Britanska premijerka Tereza Mej ima šanse da bude proglašena za mučenicu, pod uslovom da o tome ne bude glasanja.

Britanski parlament ju je ponizio serijom glasanja protiv njenih sporazuma o Bregzitu koji je postigla s opunomoćenikom Evropske unije Mišelom Bernijeom. Te pregovore "Gardijan" opisuje kao dvoipogodišnji "karneval oholosti, podele i nelojalnosti". Paradoks je u tome što je britanski parlament glasao ne samo protiv Terezinog plana, već i protiv mnoštva alternativnih varijanti (vidi okvir: "Ne, ne, ne…").

Tomas Fridman, koji je kao stipendista Maršalovog fonda 1981. diplomirao u Londonu, tu se oženio i prva novinarska iskustva stekao na Flit stritu, sa dozom potištenosti razočaranog zaljubljenika piše u "Njujork tajmsu" o epskom neuspehu političkog vođstva zemlje koja je "odlučila da izvrši ekonomsko samoubistvo", ali se ne može složiti oko toga kako da se ubije. On vođstva torijevaca i laburista koji nisu voljni da postignu sporazum ni sa sobom, ni sa realnošću, opisuje kao "brodove ludaka".

Konstatuje kako mu se čini da je Ujedinjeno Kraljevstvo, peta najveća ekonomija na svetu, zemlja čije su elite kreirale modernu parlamentarnu demokratiju, moderne banke i finansije, industrijsku revoluciju i čitav koncept globalizacije, odlučilo da bez ikakvog dobro koncipiranog plana napusti EU, najveće svetsko tržište sa slobodnim protokom roba, kapitala, usluga i radnika.

TEREZA MEJ U ĆORSOKAKU

I laburisti su, baš kao i torijevci, podeljeni oko Bregzita. Bregzit preseca britansko društvo posred biračkog tela glavnih političkih partija, koje su od 1975. do danas radikalno menjale svoj odnos prema Evropi. Džeremi Korbin, lider laburista u čijim redovima ima dosta onih koji su sada za ostanak u EU, glasao je, primera radi, protiv pridruživanja EU 1975.

Kada je sve propalo i Tereza Mej pokušala da nađe spas u pregovorima sa Korbinom, tvrđi torijevski pobornici Bregzita su protestovali zbog samih tih pregovora sa "marksistom Korbinom". To je samo jedan od mnogih aspekata britanske evropske blokade.

Zbog irskog pitanja Demokratska unija Severne Irske, koja obezbeđuje većinu vladi Tereze Mej, nije pristajala na sporazum o Bregzitu koji privremeno Severnoj Irskoj obezbeđuje neku vrstu specijalnog statusa.

Sluteći šta će se događati, Tereza Mej nije bila protiv toga da britanski parlament dobije pravo veta kad je Bregzit u pitanju, ali mu je britanski Vrhovni sud to pravo potvrdio kada je odlučivao o inicijativi kojoj se pridružila i predsednica Vlade Škotske Nikolas Surdžeon koja je tražila da i Parlament Škotske, u kojem je većina glasala za ostanak u EU, ima pravo veta po pitanju Bregzita. Tu inicijativu podržali su i parlamenti Velsa i Severne Irske.

U takozvanom Komitetu 1922 (poslaničkom klubu torijevaca) Tereza Mej je u decembru 2018. preživela glasanje o poverenju, uglavnom zbog procene torijevaca da promena za kormilom vlade u cajtnotu pred isticanje roka za Bregzit ne rešava ništa. U pokušaju da protivnike navede da ipak glasaju za njen dil sa Briselom, premijerka Mej je u međuvremenu obećala da će se po okončanju Bregzita povući – ako se ugovor o sporazumnom izlasku iz EU izglasa.

Kada je u martu 2019. ocenila da je parlament dosegao sve limite u odnosu na Bregzit, pa tako zapravo zapretila raspuštanjem parlamenta i zakazivanjem vanrednih izbora, stotinak torijevskih poslanika je potpisalo da će glasati protiv te inicijative za čije izglasavanje je potrebna dvotrećinska većina, koju predsednica vlade ne može da obezbedi.

