Prevremeni parlamentarni izbori u Izraelu raspisani su za 7. april, sedam meseci pre isteka mandata aktuelne vlade premijera Benjamina Netanjahua. Tenzije u vladajućoj koaliciji eskalirale su ostavkom ministra odbrane Avigdora Libermana, njegova partija Izrael Beitenu (Naš dom Izrael) povukla je podršku vladi. Netanjahu, čiji je nadimak Bibi, ponekad Kralj Bibi, bio je prinuđen da dâ ostavku. Na čelu vlade bio je sa prekidima trinaest godina.

Bibi je rođen 1949. godine, studirao je i dugo živeo u Sjedinjenim Američkim Državama. Predvodi stranku Likud, koja za sebe kaže da je nacionalno-liberalna. Do pre neki dan posmatrači i ispitivanja javnog mnjenja davali su mu velike šanse da ostane na vlasti, a onda se preko noći sve promenilo. Gotovo niotkuda se stvorila široka opoziciona koalicija čija popularnost vrtoglavo raste. Nekoliko nedelja pred izbore, na izraelskoj političkoj sceni je došlo do nervoznog pregrupisavanja. Netanjahu je izložen frontalnim napadima sa svih strana.

Paralelno sa napredovanjem političkog fronta protiv Netanjahua, vrhovni tužilac Izraela razmatra da li da protiv njega podigne optužnicu zbog korupcije u četiri slučaja. Protivnici dosadašnjeg premijera kažu da ne bi smeo da se kandiduje izložen tako ozbiljnim sumnjama, ali je Netanjahu prkosno izjavio da će se kandidovati čak i ako optužnica protiv njega bude zvanično podignuta pre izbora.

TRI PADOBRANCA

Ko se generala lati, od generala će i da strada. Ne, takva poslovica ne postoji u Izraelu, ali bi posle izbora početkom aprila mogla da uđe u upotrebu. U svakom slučaju, pred kraj prošle godine general Beni Ganc osnovao je partiju Hosen le Izrael (Snaga odbrane Izraela). Priključili su mu se generali Gabi Aškenazi i Moše Jalon.

U izbornoj kampanji Ganc je izjavio da "nešto ne valja u poslednjoj deceniji", da je Izrael "izgubio kompas", te da će Snaga odbrane Izraela "umesto razdvajanja ponuditi jedinstvo, umesto ekstremizma patriotizam, umesto podsticanje na mržnju pomirenje".

Beni Ganc je rođen 1959. godine. Vojnu karijeru započeo je kao padobranac, vrhovni komandant izraelskih oružanih snaga bio je od 2005. do 2007. godine, a načelnik generalštaba od 2011. do 2015. godine. Usput je stigao da završi i studije istorije i političkih nauka.

Njegovi najbliži saradnici takođe su bili padobranci pre nego što su zauzeli najviše vojne funkcije: Gabi Aškenazi, čiji je otac rođen u Bugarskoj, bio je načelnik generalštaba od 2007. do 2011. godine; Moše Jalon je kao član partije Likud bio ministar odbrane od 2013. do 2016.

Pre nego što su se bivši padobranci i najviši oficiri najelitnijih jedinica zemlje okupili protiv njega, Netanjahu je svoju politiku zasnivao na sloganu da samo on garantuje bezbednost, opstanak i vojnu snagu zemlje. Igrajući na tu kartu u Izraelu izloženom stalnim terorističkim napadima ekstremnih palestinskih organizacija, koji kao ostrvo u neprijateljski nastrojenim arapskim zemljama koje ne žele da priznaju njegovo postojanje svoj opstanak zasniva na vojnoj sili, Netanjahu se uprkos svim kritikama održavao na vlasti.

Taj argument je sada znatno manje verodostojan, jer nema sumnje da bolje od trojice najviših oficira niko ne poznaje sopstvene oružane snaga, ali i moć i slabosti potencijalnog neprijatelja, da oni više znaju o bezbednosti zemlje od "Kralja Bibija". Zbog toga se do pre nekoliko dana smatralo da će partija predvođena Gancom na izborima biti čak druga po snazi, neka ispitivanja su pokazivala da bi dobio samo jedan mandat manje od Likuda u Knesetu, koji se sastoji od 120 poslanika.

A onda se opet sve uskomešalo kada je obelodanjeno da će Gancova grupa na izborima nastupiti zajedno sa partijom levog centra Ješ Atid (Budućnost postoji) Jaira Lapida. Novopečena koalicija je objavila da bi posle pobede prve dve i po godine predsednik vlade bio Ganc, a posle njega dve i po godine Lapid. Izjavili su da nastupaju zajedno jer "osećaju veliku odgovornost za sudbinu Izraela", da će "ujediniti pocepanu zemlju i garantovati ne samo bezbednosti nego i veću ekonomsku pravdu". Svoje zajedništvo nazvali su "plavo-belo" po bojama državne zastave Izraela.

