U odnosu na SAD i Japan, Kinu, Rusiju… Evropa (tačnije EU) u geoekonomskoj vizuri pati od jedne slabosti; naime, za razliku od drugih nacionalnih kapitalizama, ona nema državu. Stoga se, gotovo bez prestanka, vode debate o njenoj definiciji, tj. o odnosu ekonomskih i političkih integracionih procesa: da li je Evropa "Evropa građana", "Evropa nacionalnih država" ili "Evropa regiona".

Da li sve snažnija afirmacija Evrope regiona treba da relativizuje značaj evropskih nacionalnih država i poveća koheziju Evropske unije, uz istovremeno jačanje evropskih transnacionalnih struktura koje bi eventualno trebalo da igraju ulogu države (konkurencije) u odnosu na druge "nacionalne kapitalizme".

U svakom slučaju, nagli procvat rasprave o principu supsidijarnosti u EU, u mnogim (pre svega, bogatim) regionima probudio je nadu u podelu vlasti između EU i regiona, a na uštrb nacionalne države (devolucija).

Ti regionalistički zahtevi rastu uporedo s produbljavanjem i proširivanjem evropskih integracija, ne samo zbog povećanih mogućnosti komunikacije i artikulacije koje pruža moderni svet, nego isto toliko i zbog tzv. nove "ekonomizacije" (suprotne kejnzovskoj socijalizaciji) državne moći (država konkurencije versus država blagostanja). Država se sve više posmatra kao ekonomski regulator, funkcionalan u odnosu na ekonomske snage. Problem je u tome što je njena legitimnost kao izvršioca vlasti smanjena, jer su kulturne, ideološke i teritorijalne dimenzije vlasti prigušene.

U tim izmenjenim prilikama nastaje nova teritorijalizacija političkih zahteva, ovoga puta na regionalnom nivou, jer se parlamentarizam reprezentativne centralne vlasti uglavnom tretira kao "funkcionalno prilagođavanje".

Čak i sami supranacionalni integracioni procesi izazivaju snažnu reakciju regiona koji su po svim apsolutnim merilima prosperitetni, ali su, uslovno govoreći, bili lišeni uticaja i prosperiteta u nedavnoj prošlosti. Ne treba posebno napominjati da su ti zahtevi stroži u slučajevima kada je njihova artikulacija "obogaćena" etničkom dimenzijom (nacionalizam manjina!)…

Integracioni procesi u zapadnoj Evropi dodatno su naelektrisali raspravu o tome kako rešavati pitanja "demokratskog deficita", odnosno birokratskog okoštavanja i otuđenosti evrokratije: Koje su institucije u budućoj EU nužne i moguće? Koje regionalne efekte može da ima evropska integracija? Koji od njih su poželjni?

PLANSKA EVROPSKA REGIONALIZACIJA: Prva debata o regionalizaciji i prva planska evropska regionalizacija otpočele su krajem šezdesetih godina s velikim talasom integracije u EZ. Regionalna politika na nivou EZ, u toj prvoj fazi, težila je jačanju nacionalnih centara moći. Ekonomska (energetska) kriza posle 1973. zaustavila je ovu težnju. Zahtevi za regionalnom autonomijom i dalje su se čuli iz "radikalnih" – i siromašnih – regiona (kao što su Alster, Korzika i baskijske pokrajine).

Osamdesetih i devedesetih godina regionalistička problematika postala je aktuelnija možda više nego ikad pre, ali ovoga puta pretežno u vidu zahteva za identitetom uspešnih, bogatih i moćnih – "buržoaskih", kako ih je nazvao Harvi (škotski istoričar, autor studije o usponu regionalne Evrope: Harvie Christopher, Rise of regional Europe, prim. red.) – a ne, kao ranije, proleterskih regiona…

BOGATE REGIJE I KORPORACIJE: Četiri motora: Baden Virtenberg, Rona–Alpe, Katalonija, Lombardija, a od 1990. i Vels kao pridruženi region, uspešno primenjuju direktne sporazume o ekonomskoj saradnji i tehnološkoj, kulturnoj i obrazovnoj razmeni, uspevajući da svoju strategiju visoko plasiraju u okvirima EU.

Ovde nije reč o čvrsto i duboko ukorenjenom identitetu koji pokušava da se izrazi i afirmiše, nego o lokalnim elitama koje sarađujući s globalnim korporacijama, kao što su Kodak, Porše i Boš, traže nove puteve u globalizovanoj privredi gde je njihova pozicija jača nego što je njihov uticaj u okviru nacionalne države…

Kristofer Harvi je još pre dve decenije primetio da su novi buržoaski regionalizam, koji se pojavio u 80-im prošlog veka, najjače zastupali oni koji su tražili druge, nove jedinice različite od starih, nacionalnih, a u cilju razvoja saradnje zarad povećanja imetka i moći. S tim u vezi, regioni se ne smatraju samo alternativom državi, kao male i bolje države, nego oni razvijaju i različitu organizaciju i etos smatrajući sebe izrazom "civilnog društva" koje je u opoziciji s državom…

Time je indirektno (ili polusvesno) i regionalni problem bio tretiran kao socijalni problem (a regionalna politika kao svojevrsna socijalna politika – danas: koheziona politika). S obzirom na to da u postkejnzovskoj eri "socijala" ustupa mesto "konkurentnosti", tako tradicionalno koncipirana (a i uopšte svaka) regionalna problematika odlazi na marginu, sve do njenog redefinisanja – u novom političkom, ekonomskom i tehnološkom kontekstu…

PROBLEM MODERNITETA I IDENTITETA: Danas se svet menja sve bržim tempom: promene su prvenstveno uzrokovane razvojem nauke i tehnologije. Tehnološke promene vode krupnim i korenitim promenama u svim sferama života. Raste međuzavisnost zemalja i naroda, ali istovremeno i decentralizacija društava i instituta unutar zemalja…

S povećanjem globalne međuzavisnosti i sve veće zavisnosti od brzih i korenitih promena u okruženju raste i značaj nacionalne, regionalne, lokalne i lične inicijative. Ta inicijativa i omogućava strukturno prilagođavanje globalnim promenama, ali istovremeno predstavlja izvor autentičnog dinamizma na nacionalnoj, regionalnoj i lokalnoj ravni koji, opet, nesumnjivo utiče i na globalnu scenu. Mnogi žele da se uključe u globalne svetske ekonomske i društvene procese, ali i da zadrže svoje nacionalne, verske i kulturne osobenosti: Problem moderniteta i identiteta otvara se u novom kontekstu još dramatičnije nego ranije…¶