Za “Vreme” iz Njujorka

U beskrajnom šarenilu njujorškog Čajnatauna jedino nema kombinacija plave i žute boje, koje se od prvog dana ruske agresije na Ukrajinu mogu videti, na primer, u izlozima Bazinskog na Ist Vilidžu ili Veselke u Drugoj aveniji. Nije to isticanje ukrajinskih zastava počelo zbog toga što su se upravo na tim mestima, u nekim boljim danima, okupljali imigranti zbog boršča ili vareniki, već su državni simboli ove zemlje u Njujorku bili poziv na solidarnost protiv zločina nad civilima, razaranja gradova i prisilnih deportacija stanovništva.

Te poruke nisu ostale bez odgovora, tako da su prvi put zajedno podignute američka i ukrajinska zastava na Brodveju, prikuplja se humanitarna i novčana pomoć na velikom broju mesta u gradu, na pojedinim balkonima, ogradama ili prozorima kuća okačeni su simboli Ukrajine, a nedavno ste u ranim jutarnjim časovima mogli videti jednog od stanovnika Njujorka kako maše plavo-žutom zastavom iznad nepregledne kolone automobila sa nadvožnjaka, dok su mu vozači otpozdravljali sirenama.

Sve to zajedno kinesku zajednicu koja živi u svojoj četvrti na Menhetnu nije previše doticalo, baš kao ni njihovu daleku domovinu koja odbija da osudi rusku agresiju.

RATNI ZLOČINAC PUTIN

Po prirodi stvari, državni vrh SAD je otišao mnogo dalje od saučesničkog mahanja zastavama, upravo je izdvojeno dodatnih 300 miliona dolara za raketne sisteme, municiju i dronove koji će se dostaviti Ukrajini, i to neposredno nakon što je Kongres odobrio 13,6 milijardi dolara ovoj zemlji i članicama istočnog krila NATO-a. Istovremeno, predsednik Džozef Bajden, otvoreno i direktno, naziva ruskog lidera Vladimira Putina ratnim zločincem kome treba suditi, krvnikom, ubicom i diktatorom.

Amerikanci su, velikom većinom, pristojni i vaspitani ljudi, ako se ostave po strani oni retki koji su spremni da divljaju po ulicama i privlače pažnju njima srodnih koji traće život na gledanje takvih videa na Fejsboku, tako da retko koriste teške i uvredljive reči. Čak i kada se svađaju, to često čine ne podižući glas, pa nazivanje ruskog predsednika kasapinom ukazuje da oni koji su na vlasti ne nameravaju da više sednu s njim za isti sto.

Kina je, za sada, pošteđena teških kritika, ali je ova zemlja jasno upozorena sa kakvim bi posledicama mogla da se suoči ukoliko bude pomagala Rusiji u napadu na Ukrajinu, mada tvrdnje pojedinih zvaničnika iz Pekinga kako je, navodno, za rat u Ukrajini “kriv NATO” nisu prošle neprimećeno Vašingtonu, tim pre što su se predsednici Kine i Rusije Si Đinping i Vladimir Putin, tokom nedavnog sastanka, zajedno usprotivili daljem širenju Severnoatlantske alijanse, a Kina podržala ruske zahteve za dobijanje bezbednosnih garancije u Evropi koji su, kako se to sada vidi, poslužili kao izgovor za napad na Ukrajinu, jer je bilo očigledno da niko neće izaći u susret takvim željama Moskve.

RATNI BUDŽET S POGLEDOM NA KINU

Stoga je u predlogu američkog budžeta za 2023. godinu, koji je predsednik Bajden upravo uputio Kongresu, predviđeno rekordno izdvajanje od 813 milijardi dolara za odbranu, što je četiri procenta više od iznosa koji je bio planiran samo nekoliko nedelja ranije, kada nije bilo očigledno da rat u Ukrajini ima mnogo šire, globalne posledice. Onima koji se bave pitanjima bezbednosti nije promaklo da ovakav budžet za odbranu ostaje fokusiran na Kinu kao ključni strateški izazov za SAD.