JAIR LAPID

Jair Lapid (56) je sin Tomislava Lampla zvanog Tomi, koji je 1931. godine rođen u Novom Sadu. Tomija je majka odvela u Budimpeštu gde su krijući se uspeli da prežive holokaust, dok je veći deo porodice ubijen u koncentracionim logorima. Godine 1948. iselio se u Izrael, uzeo novo ime Jozef Lapid, napravio karijeru kao novinar, bio je i generalni direktor izraelske državne radio-televizije Kol Izrael, a 2004. je postao ministar pravosuđa i potpredsednik vlade.

Na toj funkciji je uzburkao vodu kada je izjavio da ga fotografija jedne progonjene stare Palestinke podseća na njegovu babu, da Izrael ne sme prema Palestincima da se ponaša kao nacisti prema Jevrejima. Međutim, kad je 2004. umro dugogodišnji vođa Palestinaca Jaser Arafat i kada je predloženo je da se sahrani u istočnom Jerusalimu, Jozef Lapid je rekao da to ne može, jer su u Jerusalimu sahranjivani kraljevi Jevreja, te da tu nema mesta za mrtvog teroristu.

Oženio se sa Šulamit, kćerkom Davida Giladija rodom iz Rumunije. Ona je jedna od najpoznatijih književnica Izraela, njeni su romani prevedeni na mnoge jezike, bila je i predsednica Saveza književnika Izraela. Dobili su sina Jaira.

Jair Lapid je zanimljiva i svestrana ličnost. Bio je novinar, pevač, glumac, boksovao je, dva puta je izabran za "najzgodnijeg muškarca" u državi. Tek je 2012. odlučio da krene u politiku i osnovao partiju Ješ Atid sa kojom je već sledeće godine osvojio devetnaest mandata u parlamentu i postao ministar finansija u Netanjahuovoj vladi. Brzo su se posvađali. Jair se našao u opoziciji i na sledećim prevremenim izborima pao na jedanaest mandata. Od tada neumorno radi na sopstvenoj promociji u zemlji i inostranstvu.

POLITIKA "DVE DRŽAVE"

Jair i njegova partija su se posvetili "civilnim pitanjima": ograđuju se od dominantnog uticaja religije na jevrejsku državu, u centru pažnje su im stanogradnja, zdravstvo, položaj socijalno slabijeg dela stanovništva, iako ne žele da ih brkaju sa socijaldemokratama.

Suštinska razlika u odnosu na Netanjahua je to što se Jair Lapid i generali sa Gancom na čelu zalažu za "politiku dve države", znači za miroljubivu politiku prema Palestini. Ideja je da se Palestina i Izrael uzajamno priznaju kao države. To se senzacionalno razlikuje od stavova Likuda i Kralja Bibija. Jair Lapid u inostranstvu odbija da išta kaže protiv aktuelnog predsednika vlade, ali u zemlji ga napada, čak se javlja kao svedok na procesima protiv Netanjahua zbog korupcije, a svašta zna kao bivši ministar finansija.

ORTODOKSNI JEVREJI

Lapid se posebno bori protiv čudnog stanja u državi da ultraortodoksni Jevreji ne služe vojsku, što je inače obaveza za muškarce tri, za žene dve godine. "Strogo ortodoksni" Jevreji, kako sami sebe nazivaju, prepoznaju se po bradama, zulufima, dugačkim mantilima i velikim crnim šeširima. Oko 10 odsto stanovnika Izraela spada u tu grupu. (Palestinaca i arapskih beduina ima oko 20 odsto.)

Ortodoksni Jevreji ne rade, život provode u ješivama, školama za izučavanje Tore i Talmuda, rade njihove žene, iako u proseku imaju po sedmoro dece. Zbog toga spadaju u siromašniji deo stanovništva, što im ne smeta, jer kažu da preziru novac. Dobar deo njih ne priznaje državu Izrael u kojoj žive, jer "mesija još nije došao, a tek će on da osnuje novu državu Jevreja", što im ne smeta da osnivaju političke partije, kandiduju se za parlament, a bez njih do sada nije uspela da se obrazuje nijedna vlada, pa im se stalno čine ustupci.

