Za "Vreme" iz Berlina

Predrag Marković doselio se u Berlin 2006. godine nakon rođenja sina. Nije znao ni reč nemačkog. "U školi jezika sam prvi put saznao da postoji veliki manjak osoblja u struci negovatelja starih i nemoćnih lica i tu sam video svoju šansu", priča vedro svoju priču. "Moram da naglasim da je jedan od glavnih razloga zbog kojih sam se odlučio za tu profesiju ipak taj što je smatram izuzetno plemenitom."

Mnogi se, međutim, za ovaj posao opredeljuju zato što nemaju drugih mogućnosti. Kao, na primer, stranci u Nemačkoj; zato se posao negovatelja i oglašava u školi za nemački, ili drugim mestima na kojima se stranci okupljaju. U univerzitetskoj bolnici Charite, jednoj od najstarijih i najeminentnijih berlinskih bolnica, nedavno je organizovan svečani doček za negovatelje starih i nemoćnih lica. Uz obilje penušavog vina i delikatesa glamurozno se slavio početak ne tako glamurozne karijere novih gastarbajtera, radne snage planski uvezene iz manje razvijenih zemalja.

Nemački savezni parlament je početkom ove godine usvojio zakon o olakšanom postupku za dobijanje radne dozvole za stanovnike zemalja van Evropske unije. Sličan zakon, na osnovu koga visokokvalifikovana radna snaga može da dobije trogodišnju radnu dozvolu – plavu kartu EU – usvojen je na saveznom nivou još u avgustu 2012. On, međutim, nije rešio gorući problem nemačkog tržišta rada: nedostatak niže kvalifikovane radne snage, pre svega medicinskog osoblja i negovatelja starih i nemoćnih lica.

SNIŽAVANJE KRITERIJUMA: U Nemačkoj živi oko tri miliona ljudi kojima je potrebna nega, a procenjuje se da bi taj broj do 2050. godine mogao da se udvostruči. Branši trenutno nedostaje više od 50.000 obučenih radnika, a i taj broj neprestano raste, kako zbog nedovoljnog interesovanja mladih tako i zbog prekvalifikacije radnika koji ne mogu da se izbore sa fizičkim i psihičkim izazovima ovog posla.

Zato su sniženi kriterijumi za zapošljavanje negovatelja. Pošto se savladavanje nemačkog jezika ispostavilo kao najveća prepreka pri uvozu radne snage, do sada neophodni nivo znanja nemačkog B2 je smanjen na osnovni B1. Pošto je komunikacija sa pacijentima, ipak, preduslov za pružanje kvalitetne nege, novopečeni negovatelji obavezni su da nakon šest meseci polažu test jezika i dokažu da su napredovali.

Predrag je takoreći krenuo od nule što se tiče poznavanja jezika, ali i drugih neophodnih kvalifikacija. Najveća noćna mora bilo je savladavanje osnova nemačkog, a onda je usledilo ostalo – kurs za negovatelje na nemačkom i stručni kurs nemačkog jezika, koji je obavezan i za Nemce i za strance.

"Svaki dan nakon škole sam dolazio kući, ostavljao stvari i odlazio u biblioteku iz koje sam poslednji izlazio. Prevodio sam svaki tekst iz udžbenika reč po reč i najpre savladavao suštinu materije o kojoj ništa nisam znao ni na srpskom. Onda bih pokušao da sve to prevedem i naučim na nemačkom. To je bio jedan od najtežih trenutaka u mom životu što se tiče mog boravka u Nemačkoj, ali mi je ta posvećenost donela veliku prednost, jer sam brzo naučio jezik."

Veliki broj doseljenika iz Turske, Grčke, Italije, Španije, sa prostora bivše Jugoslavije kao i etnički Nemci, povratnici iz Rusije, otvaraju potpuno novo tržište nege. Prve generacije ovih doseljenika su danas već u godinama kada im je i samima potrebna nega, a mnogi čak nikada nisu ni naučili nemački jezik ili su ga usled starosti ili demencije zaboravili. I pored toga što ceo život sanjaju o povratku u otadžbinu, u Nemačkoj najčešće ostaju zbog boljeg sistema zdravstvene zaštite. Oni traže negovatelje koji dolaze iz zemalja njihovog porekla, prevashodno zbog jezika, ali i zbog poznavanja njihove kulture i tradicije.

