Na ceremoniji u Bengaziju, lider Prelaznog nacionalnog saveta (PNS) Mustafa Abdul Džalil je u nedelju, tri dana posle ubistva Moamera el Gadafija, proglasio oslobođenje Libije. Proslavi je prisustvovalo više desetina hiljada ljudi, čitao se Kuran i pevala nacionalna himna iz vremena monarhije. Džalilove reči da su oslobođeni svi gradovi, sela, pustinja i nebo propratili su oduševljeni povici i pucanje u vazduh. Tom prilikom, Džalil je rekao i da bi osnova za buduće zakonodavstvo u Libiji trebalo da bude šerijatski zakon, i da će postojeći zakoni koji su u suprotnosti sa islamskim učenjem biti poništeni.

"Revoluciju je čuvao bog kako bismo postigli pobedu", dodao je Džalil, mada je prethodnih meseci bilo očito da su revoluciju čuvali avioni NATO-a, kojima bivši ustanici, a sadašnja vlast, duguju mnogo više nego bogu.

Čelnici PNS-a izneli su svoje planove o formiranju privremene vlada u roku od mesec dana, o parlamentarnim i predsedničkim izborima godinu dana posle toga, usvajanju novog ustava; svakodnevno se pominju pomirenje, tolerancija, stvaranje demokratskog društva. Sudeći po svemu što se prethodnih osam meseci dešavalo u Libiji, biće potrebno mnogo više od reči i želja da bi se bar nešto od obećanog ostvarilo.

LIBIJA POSLE GADAFIJA: Krvavi građanski rat u Libiji za sada je okončan nekrofilnim performansom u koji se pretvorila Gadafijeva smrt (vidi okvir "Smrt i sahrana"). Premijer Mahmud Džibril je na svečanosti u Bengaziju naciji objašnjavao da je čovek koji je najodgovorniji za sva zla u poslednje četiri decenije mrtav, mnogobrojne plemenske, etničke, rasne podele koje postoje među Libijcima nisu počele sa Gadafijem, i njegovom smrću se neće ni završiti.

Mada su ustanici bili ujedinjeni u želji da svrgnu pukovnika, još tokom rata je bilo očigledno da je to šarolika grupacija sa vrlo različitim idejama o tome kako će izgledati Libija posle Gadafija. Najteži incident među samim ustanicima prethodnih meseci bilo je ubistvo Abdela Fataha Junusa, vrhovnog komandanta pobunjeničkih snaga, koji je, pre nego što se pridružio pobunjenicima, decenijama bio jedan od najbližih Gadafijevih saradnika. Junus je ubijen pod nerazjašnjenim okolnostima, pošto su ga uhapsili i na saslušanje poveli neki pripadnici ustaničkih snaga u Bengaziju. Pripadnici plemena Obeidi, jednog od najbrojnijih u Kirenaiki, istočnom delu Libije čiji je centar Bengazi, obećali su da smrt njihovog saplemenika Junusa neće biti zaboravljena. Pripadnost plemenu ili klanu u Libiji je važna. Sam Gadafi se 1993. godine suočio sa manjim vojnim pobunama organizovanim od strane pripadnika moćnog klana Al Megraha, kada je izručio međunarodnom sudu Abdela Baseta al Megrahija, optuženog za obaranje Pan-amovog aviona iznad Lokerbija 1988. godine.

Ne treba se zavaravati ni da će podele između Gadafijevih pristalica i protivnika prestati njegovom smrću. Na stranu propaganda o opštenarodnom ustanku, prethodni meseci su pokazali da je broj Gadafijevih pristalica u zemlji bio veliki. Sami ustanici su kao jedan od razloga što će Gadafi biti sahranjen u tajnosti navodili da ne žele da njegov grob postane mesto hodočašća. Bilo kakvom pomirenju između ove dve struje sigurno neće pomoći snimci iživljavanja nad uhvaćenim pukovnikom, slike njegovog sina Mutasima koji, prljav i pocepan, puši cigaretu i pije vodu pre nego što će ga likvidirati, javno izlaganje mrtvih tela Moamera i Mutasima Gadafija i zapovednika Gadafijeve vojske Abua Bakira Jonusa Džabra, odbijanje ustanika da Gadafijevo telo predaju njegovom plemenu da bi ga sahranili. Sve zajedno, kod pukovnikovih pristalica to će sigurno buditi gnev i želju za osvetom, ali nije samo sudbina Gadafija razlog za mogući nastavak nasilja.

