Specijalno za "Vreme"

Dok je cela Grčka 6. decembra slavila jednog od svojih najvećih svetaca, zaštitnika moreplovaca svetog Nikolu, grupa atinskih dečaka se uputila iz jednog od "bogataških" predgrađa Atine prema centru grada, sa idejom da proslave imendan jednog od njih. Odlučili su da to bude u nekom od kafića na trgu Eksarhija, atinskom down townu, poznatom po tome što je neka vrsta geta za anarhiste iz centra Atine. U tom kraju su i inače česti sukobi mladih anarhista s policijom, pošto "vendetta" među njima traje više od tri decenije, još iz vremena Politehnija kada su studenti 17. novembra 1974. svojom pobunom podigli narod na obaranje vojne diktature.

Ali, ove pubertetlije niti su bili anarhisti, niti potpuno apolitični. Stigavši na cilj upetljali su se u dijalog pun "čašćavanja" s dvojicom policajaca na dužnosti. Konačno je jedan od uniformisanih prekršio stroga pravila o sukobu s građanima i, pucajući tri puta u pravcu grupe dečaka, usmrtio petnaestogodišnjeg Aleksandra Grigoropula, pogodivši ga tačno u srce.

Uspaničena, službena lica su pobegla s mesta zločina, ostavljajući nesrećnog dečaka da skonča na asfaltu. Hitna pomoć stigla je posle dvadeset pet minuta i samo konstatovala smrt.

Vest se munjevitom brzinom raširila po Grčkoj putem SMS poruka, interneta i televizije. U roku od dva sata na mestu događaja je bilo okupljeno na stotine razjarenih i ogorčenih učenika, ali i anarhista koji su, željni osvete, uzvikivali poznatu parolu "pubovi, svinje, ubice". Nije mnogo trebalo pa da započne rat sa specijalnim jedinicama milicije (MAT). Počela je lomljava izloga svih vrsta, banaka, automobila…

Sledećih dana su centri svih grčkih gradova, Atine, Soluna, Patre, Larise i ostalih, bili van svake kontrole. Preko dana su demonstrirale desetine hiljada učenika, studenata, radnika i sindikata, a tokom noći su na ulice izlazile stotine anarhista koji su vodili pravi rat s policijom. Postavljali su barikade, bacali "molotove" uništavajući sve pred sobom: automobile, državne ustanove, policijske stanice, ali i privatne radnje nedužnih građana. Kada su posle nedelju dana sukobi konačno počeli da jenjavaju, centar Atine je ličio više na Bejrut nego na grad koji je pre samo četiri godine bio domaćin Olimpijade. Stotine državnih objekata, banaka, glamuroznih prodavnica koje su već bile obučene u novogodišnje bleštave kostime, sve je bilo uništeno. Taj period pred Božić, koji se u Grčkoj slavi 25. decembra, trgovci naročito iščekuju jer je tada najveći promet i mnogi od njih za nekoliko dana ostvare gotovo polovinu ukupnog novčanog obrta, uglavnom zahvaljujući trinaestoj plati koju zaposleni primaju kao božićni i novogodišnji poklon. Ukupna direktna materijalna šteta je u početku bila procenjena na 115 miliona evra, izuzimajući naravno štetu koja će se tek osetiti zbog novostvorene međunarodne slike o tradicionalno turističkoj zemlji kakva je Grčka.

POBUNA ILI PROVOKACIJA: Pobuna je jenjavala, ali su ostala mnoga nerešena pitanja koja i dalje muče grčke i strane analitičare. Šta se to desilo? Da li se radi o masovnoj društvenoj pobuni, ili o nasilnoj pobuni "anarhične" manjine, ili o dobro podmetnutoj provokaciji da bi se narušila spoljna slika zemlje, kako tvrde neki ultradesni obožavaoci teorija zavere. Objašnjenja za ovu pobunu grčke omladine bez presedana razlikuju se zavisno od toga kroz koju se političku prizmu gleda. Za konzervativnu grčku vlast radi se o spontanoj pobuni mladih koju su iskoristili anarhisti i razni drugi agitatori da bi zapalili centar Atine, Soluna i ostalih gradova. Za opoziciju, naročito za levo orijentisane partije, reč je o neizbežnom izlivu besa i gorčine naroda, čija se čaša odavno prepunila, a protiv antinarodne i antiradničke politike desnice na vlasti i njenog bespoštednog pljačkaškog sistema novih poreza koji su potpuno oslabili srednju klasu… A sve to uoči velike ekonomske krize. Ali, bes su proizveli i neprekidni skandali u koje je vlast direktno upetljana i kojima se pune novine i televizijske vesti, od kojih je najveći onaj u vezi sa manastirom Vatoped na Svetoj gori. Što se tiče javnog mnjenja, sudeći po anketama, oko 60 odsto građana misli da se radi o originalnoj društvenoj pobuni i podržava demonstrante protiv vlasti, ali ne i one u njihovim redovima koji uništavaju ili pljačkaju tuđu imovinu.

