Pri pogledu na spomenik Kristiforu Kolumbu do pre neki dan slučajnom prolazniku kroz glavu bi sinula misao: Ovaj momak je prvi prebrodio okean i otkrio Ameriku. Ovih dana prolazniku se nameće druga misao: Zbog ovog ovde su počeli da uništavaju starosedeoce, stvorili robovlasnički sistem na kontinentu, neću više da me podseća na to. Porušimo ga! I inače besan na život, nejednakost, širenje virusa korona, bedu, ceo prokleti život, poneko će se osvetiti kipu neke istorijske ličnosti izlivenom u bronzi ili napravljenom od kamena. Za trenutak će mu možda biti lakše. Ali će, u konkretnom slučaju, podvig moreplovca ipak ostati nepromenjen.

Najnoviji virus koji hara svetom ne izaziva samo obostrano zapaljenje pluća, već i besnilo koje se ispoljava rušenjem spomenika u nekada kolonijalnim silama kao što su SAD, Velika Britanija, Belgija ili Nemačka. Kovid 19 se širio avionima i brodovima, bes i očaj preko interneta. Virus korona nije izazvao samo urušavanje svetske privrede, već i rušenje spomenika i svojevrsnu reviziju istorije. Međutim, kao što je teških zaraznih bolesti bilo od kada je sveta i veka, tako ni rušenje idola i njihovih spomenika nije ništa novo.

Primera ima bezbroj, ali zar će iko postati gospodar laži opovrgavanjem istine o kojoj govore spomenici? Da li insistiranje na činjenicama porobljava istinu?

OD EHNATONA, PREKO IKONOKLASTA DO TALIBANA

Faraon Ehnaton vladao je od 1351. do 1334. godine pre nove ere. Žena i suvladarka bila mu je prelepa Nefertiti. Ehnaton nije više voleo egipatske bogove koje su njegovi prethodnici obožavali, okrenuo im je leđa, ali se nije usudio da ih ruši. Poverovao je u jednog jedinog boga čiji lik ljudska ruka ne može da prikaže, um da shvati, koji je i životodavan kao sunce. Za jedinog boga proglasio je Atona, boga sunca, znak mu je bio sunčani disk. Isuviše kratka vladavina tvorca monoteizma nije stigla da učvrsti novu ideju, posle njegove smrti sve se vratilo na staro.

Kao jedna od najstarijih nacija na svetu koja ima toliko spomenika neprocenjive vrednosti, Kina u drevna vremena nije umela da ih čuva. Još Konfučije (551–479. pre nove ere) žalio se da su mlađe dinastije careva pre njega rušile spomenike ranijih vladara, pa je zbog toga njemu otežano da proučava istoriju.

Za našu civilizaciju mnogo je zanimljiviji sukob unutar hrišćanske crkve u 8. i 9. veku oko pitanja da li je dozvoljeno Bogorodicu, Hrista i svece prikazati kao ljudska stvorenja. Deo teologa, koje nazivamo ikonoklastima, zauzeo je stav da Sveto pismo to zabranjuje. Druga grupa, nazvana ikonodulima, odbacivala je tu tezu kao preuzetu od muslimana. Ikonoklasti su se pozivali na citat iz Biblije: "Ne pravi sebi lika, ni obličja bilo čega što je gore na nebu ili dole na zemlji ili u vodama pod zemljom. Ne klanjaj im se niti im služi." Ljubitelji ikona su konstatovali da je to Stari zavet, da je to važilo pre nego što je Hrist u ljudskom obličju hodao po zemlji, a pošto se on pokazao kao čovek, može ga se i treba oslikavati i vajati i obožavati naslikano i izvajano. Ikonoklasti su počeli da uništavaju i lome ikone. Na kraju su poraženi, a čovečanstvo tome može da zahvali na velikoj umetnosti, ikonama, freskama, kipovima. Ja se nadam da će i današnji rušioci spomenika izgubiti bitku, uprkos sopstvenom iskrenom gnevu zbog svakog oblika rasizma. Jer, većina spomenika mora opstati ili će se nanovo izgraditi.

Uništavanje spomenika se nastavlja i krajem prošlog i u ovom veku. Takozvana Islamska država, Daeš, rušila je buldožerima sve što nije bilo izgrađeno u slavu njihove vere, pa i ostatke starog grada Nimroda u drevnoj Asiriji u današnjem Iraku. Talibani su u mestu Bamijan u Avganistanu srušili kipove Bude, jedan je bio visok 53, drugi 35 metara. Javno mnjenje je osudilo te vandalske postupke fanatičnih islamista, ali se drugačije odnosi prema uništavanju gotovo svih spomenika sovjetske vladavine u zemljama koje nazivamo njihovim satelitima. Zbog toga se postavlja pitanje da li postoji i "poželjno" rušenje onoga što nas podseća na ružna vremena. Da li se na taj način odričemo svega što je bilo u neko doba ili je kontraproduktivno, jer zločine prošlosti predaje zaboravu, gura ih pod tepih?