Od samog početka sukoba, nijedna strana nije obećavala milost drugoj u slučaju pobede. Meseci rata obeleženi su izveštajima o zločinima koje su činile obe strane, mada su po svetskim medijima zločini Gadafijevih pristalica redovno naglašavani, dok se, ako su zločini ustanika i pominjani, uz njih uglavnom provlačila priča o "osveti". Samo u Sirtu je prethodnih dana pronađeno oko 150 tela Gadafijevih boraca čije su ruke bile vezane pre nego što su streljani. "Ovaj poslednji masakr uklapa se u trend ubistava, pljački i ostalih zločina koje su počinili ustanici, koji smatraju da su iznad zakona", kaže se u saopštenju Hjuman rajts voča. "Vašington post", pozivajući se na organizacije za zaštitu ljudskih prava, piše da je skoro 7000 ratnih zarobljenika nagurano u improvizovane zatvore širom Libije koje vode lokalne milicije, bez podignute optužnice, gde su izloženi zlostavljanju i mučenju.

Stanje u Libiji je bilo haotično i u delovima koje su ustanici ranije zauzeli, i tu se situacija nije mnogo promenila. Gotovo svaki grad ima privatnu vojsku, namnožio se veliki broj lokalnih komandanata bez ikakve zajedničke komande. Dok iz većih gradova poput Tripolija, Bengazija, Sirta još i stižu vesti organizacija za zaštitu ljudskih prava i novinara, o situaciji u mestima južno od obale Mediterana nema informacija od kada su pali u ruke ustanika. Poslednje vesti iz Sebhe, glavnog grada pustinjske oblasti Fezan, govorile su o hiljadama afričkih imigranata crne boje kože koji su tamo bili žrtve nasilja ustanika.

PODELA PLENA: Neke procene kažu da je po Libiji tokom rata rasejano 15 miliona komada različitog naoružanja, što je neverovatan broj za oko šest miliona stanovnika. Deo tog oružja završio je, prema rečima izaslanika UN-a za Libiju Ijana Martina, u rukama ekstremista u regionu, poput pripadnika Al Kaide islamskog Magreba.

Formiranje vlade je još daleko, ali kalkulacije se već prave. Počelo je prepucavanje između gradova i oblasti oko toga ko je podneo veće žrtve u borbi protiv Gadafija. Na osnovu statusa grada-mučenika, predstavnici Misrate traže mesto predsednika buduće vlade; Berberi iz Zintana, grada važnog za slamanje režima, očekuju bar tri ministarska mesta. Borba za pozicije u budućoj vlasti je razumljiva. Pljačka na terenu je završena, ali svima se vrti u glavi od pominjanja silnih milijardi dolara rasejanih po svetskim bankama (vidi okvir).

Unutar samog Prelaznog nacionalnog saveta, za sada su najistaknutije figure predsednik tog saveta Mustafa Abdel Džalil, bivši Gadafijev ministar pravde koji je na vreme promenio stranu, i premijer Mahmud Džibril, koji je studirao u SAD i veći deo života proveo van zemlje. Od vojnih komandanata, najpoznatiji je vojni zapovednik Tripolija Abdel Hakim Belhadž. Belhadž je nekadašnji vođa radikalne Islamske borbene grupe Libije, koji je iskustva sticao ratujući protiv Sovjeta u Avganistanu, da bi se kasnije pridružio talibanima. Pošto je zahvaljujući zajedničkom radu CIA i MI6 uhapšen 2004. na Tajlandu, prebačen je u Libiju gde je proveo sedam godina u zatvoru. Oslobođen je u okviru amnestije 2010. godine, da bi se ustanicima pridružio na samom početku pobune protiv Gadafija.

Potpuno je nejasno kakav će uopšte biti karakter buduće vlasti. Mada je Mustafa Abdul Džalil, na kritike EU zbog najave uvođenja šerijatskog prava, umekšao stav uveravajući međunarodnu zajednicu da su Libijci umereni muslimani "koji poštuju islamske propise koji ne predstavljaju nikakvu opasnost za bilo koju političku stranku ili formaciju", veliko je pitanje šta o tome misle Belhadž i njegovi saborci, među kojima je bilo puno radikalnih muslimana, naročito sa istoka Libije. Jedna od fotografija koje su poslednjih dana kružile po medijima prikazivala je pored mrtvog Gadafijevog tela ženu u nikabu, kojoj se vide samo oči, što je prizor koji se u Libiji ranije nije mogao videti.

