stanovišta borbi sa talibanima, kaže jedan izvor.

U žargonu NATO-a i u govorima međunarodne zajednice dugoročna strategija je sažeta u formuli "od tranzicije do transformacije". Način na koji se Kabul menja ima neke veze s tim, kao da zemlja može da se sakrije iza nove fasade svog glavnog grada, ukrašenog kičastim luksuzom kupljenim međunarodnim novcem koji se još uvek uliva u zemlju – ne baš uvek kako bi trebalo i za potrebe za koje je odobren.

FUDBAL I REP: Još jednu promenu predstavlja osnivanje prve avganistanske profesionalne nacionalne fudbalske lige pre tri nedelje. Sve popularniji turnir sponzorišu neke od najvećih nacionalnih kompanija poput kompanije Roušan (mobilni telefoni) i Avganistanske međunarodne banke. Često se fudbalski mečevi gledaju na televizorima u skoro svim radnjama duž uvek prepunih trotoara tamo gde se ulica Salang vat uliva u glavni bazar na obali reke Kabul.

Kao i u mnogim drugim stvarima, Avganistan je nekako raskrsnica i za sportove. On je poslednje utočište fudbala pre nego što se uđe u carstvo kriketa, koje počinje iza planinskog prevoja Kajber koji je nekada vodio u Britansku Indiju, i prostire se do Šri Lanke. Projekat koji finansiraju Amerikanci ima za cilj obnovu sportskih objekata. Izgradili su košarkaški teren koji tu izgleda neobično, kao da su ga avionom direktno iz nekog američkog predgrađa prevezli u park Šahr-e no u centru Kabula. Deca su ga preuredila u fudbalski teren, doduše asimetričan: golovi zbog koševa nisu mogli da se postave gde bi trebalo, tako da je jedna strana terena šira od druge. Deci, koja igraju fudbal u dugim dresovima, to nimalo ne smeta. Počinju da pričaju o svojim reprezentativcima u fudbalu koji od sponzora turnira dobijaju platu od šest dolara dnevno. Fudbal je dugo popularan u zemlji koja je postala članica FIFA još 1948, ali zbog ratova decenijama nije imala nacionalnu ligu, pa je to članstvo bilo samo puka formalnost. Organizatori lige veruju da će s vremenom reprezentacija ojačati, samim tim ojačaće i nacionalni identitet u zemlji ukaljanoj dubokim etničkim podelama. To je jedna od mnogih opklada na budućnost zemlje.

Istu poruku, samo na potpuno drugačiji način, prenosi jedan od glasova novog Avganistana: reper Biđan Đan Kunduzi iz grada Kunduza, poznat pod pseudonimom DJ Bešo. Njegova najpoznatija pesma, Gap, koja se prodaje na piratskim CD-ovima u video-klubovima u centru Kabula, govori o tome da ne postoje Hazari, Tadžici, Paštuni ili Uzbeci, već samo Avganistanci koji bi trebalo da ostave po strani svoje razlike i zajedno izgrade novu zemlju. Njegova rep muzika je lajtmotiv tih malih i velikih promena.

Uprkos svim tim promenama, ukupna atmosfera, i u Kabulu i u drugim mestima, ne odiše optimizmom. Napetost je stalno prisutna. "Bolje nemojte da tražite hotel večeras, dobili smo izveštaj o demonstracijama u gradu. Znate, poslednjih dana je nekako teža situacija", kaže momak iz italijanskog Ministarstva spoljnih poslova koji nam pregleda propusnice prilikom izlaska iz vazdušne vojne baze Arena u Heratu, gde je dve hiljade italijanskih vojnika stacionirano zajedno sa Špancima, Bugarima i snagama drugih država. "Ovih dana" zapravo znači posle talasa protesta koji su se proširili po većini muslimanskih zemalja zbog filma Nevinost muslimana koji je postavljen na Jutjub. Vlada u Avganistanu odlučila je da privremeno blokira Jutjub, pokušavajući da amortizuje bes izazvan trinaestominutnim filmom i pothranjen objavljivanjem nekih "bogohulnih" karikatura u francuskom satiričnom nedeljniku "Šarli ebdo". "Voleo bih da nakon objavljivanja tih karikatura dođu i prošetaju se ovuda", kaže Pjer, bivši južnoafrički policajac koji sada obezbeđuje zgradu "Italijanske saradnje" u Heratu.

Kraj talasa protesta zbog ozloglašenog filma bile su demonstracije održane u petak 21. septembra u Kabulu, na trgu Mazari, u blizini mosta Hort. Trg je dobio ime po Abdulu Aliju Mazariju, osnivaču partije Vahdat, glavne šiitske stranke na avganistanskoj političkoj sceni. Stotine aktivista ispunjava travnatu površinu kruga na sredini trga. Atmosfera je dovoljno mirna da evropski novinari mogu izbliza da posmatraju demonstracije. Nema ni traga onom zaslepljujućem besu koji je drugde, pa i u Avganistanu, naterao ljude na ulice. Ovo su mirne, dobro organizovane demonstracije. Sa trga demonstranti kreću ka centru grada. Nekoliko stotina metara od bine gde su se držali govori kojim se osuđuje objavljivanje karikatura i filma koji se sprdaju sa prorokom Muhamedom, nekoliko narkomana, jedva skrivenih iza mosta, obavlja svoj smrtonosni posao.