ADOLF HITLER NA KONJU

Da li bi, na primer, bilo poželjno srušiti spomenike Adolfu Hotleru širom Nemačke? Sigurno bi ih masovno rušili da je to bilo moguće, ali nije, jer nikada nije postojao nijedan spomenik sa njegovim likom. Firer je ličnim ukazom zabranio da mu se podigne spomenik ili pričvrsti tabla u njegovu slavu dok je živ. Nije to bio znak skromnosti, nego dobro proračunata poza. On je živ hteo da bude sveprisutan, a ne kao odliv u bronzi. Hitler nikada nije nosio generalske ili bilo kakve paradne uniforme, samo jednostavnu uniformu SA, njegove partijske vojske, sa skromnim Ordenom gvozdenog krsta koji je dobio kao kaplar tokom Prvog svetskog rata. Zato je njegov lik bio na poštanskim markama, za šta je ubirao autorski honorar.

Nije bilo zabranjeno ulice nazivati njegovim imenom, postao je i počasni građanin mnogih gradova. Imena ulica su, naravno, svuda promenjena. Što se počasnog građanstva tiče, stvari drugačije stoje. Pošto sam u aprilu ove godina ja postao počasni građanin Vajmara, pogledao sam u kakvom se društvu nalazim. Nije nas mnogo počastvovano tom titulom, ali je osim Francu Listu, Rihardu Štrausu, Tomasu Manu ili Hindenburgu bila dodeljena i Adolfu Hitleru. Objasnili su mi da mu titula počasnog građanina nije formalno oduzeta, jer se automatski ugasila njegovom smrću.

Nemački nedeljnik "Špigel" je ipak otkrio da jedan Hitlerov spomenik ne samo da je ipak podignut nego da stoji još i danas. U gradiću Landštulu u Pfalcu, na krajnjem jugozapadu Nemačke, stoji još od 1934. godine: na postolju visokom šest metara sa čeličnim šlemom na glavi Hitler jaše konja. Na spomeniku piše "Molitva pred bitku". Decenijama posle rata niko tome nije poklanjao pažnju, tek kad je novinar zapitkivao prolaznike bacili su pogled i začuđeno govorili: "Pazi, pa to je stvarno Adolf!" Sve je to bilo čudno. Hitler je doduše voleo skulpture konja, ali ne postoji nijedan snimak, nijedna izjava da je ikada jahao ili čak stajao pored nekog konja. Na kraju se ustanovilo da je konjanički spomenik bio narudžbina grada, da ga je za 10.000 maraka izvajao Adolf Gernd kome je asistirao njegov sin Verner, koji je još uvek živ i izjavio da spomenik nema ama baš nikakve veze sa firerom. "Uzeli smo nekakav energičan profil", kaže Verner Brend. "Sličnih u Nemačkoj ima na hiljade." Dobro da neko nije ishitreno srušio spomenik.

JOSIF VISARIONOVIČ DŽUGAŠVILI STALJIN

Drugačija je situacija sa Staljinom. Za njegova života podignuto je nekoliko stotina kipova u trinaest zemalja. Prvi put su počeli da ih ruše 23. oktobra 1956. uveče u Budimpešti, a to je višestruko značajan istorijski događaj. Svako kasnije rušenje ili uklanjanje Staljina u drugim zemljama uslediće tek posle pada sovjetskog sistema, ali u Mađarskoj se to zbilo u toku prve večeri masovne pobune protiv sistema kada se nije moglo ni naslutiti kako će se događaji razvijati.

Kip je zajedno sa postoljem bio visok 25, sama figura Staljina osam metara. Odnekud je donesen alat, kipu su hidrauličnim čekićima odvaljivali glavu, noge, na kraju zavezali za njegov vrat čelično uže koje su povukli teški kamioni. U 21.37 časova Staljin je pao. Negde u to vreme čuli su se i prvi pucnji. Ljudi su se gotovo histerično bacali na ostatke bronze i nastavili svim mogućim alatkama da ih komadaju. Na postolju su ostale samo čizme. Godine 2013. je na drugom mestu postavljeno postolje samo sa kopijom tih čizama. Dok bude živih koji se sećaju 1956. godine, znaće šta te bronzane čizme znače, mlađima će morati da se objasni ukoliko ih uopšte bude zanimalo.

