Na terenu je haotično. Situacija se menja, ponekad dramatično, iz sata u sat. Međutim, to ne uzbuđuje one koji mesecima rade u nekom od kampova od Đevđelije do Slavonskog Broda. "Ponekad mi se čini da su na ključna mesta u kampu postavili najnekompetentnije ljude", komentarisao je tu redovnu haotičnost mladi volonter koji od novembra radi u jednom kampu u Srbiji. Nije pametno da se predstavi imenom i organizacijom, jer ovi sa ključnih mesta "znaju biti vrlo zeznuti" ako im neko kaže da ne rade ili ne znaju da rade svoj posao.

"U kampu u Preševu su nam rekli da Evropa zatvara granice i da moramo odmah da krenemo", priča za "Vreme" jedan Sirijac koga smo sreli u kampu u Šidu. "Svi su počeli da trče kroz kamp, da se guraju na vratima autobusa, deca su plakala. Jedan prijatelj sa porodicom je ostao, uplašen kako će stići pre zatvaranja granica jer nije imao novca za autobus, a sledeći voz je kretao tek sutradan. Ja sam imao novca, pa sam uspeo", priča Sirijac.

Kako je "Vreme" saznalo od nekih nevladinih organizacija koje rade u kampu u Preševu (i oni su, iz pomenutih razloga, molili za anonimnost), glasina o "zatvaranju Evrope" je širena među izbeglicama samo nekoliko sati. Taman je toliko vremena trebalo odgovornima da shvate da tim glasinama stvaraju problem sami sebi – masa ljudi kojoj se kaže da mora da požuri jer neće uspeti da završi putovanje od nekoliko hiljada kilometara može da bude prilično nezgodna za bezbednosno kontrolisanje.

Moguće je da se ova slika iz života u kampu u Preševu desila nakon odluke Austrije da ograniči ulazak izbeglica, pa se to raznim tumačenjima i igrom gluvih telefona pretvorilo u glasinu: "Evropa se zatvara – požurite!" U isto vreme je odnekud stigla informacija da će Hrvatska zbog rekonstrukcije da zatvori prugu na nekoliko dana, a u toku je bio i štrajk vozača trajekata u Grčkoj.

Sutradan je neko rekao i da će, u nameri da se smanji broj izbeglica koje pristižu u Evropu, Grčku moći da napuste samo porodice, dok će samcima – bez obzira na to odakle dolaze – prolaz biti zabranjen. To još nije potvrđeno, a i teško da može da ima neke posledice na regulaciju broja izbeglica. Očekivano je samo da će porodice naglo porasti. "Ko od grčkih ili bilo kojih drugih službenika može da dokaže da neko nije s nekim srodstvu?", pita se anonimni volonter.

Sličnih glasina je bilo i ranije, potvrđuju ljudi iz organizacija na terenu. U jednom periodu je pričano i da će biti suspendovana odluka da mogu da prođu ljudi iz Sirije, Avganistana i Iraka, ali od toga ništa nije bilo. "Znaš, ne uzbuđujemo se mi previše. Navikli smo na ‘stručnost’ državnih službenika i kad dođe do sličnih situacija, jednostavno sačekamo da stvari same dođu na svoje mesto. Uostalom, ima i među njima sposobnih i ispravnih ljudi. Zna se tačno kome može da se veruje, kome je ‘hladno’ pa mora rakijom da se ugreje, ko je đubre do kostiju", kaže aktivista organizacije sa kojim smo razgovarali.

Gledajući malo krupniju sliku i zanemarujući sitnice, deluje da stvari ipak funkcionišu. I dalje dnevno kroz Srbiju prođe od 1000 do 3000 ljudi koji beže ka zapadu i severu Evrope, sa verom u bolji i sigurniji život. Najviše je onih iz Sirije koji donose svedočanstva o potpuno odsečenim selima i gradovima u kojima ljudi nemaju šta da jedu i piju, mnogi na telefonima pokazuju fotografije i snimke ubistava koje su počinili razni zločinci, svi veruju da će tamo, negde u Nemačkoj, Belgiji, Skandinaviji naći priliku da žive bezbedno, završe fakultete, podižu porodicu…

U kampovima u Srbiji nevladine i međunarodne organizacije izbeglicama daju hranu, odeću, ćebad, smeštaj u toplim šatorima, neke daju i novac. Zadržavaju se samo toliko koliko je potrebno da se registruju, malo odmore, sačekaju prevoz.

Sa istoka, tj. iz Turske i Bugarske, u Srbiju i dalje stižu uglavnom Paštuni iz Avganistana, ali ima i poneki Pakistanac, sirijski i irački Kurd. Razlog zašto peške prelaze preko zloglasne Bugarske može da bude i bolje organizovan put, cena koja je manja neko preko Grčke ili se, jednostavno, plaše mora. Dimitrovgrad, kao najfrekventnije mesto na istočnom kraku balkanske izbegličke rute, sve je interesantniji stranim organizacijama pa raste i broj donacija i projekata koji se sprovode u ovom malom gradu na gornjem toku Nišave.

Većina ljudi koji se i dalje mogu sresti u Avgani parku, kako je "međunarodno" poznat park ispred Ekonomskog fakulteta u Beogradu, dolazi sa istoka. Tu se umrežavaju za nastavak putovanja. U Centru za smeštaj tražilaca azila u Krnjači i dalje su smešteni oni koji su visokom EU politikom okarakterisani kao "ekonomski migranti", a to su svi oni koji ne mogu da dokažu da dolaze iz Sirije, Avganistana i Iraka.

Na glavnom kraku Balkanske rute, u Grčku se i dalje ulazi nebezbednim čamcima preko zimom uzburkanog Egejskog mora, a onda trajektima do Atine. Nakon dobijanja grčkih papira, sledeća stanica je jug Makedonije – Đevđelija – gde dobijaju i makedonsku dozvolu na prolazak. Sledi četiri sata vozom do Tabanovaca, pa onda peške nekoliko kilometara do Miratovca u Srbiji. Odatle UNHCR-ovim autobusima do Preševa gde ih čeka sređen kamp, još jedna registracija i izbor hoće li dalje vozom (karta je 15 evra) ili autobusom (35 evra). Poslednjih nedelja, broj voznih polazaka je sveden na minimum – ka Šidu ide samo jedan migrantski i dva normalna voza. Niko ne zna zbog čega se prevoz železnicom ne koristi više ili barem jednako kao u ranijem periodu. U železnici kažu da je tako odlučeno sa vrha, a ovi koji su bliži vrhu kažu da je to odluka Železnice i da smo mi, Srbi, gluplji i od Makedonaca koji ozbiljno zarađuju na prevozu izbeglica prugom. Neko je u polušali rekao da se forsira prevoz autobusima – karta je skuplja pa se više može uštinuti za razna podmazivanja. Idu nam i izbori, trebaće lubrikanata.