RADIO ZOHAL: I pored svega, iste sedmice je u Heratu, najvažnijem gradu u zapadnom Avganistanu i trećem najvećem gradu u zemlji, po prvi put održan mali filmski festival. Dvadeset i pet avganistanskih filmova i petnaest iranskih, od kojih su neki zabranjeni u Iranu zbog političkih razloga, prikazano je u lokalnom bioskopu. Stotine ljudi je pohrlilo da ih gleda, a dve stotine sedišta ovog malog bioskopa bilo je premalo za sve zainteresovane. "Ispred bioskopa su bili redovi", priseća se Masud Zija, dvadesetčetvorogodišnji filmski stvaralac koji je učestvovao na festivalu. Festival je organizovao i finansirao Radio Zohal, komercijalna radio-stanica čiji je vlasnik i direktor Omar Nasir Mođadadi. Omar je u ranim tridesetim i potiče iz moćne porodice. Njegov otac je bio gradonačelnik Herata od 2002. do 2010, a njegov ujak je šest meseci pre dolaska talibana bio predsednik Avganistana. Radio Zohal sluša se u zapadnom Avganistanu, ali Omar sanja o satelitskom kanalu pomoću koga bi pokrivao celu Aziju. Očigledno, veliki deo porodičnog bogatstva ulaže se u njegov radio, koji je samo jedan od mnogo novih lica i glasova avganistanskog medijskog pejzaža, mnogo slobodnijeg od onih u okolnim zemljama.

"Želimo da promovišemo avganistanske filmske stvaraoce", kaže Omar, "i nadam se da ćemo imati filmski festival i sledeće godine, sa više filmova iz više zemalja." On je optimista i ne veruje da je moguć povratak talibana. Smatra da se neka vrsta političke moći može dati "crnim turbanima" u zamenu za mir, ali da promene koje je desetogodišnje prisustvo (naoružanih i nenaoružanih) međunarodnih snaga donelo novoj generaciji Avganistanaca, nije lako ukinuti. "Inš Allah" (Ako Bog da), dodaje pažljivo.

GOSPODARI RATA: Naravno, Kabul nije slika Avganistana. Naročito to nisu oni mladi Avganistanci koji sa toliko žara rade za međunarodne organizacije i nadaju se boljoj budućnosti za sebe i za svoju zemlju. U vrtu kuće jedne važne porodice, mala žurka je dobra prilika da se porazgovara sa nekima od njih. Ahmed, mladi medijski aktivista koji radi za International Media Support, organizaciju koju finansira Danska i koja se bavi zaštitom novinara širom sveta, iznosi svoje mišljenje: "Ukoliko se ne pronađe način da se obuzda moć gospodara rata, teško će u ovoj zemlji zavladati mir. Pa ipak, optimista sam zbog proste činjenice da je većina Avganistanaca umorna od rata." Možda zvuči previše jednostavno, ali ima dosta istine u Ahmedovim rečima, u oba slučaja. Gospodari rata, odnosno vođe mudžahedina koji su se borili protiv talibana devedesetih godina dvadesetog veka ili su se nekako dogovorili sa njima, jedna su od strana koje imaju skrivenu moć u državi.

Dok se po mraku vozimo kući kroz grad, drugi mladi aktivista objašnjava da čak i policijski okruzi potpadaju pod vlast različitih gospodara rata. Pokazuje mi okruge na karti i govori imena ljudi kojima navodno pripadaju. Vlada Hamida Karzaija oslonila se na njihovu vernost koja je, međutim, nesigurna, i u praksi počiva na podmićivanju međunarodnim novcem. Stoga je zajednički strah da će, kada se ISAF povuče, Avganistan nestati sa političkog radara zapadnih zemalja i međunarodne zajednice i, što je najvažnije, da će presahnuti priliv novca.

Finansijske i ekonomske potrebe države su ogromne. Na poslednjoj konferenciji država donatora, održanoj početkom jula u Tokiju, odobreno je 16 milijardi dolara ekonomske i finansijske pomoći za dugoročnu održivost avganistanske privrede. Pa ipak, država vrlo malo toga proizvodi i tezge na glavnom bazaru pune su kineske, pakistanske, iranske i indijske robe, od čaja do šalova, od kućnog nameštaja do pribora za jelo, igračaka i odeće. Međutim, čini se da pokretanje neke vrste proizvodnje koja bi Avganistancima omogućila da rade i da zarađuju, i nije prioritet ni međunarodne zajednice (uz veoma malo izuzetaka), niti bogatih Avganistanaca koji više vole da svoj ponekad sumnjivo stečeni novac investiraju u novu građevinsku pomamu koja menja izgled svakog ćoška Kabula. Uključujući i onog između ulica Salang vat i Đaj-e ši, gde dečaci u pekari i dalje ređaju svoj hleb.