Pobuna u Mađarskoj završila se totalnim porazom nakon intervencije sovjetske vojne sile. Ipak se pad bronzanog Staljina u Budimpešti može smatrati početkom kraja dominacije sovjetskog sistema u istočnom delu Evrope. U istočnom Berlinu spomenik Staljina uklonjen je tek 1961, u Pragu 1962, ali to više nije bilo opasno, jer je Staljin za vreme vladavine Hruščova posle 20. kongresa KP SSSR i u svojoj domovini bio skinut sa pijedestala.

U Varšavi je umesto spomenika izgrađena takozvana Staljinova palata visoka 237 metara sa pretežno kulturnim sadržajem, kongresnom salom i najboljim restoranom u gradu. Posle političkih promena i pada komunizma bilo je predloga da se ona sruši, međutim uprkos strahu koji se pretvorio u mržnju prema Rusiji, nadvladao je razum. Palata je modernizovana, služi osnovnoj kulturnoj i kongresnoj nameni i jedan je od simbola savremene Varšave.

Nemoguće je ispratiti sudbinu svih spomenika Staljinu, ali jedna njegova bista stoji netaknuta u SAD, i to u Bedfordu, država Virdžinija. Novi spomenik Staljinu podignut je 2013. u sibirskom gradu Jakutsku.

VLADIMIR ILJIČ LENJIN

Mnogi spomenici prikazuju Staljina zajedno sa Lenjinom, ali ima i veoma mnogo memorijala posvećenih Lenjinu u 27 država. Najvažniji je Lenjinov mauzolej na Crvenom trgu u Moskvi. Staljin je posle smrti 1953. sahranjen na istom mestu, ali već je 1961. premešten u jedan od redova počasnih grobova duž kremaljskog zida. U Rusiji je bilo povika da se sruši Lenjinov mauzolej, a njegovi posmrtni ostaci premeste na groblje u njegovom rodnom gradu, ali zasad nema nikakvih naznaka da bi to moglo da se dogodi, pod Putinovom vlašću sigurno neće. U istočnoj Nemačkoj je za vreme postojanja Nemačke Demokratske Republike podignuto preko pedeset spomenika Lenjinu, posle ujedinjenja neki su uklonjeni, drugi sklonjeni na manje vidna mesta, a nekoliko je ostalo gde su i podignuti.

U Gelzenkirhenu u Rurskoj oblasti, aprila ove godine postavljen je kip Lenjina visok preko dva metara. Uprkos protestima grupe građana koja je revolucionara nazivala masovnim ubicom, gradska uprava se pravdala da ne može ništa da preduzme protiv monumenta na privatnom zemljištu ispred centrale Marksističko-lenjinističke partije Nemačke (MLDP), doduše okrenut ka javnom trgu odakle je i te kako vidljiv. Ta partija je učestvovala na raznim izborima, ali nikad na lokalu, a kamoli na višem nivou, nije osvojila nijedan mandat.

JOSIP BROZ TITO

Pre nego što pređem na aktuelni povod ovog izleta u prošlost, još da podsetim na spektakularno rušenje spomenika Sadamu Huseinu podignutog na njegov 65. rođendan 2001, a srušili su ga američki marinci već godinu dana kasnije, navodno ispunjavajući želju Iračana. Tri godine kasnije irački diktator je pogubljen pred televizijskim kamerama.

Nemoguće je izbeći, ali je veoma teško pisati o pojavama koje se neposredno tiču prošlosti sopstvene zemlje, pogotovu ako je autor, kao u ovom slučaju, subjektivno opredeljen, pa mu je zapravo nemoguće da bude objektivan. Mislim na sudbinu spomenika Titu i zbivanja koja ja smatram narodnooslobodilačkom borbom, ali je mnogi sugrađani nazivaju drugačije. Za neke od nas je možda isuviše sveže da bi se govorilo o istorijskim činjenicama i/ili reviziji istorije, ali one se i te kako odražavaju na postavljanje, uklanjanje ili rušenje spomenika istorijskim ličnostima i događajima.

Najpoznatiji Titov kip izradio je Antun Augustinčić da bi bio postavljen pred njegovom rodnom kućom u Kumrovcu. On je kopiran četrdesetak puta za razna mesta širom Socijalističke Jugoslavije. Odlika mu je što maršala ne prikazuje kao pobednika, nego kao duboko zamišljenog i zabrinutog vojskovođu.