Ma koliko dešavanja u Londonu delovala haotično, agonija vlade Tereze Mej nije izuzetak u dugoj britanskoj evropskoj konfuziji.

KRAJ POČETKA EDVARDA HITA

Prva "evropska žrtva" je bio ser Edvard Hit, koji je još 1963. neuspešno pregovarao o ulasku Britanije u Evropsku ekonomsku zajednicu ispred konzervativne vlade Harolda Makmilana, što je tada blokirao predsednik Francuske Šarl de Gol.

Kad je postao premijer, Hit je 1973. ispunio svoju dugogodišnju ambiciju da odvede Britaniju u EEZ, koju je smatrao komplementarnom sa britanskim Komonveltom. Citirajući čuveni Čerčilov ratni govor, naglašavao je tada da je to "kraj početka". Samo dve godine nakon što je Britanija primljena u EEZ, moglo se reći i da je to bio početak kraja.

Hit je preuzeo dužnost obećavajući da će biti strog prema sindikatima. Njegov mandat obeležila je borba sa radnicima. Kada su izbili masovni štrajkovi i porasla nezaposlenost, Hit je izveo zaokret u ekonomskoj politici.

Na izborima 1974. godine on je birače suočio sa pitanjem: "ko vlada Britanijom – sindikati ili vlada?" Dobio je mršav rezultat i takozvani "obešeni", blokirani parlament, pa je kasnije te godine laburista Harold Vilson zaseo na čelo manjinske vlade.

RASCEP LABURISTA HAROLDA VILSONA

Tu Vilsonovu vladu je podelio referendum iz 1975. o tome hoće li Britanija ostati u EEZ, kako je ta vlada preporučivala. Oko 67 odsto birača podržalo je nastavak članstva Velike Britanije u EEZ.

Sedamdesetih godina konzervativci su podržavali britansko članstvo u EEZ – doduše uz protivljenje desnog krila, a opozicija Evropskoj ekonomskoj zajednici je tada bila pretežno u Laburističkoj stranci, pogotovu njenom levom krilu. Laburisti su 1979. usvojili antievropski stav o zajedničkom tržištu, a proevropsko krilo se tada izdvojilo iz Laburističke stranke i formiralo Socijaldemokratsku partiju. Do 1983. pod vođstvom Nila Kinoka laburisti su opet zauzeli proevropski kurs.

NOĆNA MORA MARGARET TAČER

Konzervativci su zauzeli antievropski kurs nakon što je na čelu torijevaca Edvarda Hita zamenila Margaret Tačer. Ona je 1984. uspela da koriguje subvencije za poljoprivredu koje je Britanija dobijala od EEZ, a po londonskoj računici one su bile proporcionalno manje od subvencija koje je dobijala Francuska.

Kada je predsednik Evropske komisije Žak Delor predložio da Evropski parlament bude demokratsko telo EEZ, odnosno kada je pokazao težnju ka federalizaciji Evrope i jedinstvenoj valuti, Margaret Tačer je govorila o "noćnoj mori" koju predstavlja centralizovana evropska vlada.

Do današnjih dana to je glavna parola britanskih evroskeptika. Zbog njene antievropske politike ministar spoljnih poslova Džefri Houv je podneo ostavku 1990. što je, kako konstatuje BBC u svojoj hronici o evrokrizama britanskih vlada, dovelo do toga da je Margaret Tačer izgubila premijersko mesto.

"CRNA SREDA" DŽONA MEJDŽORA

U Dauning strit 10 se tada uselio konzervativni premijer Džon Mejdžor (1990–1997), koji je ušao u zagrljaj američkog predsednika Džordža Buša starijeg tokom Prvog zalivskog rata i preživeo bombaški napad IRA na Dauning strit 10. On je za vratom imao sukobe unutar svoje partije koji se tiču njegove odluke da izuzme Britaniju iz Jedinstvenog mehanizma deviznih kurseva uspostavljenog 1979. kao prethodnice jedinstvene evropske valute uvedene dvadeset godina kasnije. Mejdžor je napustio taj aranžman kontrole kursa nakon takozvane "Crne srede" 12. septembra 1992. kada Britanija nije moga da zadrži funtu u okviru ugovorenih limita.