PRAVI DOBITNICI: Reakcije zapadnih lidera na događaje u Libiji bile su euforične, a u svom početnom oduševljenju ovi državnici nisu komentarisali morbidne snimke linča i egzekucija. Doduše, Hilari Klinton je još 18. oktobra u Tripoliju rekla da SAD žele da Gadafi bude ubijen ili uhvaćen, a sudeći po onome što se desilo dva dana posle njene posete, naglasak je bio na "ubijen". Predsednik SAD Barak Obama je ubistvo Gadafija nazvao "istorijskim događajem" i "katarzičnim trenutkom" za Libiju. Britanski premijer Dejvid Kameron je pomenuo poginule u obaranju aviona nad škotskim gradom Lokerbijem, dodajući da je ponosan na ulogu koju je Britanija odigrala. Slične reakcije čule su se i od drugih zapadnih lidera, uključujući i one koji su, poput Sarkozija, sa Gadafijem ne tako davno srdačno razgovarali i ugovarali velike poslove.

Dok će za procene Libijaca o dobicima i gubicima u prethodnim dešavanjima biti potrebno da prođe neko vreme, imena bar nekih dobitnika su u ovom trenutku poznata. Priča o Gadafijevoj smrti ispunila je svoj cilj, pokrila je sve druge činjenice o ratu u Libiji – priču o najmanje 30.000 mrtvih, zločinima poput ubistava civila, silovanjima, pljačkama koje su počinile obe strane, civilnim žrtvama NATO bombardovanja, razaranju zemlje, a najviše priču o stvarnim motivima zemalja koje su učestvovale u bombardovanju, koje je odlučilo pobednika u građanskom ratu. Te motive je sabrao francuski ministar inostranih poslova Alen Žipe, odgovarajući pre par meseci na kritike opozicije da Francuska troši mnogo novca na intervenciju u Libiji. Žipe je tada hladnokrvno rekao da je to ulaganje u budućnost, misleći, naravno, na libijsku naftu, gas i sve druge poslove koje će francuske kompanije u budućnosti imati u toj zemlji. Nezvanična informacija kaže da je britanski Forin ofis uputio cirkularno pismo na adrese dvesta britanskih kompanija, pozivajući ih da budu spremne za buduće poslove u Libiji. No, rat u Libiji bi mogao da bude tek najava budućih sličnih događaja.

Ni generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen nije pominjao žrtve i zločine, najavljujući preliminarnu odluku alijanse da 31. oktobra prekine operaciju u Libiju. Rasmusen nije krio oduševljenje: "Pokrenuli smo složenu operaciju koju smo sprovodili sa velikom pažnjom i brigom. Veoma sam ponosan na ono što smo postigli." "Vol strit džurnal" piše da se pre rata u Libiji smatralo da je NATO zastareli vojni savez, dok se sada na zapadnu vojnu alijansu gleda mnogo drugačije, a pozivajući se na zvaničnike u Vašingtonu, kaže i da libijski rat stručnjaci vide kao novi model za buduće vojne intervencije. Slično smatra i "Njujork tajms", koji konstatuje da smrt Moamera el Gadafija predstavlja još jednu pobedu novog pristupa ratu američkog predsednika Baraka Obame, koji podrazumeva kratko vreme za planiranje, malo ili nimalo trupa na terenu, značajnu upotrebu vazduhoplovstva i veće oslanjanje na saveznike. List kaže i da novi pristup ratu takođe pokazuje koje lekcije su iz ratova u Iraku i Avganistanu SAD naučile.

Svetski mediji konstatuju da je Gadafijeva smrt i kraj građanskog rata u Libiji. Dok su svet obilazile slike slavlja na ulicama Tripolija posle vesti da je Gadafi ubijen, neutralnim posmatračima jezu su izazivale sličnosti sa svim onim što se do sada dešavalo u Iraku. Libijci će morati da nauče da žive sa onim što sada zovu sloboda, kakva god da bude. Vođe Nacionalnog prelaznog saveta su do sada tvrdile da je razlog haosa činjenica da je Gadafi živ. Od prošlog četvrtka tog izgovora više nema i njih čeka mnogo teži zadatak od rušenja Gadafija uz pomoć NATO-a – ponovno podizanje duboko podeljene i razrušene Libije. Šta god se u Libiji bude dešavalo, svetski mediji će to pratiti sa malo pažnje, jer neće biti tako atraktivno kao prizor linča polumrtvog pukovnika.