“Ako sveobuhvatno pogledate njene kapacitete i ekonomiju, Kina je i dalje naša najveća strateška pretnja”, rekao je jedan neimenovani zvaničnik, čije su reči preneli mnogi ovdašnji mediji. Ono što neki državni čelnici možda ne žele da nazovu imenom i prezimenom, bez zadrške će reći neki članovi Kongresa, poput demokratskog senatora iz Merilenda, inače člana senatskog Spoljnopolitičkog odbora, Bena Kardina, koji je nedavno kazao da Amerika i Kina “ne dele iste vrednosti” i da je to svima više nego jasno. Slična razmišljanja se mogu čuti od članova obe američke partije, tako da su republikanci zatražili još veća izdvajanja za budžet Pentagona, tvrdeći da ovo što je predloženo nije dovoljno za američku vojsku suočenu sa ruskim napadom na Ukrajinu i kineskim vojnim investicijama.

KINESKI SVET U AMERICI

Verovatno Kinezima koji žive u Americi nije previše drago kada gledaju sve ove stvari, kao što nije prijatno ni kada vas vozač u Uberu, ukoliko razmenite nekoliko reči s njim, pita, zbog slovenskog akcenta, da li ste iz Rusije. Ako kažete da niste, čak i kada je to istina, nekako vam baš ne veruju do kraja, mada, ruku na srce, ni Srbija, ukoliko znaju nešto o njoj, nema mnogo bolju reputaciju. Stoga se može razumeti zbog čega kineski radnici u svojim prodavnicama na Menhetnu izbegavaju razgovor o bilo čemu što nije vezano za cene i robu, dok presipaju iz velikih kesa u staklene posude na policama nešto što izgleda kao jestivo, ali čemu se ne mogu baš tačno utvrditi priroda i poreklo. Više je nego očigledno da bi oni sami, sa svojim porodicama i prijateljima, najradije ostali da žive u svom svetu i do sada, jer mnogi od njih i dalje ne znaju nijednu reč engleskog jezika, sa akcentom ili bez njega, sasvim svejedno.

Na naslovnim stranicama kineskih lokalnih novina, koje se prodaju u metalnim boksovima na ulicama Čajnatauna, dominiraju teme o lokdaunu u Šangaju i cenama goriva u Americi, bez reči o ratu u Ukrajini, ali zato iz njihove zemlje, uz stalno isticanje kako je Kina u tom sukobu neutralna i da se zalaže za mir u svetu, stižu optužbe državnih medija na račun SAD kao o “ratnom huškaču” koji, navodno, “snosi primarnu odgovornost za ukrajinsku katastrofu”, da je Vašington “izazvao sukob” između dve zemlje, da američke sankcije Rusiji predstavljaju dolivanje ulja na “vatru sukoba”, a da je ključni uzrok rata “u hladnoratovskom mentalitetu i politici moći”. U jednom trenutku je postojala varljiva nada da će se Kina distancirati od Rusije nakon što su svet preplavili snimci zločina u Ukrajini, ali je posle dvosatnog razgovora Bajdena sa kineskim predsednikom Si Đinpingom postalo jasno da su ti nesporazumi mnogo dublji od dosega jednog telefonskog poziva. Kina ne želi da nazove rusku invaziju pravim imenom, koristeći putinovski termin “specijalna operacija”, što je već samo po sebi više nego jasna poruka Americi.