Niže kvalifikovani medicinski radnici iz inostranstva danas imaju prednost pri zapošljavanju, ali deficit je toliki da su veliki privatni poslodavci, kao što je berlinska firma za upravljanje bolnicama Vivantes, pokrenuli program za dvogodišnje školovanje negovatelja. Oni mladim migrantima pružaju mogućnost da se bez ikakvog prethodnog iskustva sa pacijentima, nakon dvogodišnjeg usavršavanja, zaposle u nekoj od Vivantes bolnica. Komplikovana procedura nostrifikacije diploma iz neevropskih zemalja takođe je znatno ubrzana, a česti su slučajevi da se radnici zapošljavaju i pre nego što je procedura priznavanja diplome okončana.

DIVLJENJE KANCELARKE: Prvi veliki talas seoba Jugoslovena u Nemačku počeo je šezdesetih i trajao je do osamdesetih godina prošlog veka. Tada su se za život u dijaspori u velikom broju odlučivali i građevinski, mašinski i elektroinženjeri, lekari, arhitekte. Trideset godina kasnije Nemcima je ponovo potrebna inostrana radna snaga, a radnicima sa Balkana ukazuje se nova šansa.

Nemačka čelična lejdi Angela Merkel je tokom predizborne kampanje istakla kako su ljudi koji se odluče da se bave profesijom negovatelja njeni lični heroji i heroine. Bilo da je kancelarka ovom porukom želela da doprinese ublažavanju disbalansa na tržištu rada i motiviše mlade Nemce da se bave ovim poslom, ili je reč o iskrenom poštovanju, tek, činjenica je da posao negovatelja nije nimalo lak.

Nega starih i nemoćnih u Nemačkoj podrazumeva ambulantnu i stacionarnu negu. Predrag je srećom imao vozačku dozvolu potrebnu za radno mesto u okviru ambulantne nege, koja je po pravilu lakša. "Nivo ambulantne nege određuju sami pacijenti, a to može biti niz usluga: kupovina namirnica, kupanje, oblačenje, pomoć pri jelu, čišćenje stana, ili sve to zajedno. Ova vrsta nege je lakša od stacionarne, gde je veliki broj pacijenata vezan za krevet i zahteva potpunu negu. Obavljanje ovog posla na duže staze predstavlja veliko opterećenje za kičmu i zglobove, te je broj negovatelja koji ne odu u prevremenu invalidsku penziju veoma mali."

Nemački domovi dobro su opremljeni različitim tehničkim pomagalima za, na primer, premeštanje pacijenata iz kreveta u kolica ili za pomoć pri kupanju. Mnogi negovatelji ne koriste sprave koje su im na raspolaganju, jer oduzimaju previše vremena, a broj zaposlenih je neprimereno mali. U najvećoj meri to ostavlja posledice na fizičko zdravlje radnika, ali i na kvalitet nege. Zbog prirode posla u kome su negovatelji u čestom i prisnom fizičkom kontaktu sa pacijentima, po zakonu su obavezni da do detalja dokumentuju svaku pruženu uslugu. Usled tog birokratskog pakla, negovatelji često više vremena provode popunjavajući formulare, nego što posvete samom pacijentu.

Drugi veliki izazov profesije je često suočavanje sa smrću pacijenata. Starački dom je za pacijente poslednja stanica, a negovatelji su ugovorom obavezani da o onome što se tamo dešava ne govore javno, kako bi sačuvali dostojanstvo svojih štićenika. Iako mu je vremenom postalo lakše da se s tim nosi, Predrag se nikad nije navikao na smrt svojih štićenika.

"Dobro se sećam svog prvog susreta sa smrtnim ishodom, kada mi je jedna baka umrla na rukama. Nahranio sam je i onda je izdahnula. Trebalo mi je malo vremena da se pomirim sa činjenicom da mi je neko umro na rukama. Osećao sam i krivicu i odgovornost – bio sam nov i neiskusan, nisam još uvek shvatao u potpunosti da to nema veze sa mnom i da je to gotovo svakodnevica u ovom poslu."