Najposećeniji je memorijalni kompleks Muzeja istorije Jugoslavije u čijem su sastavu Muzej "25 maj" i Kuća cveća, u kojoj su sahranjeni Tito i njegova supruga Jovanka. Obiđe je 80.000 do 100.000 ljudi godišnje. U bašti pred njom je i Titov kip u prirodnoj veličini. Mislim da je po visini najveći spomenik Titu onaj podignut na centralnom trgu u Velenju, u Sloveniji, figura je visoka šest metara.

Za odnos prema Titu karakterističan je slučaj (Titovog) Užica, gde je njegov kip visok 4,5 metara stajao na centralnom trgu. Posle političkih promena nije uništen, kao u mnogim gradovima, već premešten u baštu Muzeja revolucije. Danas se u tom gradu opet vodi diskusija da se vrati na staro mesto. Zanimljivo je da se podižu i novi spomenici Titu, u Skoplju 2013, a u Podgorici (jugoslovenskom Titogradu) 2018. godine.

RUŠITI I AKROPOLJ?

Povod za masovno rušenje spomenika kao novi tip ikonoklasticizma bio je jeziv snimak na kome se vidi kako jedan beli policajac polako do smrti davi jednog Afroamerikanca. Kada su se posle toga pojavile parole "Crni životi su važni", svaki iole pristojan čovek na svetu mogao je i morao s tim da se složi. Međutim, na jednoj fudbalskoj utakmici u Mančesteru proleteo je iznad stadiona avion sa parolom "Beli životi su važni", i to je proglašeno rasizmom. Trebaće vremena da se svi složimo da je život svakog čoveka bez obzira na pol, boju kože, zemlju porekla ili seksualnu opredeljenost jednako važan.

Ropstvo je, naravno, za svaku osudu. Ali istorijske su činjenice da je za tobožnji ideal demokratije, klasičnu Atinu, bilo sasvim normalno da se drže robovi, što se prenelo i na Rimsku imperiju. Zar zbog toga treba da porušimo sve antičke spomenike, Akropolj i rimski Koloseum?

Rušenje spomenika nije obrađivanje dela istorije koji je za osudu, nego nehotice baš suprotno od toga – ono grehove prošlosti gura u zaborav. Rušenje spomenika generala koji su predvodili južne države u američkom građanskom ratu politički pomaže Donaldu Trampu pred izbore jer mobiliše njegove potencijalne pristalice, građane južnih država koji i dalje simpatišu konfederaliste i njihovu zastavu. To se neće promeniti ako nestane spomenik generalu Liju. Postoji neizmerljivo mnogo dobrih i loših knjiga, odličnih i glupih filmova na tu temu, koji dokazuju da ožiljci nisu zarasli.

Ako u Engleskoj žele da ruše spomenik Vinstona Čerčila kao kolonijaliste, trebalo bi da ruše i kraljevsku dinastiju kojoj je i mladi i zreli Vinston služio. Ako u Nemačkoj žele da ruše spomenike Bizmarku ili ih polivaju crvenom bojom, istovremeno ruše i ideju jedinstva Nemačke koju je "gvozdeni kancelar" ostvario.

PROHUJAVA SA VIHOROM

Još mi je nerazumljivije kad se negiranje prenosi na literaturu i film. Prohujalo sa vihorom je za mene kič, ali za publiku širom planete taj film je slika jednog sveta koji je nestao. U tom, kao i u drugim filmovima tog vremena, crnoputi glumci igraju sluge koje vole porodice svojih vlasnika, sluškinje koje obožavaju gazdaricu. Ali, Holivud je kasnije suštinski doprineo ne savršenoj, ali daleko većoj rasnoj ravnopravnosti u SAD, kada su ljudi crne boje kože redovno počeli da se pojavljuju kao sudije, kapetani policije, lekari koji spasavaju život, kao heroji. Danas se u američkim serijama i filmovima posve prirodno prikazuju mešoviti ili istopolni ljubavni parovi.

U SAD je predsednik Donald Tramp potpisao ukaz kojim želi da zaštiti spomenike, rušiteljima preti dugačkim zatvorskim kaznama. Meni je neobično kada se bar u nečemu slažem sa tim klovnom od državnika. U Francuskoj je Emanuel Makron rekao da neće dozvoliti nikakvo rušenje i ruženje spomenika.

Neka se niko u Srbiji ne teši da kod nas nema rasizma. Ne mislim na nekoliko crnoputih fudbalera, još manje na malobrojnu jevrejsku zajednicu, nego na većinu romske populacije koja živi u gorim uslovima nego većina Afroamerikanaca u svojoj zemlji. Ne likujmo što drugi imaju problem, koji mi nemamo, nego poklonimo svu svoju simpatiju onim našim sugrađanima koji teško žive zbog svoje rasne pripadnosti, zbog nešto tamnije boje kože.