Britanska vlada je odabrala fiksni kurs od 2,95 nemačkih maraka za funtu sterlinga, računajući na stabilnost marke i na samostalnost Nemačke savezne banke. Međutim, od ranih devedesetih, visoke nemačke kamatne stope koje je postavila Bundesbanka radi suzbijanja inflatornih učinaka povezanih sa izdacima za ponovno ujedinjenje Nemačke izazvale su veliki stres. Posledice te valutne krize daleko su nadmašile britanski slučaj. Italijanska lira je, na primer, devalvirala za 7 odsto, španski pezos i portugalski eskudo za 6 odsto.

Članice Evropske monetarne unije zapravo su plaćale cenu potcenjivanja veličine posledica nemačkog ujedinjenja, piše Helen Djuri u publikaciji Black Wednesday, Finance Basics.

Ekonomske probleme pratila je politička neizvesnost oko budućnosti

Evropske zajednice zbog danskog odbijanja Ugovora iz Mastrihta i francuskog referenduma. Okidač krize bila je neočekivana deprecijacija dolara i apresijacija nemačke marke.

Na finansijskim tržištima špekulanti su iskoristili nesigurnost i mada je Britanija povećala kamatne stope na 10, 12, pa čak i na 15 odsto kako bi privukla ljude da kupuju funte, nastavili su da prodaju, prisiljavajući Banku Engleske na intervenciju tešku 24 milijarde funti. Strahovi od veće devalvacije valute naveli su firme da pokušavaju da se zaštite prodajom funti. (Tom prilikom Džordž Soros je trgujući funtom zaradio 1,1 milijardu dolara, pa je dobio nadimak "Čovek koji je obio Britansku banku", koja je u Crnu sredu izgubila 3,4 milijarde dolara. Mejdžora su torijevci zbog toga stalno napadali, a štampa ga je nazivala "torijevskim ljigavcem".)

TRGOVINA TONIJA BLERA

Podršku finansijskih krugova zbog odbijanja da prihvati evro imao je "novi laburista" Toni Bler, koji je tako žestoko podržavao spoljnu politiku SAD da su ga nazivali "Američka Pudlica". Bler je Britaniju uveo u invaziju na Avganistan 2001. i na Irak 2003.

U vreme britanskog predsedavanja Evropskom unijom dominirala su pitanja budžetskih reformi i proširenje EU. Britanija se zalagala da se i Turska priključi Uniji.

U to vreme su predsednik Francuske Žak Širak i nemački kancelar Gerhard Šreder tražili da Velika Britanija odustane od rabata koji je Margaret Tačer iznudila 1984. godine. Bler je zauzvrat tražio kompenzaciju rebalansa potrošnje EU, posebno na Zajedničku poljoprivrednu politiku koja čini 44 odsto budžeta EU, o čemu je postignut sporazum u poslednjem trenutku, uz smanjenje britanskog rabata za 20 odsto.

Nakon odbijanja Francuske i Holandije da prihvate Ustav EU, dogovoreno je da će se ratifikacija nastaviti ukoliko sporazum ne bude odbilo više od pet od 25 država članica Unije. Blera, koji je s jedne strane ponavljao da je privržen evropskom projektu, sa druge strane je bio jedan od zagovornika da se u Britaniji održi novi referendum o članstvu u EU. Dil o rabatu i poljoprivrednim donacijama bio je za njega prilika da referendum odloži.

REFERENDUM DEJVIDA KAMERONA

Blerovu politiku kao previše popustljivu i mlaku kritikovala je ojačana konzervativna stranka kada je na njeno čelo došao Dejvid Kameron, koji je 2013. obećao da će, ako konzervativci pobede na sledećim izborima, održati referendum o budućnosti Velike Britanije u EU, ali da će pre glasanja pregovarati o novom sporazumu sa Evropom "sa jedinstvenim tržištem u srcu". Na Kameronovo obećanje o referendumu Francuska i Nemačka su poručivale da Britanija ne može da bira samo ono što se njoj dopada u EU (tzv. chery picking). Na referendumu Kameron se zalagao da Britanija ostane u EU. Kad je izglasan Bregzit, podneo je ostavku i poželeo Terezi Mej uspeh u sprovođenju rezultata referenduma. Posle svih obrta se vidi da je u toj želji bilo sarkazma – možda i kletve.