Prema izraelskom ustavu, za ulazak u parlament je dovoljno 3,25 odsto glasova, te je veoma komplikovano stvoriti većinu za koalicione vlade. Gugl nabraja 113 političkih partija u Izraelu, u parlamentu, koji je sada raspušten, bilo je zastupljeno 14 partija. Zapravo je i Netanjahu principijelno za odluku da svi Izraelci treba da služe vojsku, ali nije tako energičan u sprovođenju tog stava kao Jair Lapid. (Palestinci, koji su državljani Izraela, ne moraju, ali mogu da služe vojsku, što čini njih veoma malo. U izraelskim oružanim snagama dobrovoljno mogu da služe i strani državljani, trenutno služi oko 3000 izraelskih vojnika koji nisu državljani te zemlje, najviše američkih Jevreja koji će se vratiti u SAD.)

BEZBEDNOST NA PRVOM MESTU

"Plavo-beloj" koaliciji priključio se i bivši predsednik moćnog saveza sindikata Histradut, Avi Nisenkorn. Lako je moguće da će ova široka koalicija dobiti najviše mandata u novoizabranom parlamentu, ali to još ne znači da će uspeti da sastave vladu jer će sigurno biti daleko ispod apsolutne većine.

Netanjahu je postao veoma nervozan. Tvrdi da su "generali levičari", što je očigledno koješta. Uzvikuje da narod Izraela treba da bira između stabilne vlade pod njegovim rukovodstvom i zlog socijalizma koji će podržati Arapi. On je sklopio savez sa rasističkim religioznim partijama koje su do sada zahtevale prisilno iseljavanje Palestinaca, zabranu brakova između njih i Jevreja. Zbog toga su se zgrozile jevrejske organizacije u Americi. Ugledni američki rabin Beni Lau izjavio je da njihovi predlozi liče na nacističke zakone. Podrška američkih Jevreja veoma je važna za Izrael.

Ne bi bilo nelogično da partije Palestinaca, koji su izraelski državljani, i podrže ili čak uđu u vladu sa "belo-plavom" koalicijom, ali je pitanje koliko mandata mogu da osvoje, jer su podeljene i ne zna se koliko će Izraelaca arapskog poretka bojkotovati izbore nevoljene države.

Nejasno je takođe i kako će proći trenutno jedina "prava leva", socijalistička partija Merec (što znači: energija) koja je naslednica nekada snažne socijaldemokratske partije Mapam. Ona se izjašnjava kao socijaldemokratska, zelena, proradnička, "socijalistička cionistička" stranka. Na njenom čelu je Tamar Candberg, koja kao trenutno jedina žena među politički značajnim osobama Izraela može da privuče znatan deo ženske populacije i mladih, modernih Izraelaca.

U Izraelu postoji velika socijalna razlika između najbogatijih građana, koji su usred oskudice i svih ostalih problema privatno poslali prvu izraelsku raketu na Mesec, i loše plaćene većine. Nezaposlenost iznosi samo 3,9 odsto, ali 20 odsto stanovništva živi ispod granice siromaštva, dok jedan odsto Izraelaca poseduje 36 odsto imovine a među njima ima 18 milijardera. Oko 40 odsto preduzeća i usluga je u posedu države. Pa ipak, do sada socijalni problemi nisu odlučivali izbore, nisu bili u centru predizbornih borbi, pitanja bezbednosti uvek su bila na prvom mestu.

Na poslednjim izborima Netanjahu je dobro prošao među mladim biračima, jer su oni posebno zabrinuti za bezbednost svoje zemlje. Pristalice dugogodišnjeg premijera ističu da je za razliku od svih svojih protivnika međunarodno poznata i priznata ličnost, a za opstanak male zemlje usred arapskog mora to je veoma važno. Ganc je doduše u međunarodnoj areni nepoznat, ali Lapid se već godinama trudi da stvori ili učvrsti veze sa svetom. Posle njegovog nedavnog boravka u SAD tamošnja štampa je utvrdila da je primljen kao potencijalni predsednik vlade.

Prema najnovijim prognozama, najjača bi postala "plavo-bela" koalicija sa 36 mandata, Likud drugi sa 31. Međutim, Likud bi uspeo da za koaliciju obezbedi 62 od 120 mandata. Borba će, svakako, biti neizvesna do samog kraja.

Bez obzira na to ko će sastaviti izraelsku vladu posle izbora 9. aprila, odnos te zemlje prema Srbiji se sigurno neće promeniti. Nijedna izraelska vlada neće priznati nezavisnost Kosova, izvesno je takođe da će se nastaviti značajna privredna saradnja i izraelske investicije.

Situacija na Bliskom istoku, politika nove vlade jevrejske države prema Palestini, arapskim ekstremistima, Siriji, Iranu, prema Egiptu i Saudijskoj Arabija, ali, naravno, i prema Ruskoj Federaciji i Sjedinjenim Američkim Državama od globalnog su značaja.