MALE PLATE, LOŠI USLOVI: Fizički i psihički izazovi samo su jedan od razloga zbog kojih se mladi teško odlučuju za ovu profesiju. Posao negovatelja je za nemačke standarde izuzetno malo plaćen. Minimalna satnica varira u saveznim pokrajinama, ali i među državnim i privatnim poslodavcima. Jedan od najvećih poslodavaca na teritoriji Nemačke u oblasti nege starih i nemoćnih lica je Caritas, humanitarna organizacija Rimokatoličke crkve, ujedno i najpoznatija po izuzetno lošim uslovima za radnike. U Caritasu je satnica za negovatelje početnike tek 7,5 evra, što je minimalac i za perače sudova u restoranima. Studenti koji se školuju za negovatelje tokom prakse dobijaju 900 evra, a kao početnici platu od oko 2500 evra bruto.

Celokupan imidž profesije je izuzetno loš. Interesovanje medija počinje i završava se pričama o nedostatku radne snage. Ne postoje nikakve javne kampanje koje bi to promenile, a podrška javnih ličnosti s kojima bi se mladi eventualno identifikovali takođe izostaje. S obzirom na to da su negovatelji u Nemačkoj u gotovo 80 odsto slučajeva žene, a procenat imigranata u profesiji svakodnevno raste, ne treba očekivati da bi se u skorije vreme oni sami mogli izboriti za bolji društveni status profesije. Dodatno ograničenje dolazi i usled toga što monopol na pružanje nege imaju organizacije Rimokatoličke i Evangelističke crkve – Caritas i Diakonie. Ove humanitarne organizacije primenjuju crkveni pravilnik o radu (vidi okvir "Crkva d.o.o.").

Iako je Nemačka poznata po efikasnom planiranju kadrovske politike i vrlo preciznim univerzitetskim kvotama, čime se utiče na manji nivo nezaposlenosti, loša procena brzine starenja nemačke nacije uticala je na neverovatan deficit kadrova ove struke. "Mlade nemačke porodice se retko odlučuju za više od jednog deteta, a i granica za rađanje dece je pomerena. Ono što sam takođe primetio kroz više od pet godina rada u ovoj struci je da je u Nemačkoj drugačija kultura brige dece prema roditeljima. Pretpostavljam da bi u Srbiji mnogi od mojih pacijenata živeli sa svojom decom koja bi o njima brinula. Ovde to nije slučaj i ne mislim da je to loše. Kultura je jednostavno drugačija", kaže Predrag Marković.

Radnici koji provedu neko vreme baveći se poslom negovatelja često napuštaju profesiju ili se prekvalifikuju za bolje plaćene poslove u oblasti menadžmenta kvaliteta nege, higijene, za mentore nove radne snage i sl. Situacija je toliko alarmantna da nemački Zavod za zapošljavanje primorava ljude koji primaju socijalnu pomoć da promene profesiju i završe kurseve za negovatelje.

DRŽAVA BEZ ODGOVORA: Suočena sa ovim problemom država se u glavnom brani ćutanjem. Sem uvoza jeftine radne snage ne postoje nikakve inicijative koje se sistematski bave rešavanjem problema. Čak ni konkurencija sa tržištima Švajcarske i skandinavskih zemalja, gde su plate veće, a uslovi rada daleko bolji, nije podstakla Nemačku da budućim negovateljima ponudi ikakav stimulans.

Veliki problem predstavlja i nedostatak programa za integraciju uvezene radne snage. Sem kursa jezika koji je obavezan, došljaci su prepušteni sami sebi kada je reč o upoznavanju sa nemačkom kulturom, tradicijom i svakodnevicom. Nisu retki ni primeri diskriminacije na radnom mestu po rasnoj ili nacionalnoj osnovi. To ne iznenađuje, uzimajući u obzir da je veliki broj pacijenata kojima je danas potrebna nega doživeo nacističku Nemačku, ili je pak reč o mentalno obolelim i dementnim ljudima. Ipak, ovakva iskustva su više izuzetak nego pravilo.

Ima ironije u tome da je pre samo desetak godina nemačka država beskrupulozno vraćala izbeglice sa Balkana ne priznajući im bilo kakav status ni nakon godina provedenih u zemlji, a danas su vrata radnicima sa naših prostora, koji su neophodni nemačkom tržištu rada, širom otvorena. Prognani se, ipak, rado vraćaju obećanoj zemlji Nemačkoj.