IMPERIJALNA NOSTALGIJA

Dok se britanska premijerka pripremala da po ko zna koji put od Evropljana traži odlaganje, da se izbegne Bregzit bez dogovora, naišla je na razumevanje Nemačke koja u Britaniju izvozi robu u vrednosti od 78,1 milijarde funti (više nego SAD, čiji izvoz u Britaniju vredi 70,4 milijarde funti), dok je predsednik Francuske Emanuel Makron bio skeptičniji u pogledu mogućnosti dužeg odlaganja Bregzita. Recept predsednika Evropskog saveta Donalda Tuska o jednogodišnjem produženju roka za Bregzit, uz mogućnost da Britanija izađe i ranije, Makron je nazvao "nespretnim probnim balonom".

Kako izveštava BBC, Evropljani se pribojavaju da bi dodatnim odlaganjem Bregzita Britanija učestvovala na majskim izborima za Evropski parlament, te da bi apsurdno bilo da London ima uticaja na evropski budžet i izbor novih ljudi na ključnim mestima u institucijama EU. Status britanskih članova Evropskog parlamenta bio bi čudan – pola napolju, pola unutra.

Profesor istorije međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Kembridžu Brendan Sims, zagovornik tzv. liberalnog intervencionizma, na sajtu "The Conversation" koji finansiraju univerziteti, biznis i vlade, a koji radi u Australiji, Britaniji i Francuskoj, konstatuje da je priroda britanskog evropskog izazova uvek bila strateška i da je tokom vremena znatno varirala.

U srednjem veku glavni britanski neprijatelj bila je Francuska. U 16. i početkom 17. veka bila je Španija. Od kraja 17. do početka 19. veka ponovo je to bila Francuska; sredinom do kraja 19. veka bila je carska Rusija. Početkom i sredinom 20. veka prvo je to bio Kajzer, a zatim Hitlerova Nemačka; i onda, piše Sims, ponovo od kraja Drugog svetskog rata do danas Rusija – sa kratkim prekidom posle pada Berlinskog zida.

Britanija je, piše Sims, igrala važnu, ako ne i odlučujuću ulogu u evropskim aranžmanima još od 17. veka, od ugovora iz Utrehta kojim je definisana takozvana ravnoteža sila, preko Bečkog kongresa na kojem je preuređena Evropa nakon revolucionarnih Napoleonovih ratova, preko Versajskog ugovora na kraju Prvog svetskog rata i kraja Drugog svetskog rata, do ugovora u okviru EEZ u koju je ušla tek po odlasku De Gola.

Ima, naravno, u dijagnozi tog istoričara i nečeg od anglosaksonske nadmenosti. On konstatuje da su Britanci razvili dva inovativna oblika političke organizacije: nacionalnu državu zastupljenu u parlamentu, a zatim i koncept multinacionalne unije utemeljene na parlamentarnom spajanju Škotske i Engleske, a da su nasuprot tome Evropljani u poslednjih 500 godina istraživali političku nesreću u mnogo različitih oblika – od apsolutizma, preko jakobinizma, napoleonske tiranije, Hitlera, sovjetskog komunizma, do, kako on kaže, dobronamerne, ali pokvarene Evropske unije danas.

Naglašava, međutim, da to ne bi trebalo da bude prilika za britanski trijumfalizam. Naprotiv, bez obzira na ishod referenduma o članstvu, Evropska unija nije neprijatelj Velike Britanije. Neuspeh evropskog projekta i kolaps sadašnjeg kontinentalnog poretka ne samo da bi bio katastrofalan udarac za stanovništvo s druge strane kanala, već i za Veliku Britaniju, koja bi bila izravno izložena nastalim olujama.