SVE DUBLJA PODELA

No bez obzira na zaklinjanje u “čelično prijateljstvo” Putina i Si Đinpinga, očigledno je da Kinu ne bole toliko ruske strepnje za vlastitu bezbednost, koliko se Peking brine da se plan o širenju NATO-a u Evropi ne sprovodi i u njihovom dvorištu kroz Indo-pacifičku strategiju o saradnji SAD, Japana, Australije i Indije. Nedavno je i zamenik ministra spoljnih poslova Li Jučeng kazao da ukrajinska kriza može da posluži kao “ogledalo za sagledavanje bezbednosne situacije u azijsko-pacifičkom regionu”. Njegove reči da je “Indo-pacifička strategija jednako opasna kao i NATO-ova strategija širenja na Istok u Evropi” dodale su samo novo nerešeno pitanje u američko-kineskim odnosima koji su već teško opterećeni statusom Tajvana, spornim ostrvima u Južnom kineskom moru, zločinima u Sinđijangu, kršenjima ljudskih prava… i svim onim što Kinu suštinski razlikuje od Amerike. Za razliku od svih ostalih, ovo je problem koji otkriva duboku pukotinu koja se stvara na svetu između Amerike, Evropske unije i drugih zapadnih saveznika s jedne, i Rusije, Kine i nekih drugih zemalja s druge strane, i koja će biti sve dublja i dublja.

Ako na večeri sa američkim prijateljima započne razgovor o Ukrajini, s obzirom da snimci ratnih užasa ne silaze sa prvog mesta najvažnijih vesti informativnih kanala od početka invazije, obično ćete čuti da između Rusije i Kine nema neke suštinske razlike. Njima su to dva ista, autokratska i nedemokratska sistema, s tim što je ovaj drugi opasniji, jer je Kina daleko moćnija zemlja od Rusije.

Kina je status druge ekonomije sveta stekla uz radikalne unutrašnje reforme koje je sprovodila prethodnih godina zahvaljujući, između ostalog, uvozu sofisticirane tehnologije iz Amerike i trgovini sa Zapadom, tako da ona sada želi da nastavi dalje istim putem, podržavajući Rusiju zbog sličnih interesa, ali trudeći se da izbegne razorne sankcije onih sa kojima sarađuje ponavljanjem mantre o poštovanju suverenosti svake zemlje.

Pomalo paradoksalno, čak i oni koji u Americi porede rusku agresija na Ukrajinu sa Hitlerovim napadom na Nemačku pokazuju neku vrstu razumevanja za ovaj argument o interesnim sferama svetskih sila koristeći, po analogiji, često pominjani primer kako ni Meksiko, čak i kada bi hteo, ne bi mogao, na primer, da se pridruži vojnom savezu koji vodi Kina i postavi oružje usmereno ka SAD, samo što se u ovom slučaju previđa da Meksiko nikada ne bi radio bilo šta slično, kao što brojne država u susedstvu Rusije i Kine ne žele da budu deo njihovog sveta. Uprkos tome, one valjda treba da budu trajno kažnjene samo zato što su se našle na nezgodnom mestu, tako što će njihovim građanima biti doživotno zabranjeno da odlučuju u kakvoj zemlji žele da žive.

ZEMLJA SLOBODNIH

To možda bolje od svih drugih razumeju potomci onih koji se, iako su pobegli iz Kine na drugi kontinent, i dalje drže isključivo Čajnatauna, sa svojim prodavnicama, lekarima, frizerima, hramovima, bankama, restoranima, navikama i pogledom na svet. No, čim se izađe iz tog šarenila stvari, svetla, hrane, pića, odeće, reklama, napisa, zastava i ukrasa koji odvajaju ovu četvrt od drugih delova Menhetna, i uveče se svrati do obližnjeg “Houm svit houma” ili “Vona”, gomile mladog sveta ovog vikenda nisu skrivale radost što, plešući uz muziku, ponovo mogu da vide lica jedni drugih bez maski, bez obzira da li su u pitanju oni čiji su roditelji došli iz Kine ili su rođeni tu negde u Njujorku. Jer znaju da je taj stil života u kome svi zajedno uživaju pre svega direktna posledica stepena demokratije i sloboda koje vladaju u zemlji u kojoj su odabrali da žive.