TRADICIJA REVOLUCIJE: Grci su narod sa izrazitim mediteranskim temperamentom i "kulturom revolucije" koja kreće od pobune protiv Turaka na početku, otpora nemačkom okupatoru u Drugom svetskom ratu – ali i otpora vojnoj hunti (1967–1974) i njenim generalima. Svaka generacija u Grčkoj je imala i svoju revoluciju u kojoj je, prirodno, protagonist bila omladina. Tako su i u današnjoj pobuni glavnu ulogu imali učenici, studenti i druga mladež za koju se do sada mislilo da je "politički nezainteresovana", introvertna i zarobljena ispred ekrana kompjutera i televizora, zatvorena u svet mobilnih telefona ili, prosto, preterano opterećena školskim programom. Uvreženo je mišljenje kako su đaci u Grčkoj "najteži fizički radnici" jer skoro 12 sati dnevno provode u školskoj klupi, kod kuće radeći domaće zadatke, a ostatak dana u "frontistiriju" – privatnom institutu u kome uče sve ono što ih nisu naučili u državnoj školi, ali se očekuje da znaju i za šta će biti testirani i ocenjeni. Roditelji u Grčkoj godišnje troše četiri milijarde evra na frontistirije, sve to zbog ulaska na fakultet, zbog diplome, zbog postdiplomskog studija u inostranstvu – a kada se jednom vrate u domovinu ne mogu naći posao pa su prinuđeni da rade poslove koji nemaju nikakve veze sa studijima, za osnovnu platu od 700 evra. Zato se poslednjih godina u Grčkoj često pominje "generacija 700 evra", koja je takođe uzela veliko učešće na demonstracijama izvikujući "ne" sistemu koji im ne osigurava nikakvu budućnost.

DRŽAVA PROTIV DRUŠTVA: Poslednje dve decenije grčko društvo se radikalno promenilo: od siromašnog postalo je bogato. Početkom devedesetih godišnji prihod po glavi stanovnika u Grčkoj jedva je dostizao 10.000 evra, dok je danas 30.000, pa se ova nekad siromašna balkanska zemlja našla među 25 najbogatijih na svetu. Životni standard je porastao i većina Grka je prešla s nekadašnjeg skromnog načina života na ultrapotrošački. Da bi održala potrošački nivo na koji su navikla, grčka domaćinstva su počela uveliko da žive na kredit. Istovremeno je trećina Grka ostala izvan te lude potrošačke zabave, padajući u klasu novopečenih siromaha, čiji broj neprestano raste.

Novosiromašni Grci su obrazovani i zaposleni, ali ne mogu da izađu na kraj s mnogobrojnim platežnim obavezama. Oni danas predstavljaju takozvani grčki plebs, deo ove pobune. Paradoksalno: kako se razvijalo grčko društvo, država je ostala na nivou osamdesetih, birokratska, korumpirana, neefikasna, nesposobna da pruži kvalitetno obrazovanje, zdravstvo i osiguranje. Zato njeni građani nastavljaju da posmatraju državu kao neprijatelja kome se svete i pokušavaju da ga kazne tako što imaju jedan od najvećih postotaka crne ekonomije u Evropi (30 odsto od bruto nacionalnog proizvoda). Rezultat je da današnjoj konzervativnoj partiji na vlasti, Novoj demokratiji, popularnost opada, dok ju je socijalistička partija PASOK već nadmašila za oko pet odsto. Dobitnu kombinaciju u ovoj igri izvukle su levičarske partije, naročito SYIRIZA (Multipolarna partija demokratske radikalne levice, koja se uveliko razlikuje od konzervativne Komunističke partije) čiji se postoci udvostručuju u odnosu na izbore 2007.

Decembarska pobuna je, po svemu sudeći, početak velikih i radikalnih promena u Grčkoj, promena koje će dostići vrhunac u 2009. godini. Nisu isključeni ni prevremeni izbori i druge promene na političkoj sceni, i to u trenutku kada cunami svetske ekonomske krize neće zaobići ni Grčku, drugu po zaduženosti u evrozoni, odmah posle Italije. Prema mnogim mišljenjima, društvena pobuna u Grčkoj tek je počela.