Na svim programima španskih televizija, kao i u svim medijima, centralna politička tema poslednjih dana jeste obeležavanje četvrt veka od donošenja Ustava. Godišnjica je 6. decembra, ali specijalne tv-emisije i specijalni prilozi u novinama i revijama već uveliko podsećaju Špance na poslednjih 25 godina nacionalne istorije.

Španci, s pravom, mogu biti ponosni na brzinu svojih reformi u postfrankističkoj eri, a ključni dokument za to bio je upravo Ustav. Usvojen je 6. decembra 1978, samo tri godine posle Frankove smrti, i godinu dana posle prvih demokratskih parlamentarnih izbora. Ustav je usvojen na referendumu, a sve političke partije odrekle su se ponekog od svojih principa u ime opštedržavnog interesa.

Ustav je, praktično, usvojen opštim konsenzusom, prihvatili su ga svi, i političke partije i narod. Njime je nova monarhija dobila zakonsku podlogu, kralj Huan Karlos nije više bio samo Frankov izabranik, već monarh verifikovan voljom naroda. Čak su i socijalisti iz PSOE, koji će već 1982. preuzeti vlast i držati je narednih 13 godina, prihvatili kralja, iako je njihovo osnovno političko opredeljenje bilo republikansko.

Desnica je bila sprema da prihvati "izvesnu teritorajalnu dekompoziciju zemlje", koja je proižišla iz novog ustrojstva sa širokim stepenom autonomije za 17 španskih pokrajina, posebno za Baskiju, Kataloniju i Galiciju koje su dobile šira ovlašćenja od ostalih. U prvom članu španskog Ustava zapisano je da Španija "konstituiše socijalnu i demokratsku državu prava koja kao osnovne vrednosti ističe slobodu, pravdu, jednakost i politički pluralizam". U članu 1.2 kaže se da " nacionalni suverenitet pripada španskom narodu" a u članu 1.3 da je "španska država parlamentarna monarhija".

BEZBOLNI PRELAZ: Na bazi tih početnih i najvažnijih ustavnih rešenja počela je sjajna španska tranzicija koja se u modernom parlamentarizmu uzima kao primer brzog, efikasnog i gotovo bezbolnog prelaska iz totalitarnog sistema u moderno demokratsko društvo. Španski primer potvrđuje da jasan politički koncept države i opšti interes uvek moraju biti iznad stranačkih ciljeva, ali biće da "španski pelcer" nije svuda i uvek primenljiv…

Nije Španija imuna na stranačke sukobe i klasične političke podele na levicu, desnicu, nacionalne i nacionalističke (separatističke) stranke, ali je, bar do sada, umela da svoje unutrašnje nesporazume i razlike održava na podnošljivom nivou. Da li će to uspevati i ubuduće ostaje da se vidi, jer u rastućem nacionalizmu i separatizmu, pre svega iz Baskije, pa i Katalonije, stižu zahtevi za revizijom Ustava, jer postojeća prava i slobode postaju "tesni" za nove zahteve ovdašnjih "autonomaša", ali, to je već druga tema. Član 2. Ustava govori o "jedinstvu španske nacije", "zajedničkoj nedeljivoj domovini svih Španaca" i o priznanju i garantovanju "autonomnih prava nacionalnosti i regiona koji čine Španiju", zalaže se za "solidarnost među njima". Ali, koliko je u prošlosti bio neka vrsta kohezionog faktora toliko u buducnosti može biti jabuka razdora, jer je u Baskiji i Kataloniji sve više onih koji se ne osećaju kao Španci i insistiraju na svojim posebnostima.

SUŠTINSKE PROMENE: Španski ustav doneo je mnogo novog u svim oblastima javnog života. Španci su sa svojim novim ustavom počeli da otkrivaju do tada za njih nezamislive slobode: pravo na štrajk, na političke manifestacije, obrazovanje je dobilo novu formu, vojska je počela transformaciju koja je konačno dovela do njene potpune profesionalizacije pre nekoliko godina, privatne slobode građana takođe su bile velika novost, uključujući i pravo na razvod braka (član 32.2) umešto "dok nas smrt ne razdvoji" iz doba Franka.

Ustav je garantovao i pravo na privatnost koje su neke od poznatih ličnosti i iskoristile da bi se zaštitile od "paparaca" i lovaca na senzacije. Na unutrasnjopolitičkom planu ustav je jasno razgraničio uticaj krune na politički život zemlje. Kralj je postao važna figura, ali bez pravog uticaja na zbivanja u političkom vrhu. Parlament je postao mesto političkog odlučivanja, a za 25 godina na čelu vlade bila su samo četiri premijera iz tri partije: Adolfo Suarez ("grobar frankizma") iz Unije demokratskog centra (UCD), partije koja je bila neka vrsta "španskog DOS-a" , doduše formirana od sitnih partija desnice i desnog centra. Taj politički konglomerat počeo je prirodno da odumire zbog brojnih unutrašnjih razlika, a kada je Kalvo Sotelo 1981. godine nasledio Suareza, već je bio politički mrtav. Dva dana pre nego što je on preuzeo mesto premijera, dogodio se čuveni pokušaj državnog udara kada je ondašnji poručnik Tehero upao u parlament i nekoliko sati poslanike držao sa uperenim pištoljem…

Bio je to najteži trenutak u novijoj istoriji zemlje, ali je prevaziđen i zemlja je krenula dalje. U oktobru 1982. na vlast su došli socijalisti, usledio je period trinaestogodišnje "vladavine" Felipea Gonzalesa, da bi 1996. stigao Hose Maria Asnar iz Narodne partije, nekadašnje Alianse Popular čiji je osnivač bio nekdašnji Frankov ministar informacija Manuel Fraga, danas "večiti" šef galicijske "šunte" (lokalne vlade). Fraga je jedini preživeli političar iz Frankovog vremena, svedok i učesnik istorije, jedan od onih političkih fenomena za čiju (političku) dugovečnost nema mnogo logičnih objašnjenja… I to je (današnja) Španija.