Trka za Belu kuću je izuzetno teška, logistički komplikovana i iznad svega skupa politička disciplina.

San većine demokrata je da se posle izbora 2008. predsednik Klinton pred Kongresom obrati naciji i održi tradicionalni, ceremonijalni govor o stanju nacije. Sad se mnogi ugledni listovi, s obe strane Atlantika, pitaju kakvo je bračno stanje Klintonovih?

Ova vrlo privatna situacija sada dobija ozbiljne političke dimenzije, toliko ozbiljne da je ugledni "Njujork tajms" nedavno na naslovnoj strani postavio delikatno pitanje da li Bil i Hilari Klinton žive u srećnom braku.

Posle razgovora sa pedesetak uticajnih ljudi, bliskih samim političkim vrhovima, zaključak "Tajmsovih" reportera je optimistički: da, Klintonovi žive u srećnom braku.

Kako se zahuktavaju pripreme za predstojeće predsedničke izbore, Klintonovi su glavna tema i u demokratskom, ali i u republikanskom taboru. Iako do sledećih predsedničkih izbora ima više od dve godine, pad popularnosti Džordža Buša ubrzava predizborne spekulacije: republikanci strepe da im jesenas predstoji poraz na izborima za Senat i Kongres, ali i na izborima 2008.

BILOVA SENKA: Senatorku Hilari Klinton većina analitičara vidi kao najozbiljnijeg demokratskog kandidata za Belu kuću 2008. godine. Već sada za skupu predsedničku trku Hilari je obezbedila zavidnu sumu od 20 miliona dolara. Harizmatični Bil Klinton se ne zadovoljava ulogom bivšeg predsednika SAD. On je jedan od najaktivnijih bivših predsednika u novijoj istoriji: putuje po svetu, aktivistički se angažuje za mnoge humanitarne projekte, zaplesao je u afro-ritmu na jubilarnom rođendanu Nelsona Mandele, ali se među prvima pojavio i na području opustošenom cunamijem. I sa istom toplinom, retko svojstvenom ljudima na tako visokim položajima, slikao se zagrljen i sa indonežanskom sirotinjom, ali i sa zvaničnicima na rođendanskom slavlju Nelsona Mandele. Uz sve to, Bil Klinton piše autobiografiju koja će po finansijskim efektima potući gotovo sve finansijske rekorde.

Bil i Hilari – nema političkog bračnog para koji u javnosti i u medijima ima status rezervisan samo za holivudske zvezde. Oni su trendseteri čitave jedne generacije: zna se da je Bil neverovatno obrazovan i informisan, čita po nekoliko knjiga dnevno, a ona ne zaostaje mnogo po intelektualnoj radoznalosti, uz to voli klasičnu muziku, ali i Aretu Frenklin, Bitlse i Iglse, o tome je čak ovih dana pisao i "Vašington post".

Neobično je da se u ovo seciranje intimnog života Klintonovih ovih dana upustio ugledni "Njujork tajms" i da je pod lupu stavio baš najosetljiviju tačku za svaki bračni par, pogotovo za par u čijem je zajedničkom životu preljuba bila dovedena na nivo nacionalnog skandala. Naravno, opet je pomenuta Monika Luinski, a onda su "izlistane" i sve dame s kojima je bivši predsednik izašao na večeru kada je njegova supruga bila zauzeta državničkim poslovima. Gotovo matematičkom preciznošću je izračunato koliko su vremena Klintonovi proveli zajedno za poslednjih 28 meseci, da bi list zaključio da su mesečno provodili po 14 dana zajedno. Dovoljno i za američke standarde.

Stratezi Demokratske partije strepe da postoji realna opasnost da bivši predsednik zaseni svoju ambicioznu suprugu koja sada pokušava da se izbori za novi politički identitet i da se politički pozicionira kao centrista.

Od kada je izabrana za senatora, Hilari je bila jedan od najglasnijih jastrebova: za razliku od svog partijskog kolege Džona Kerija, ona je podržala Buša i njegov ratni pohod na Irak, a glasala je i za ratni budžet od 87 milijardi dolara. Hilari se veoma angažovala u Senatu za prava ratnih veterana. Senator Hilari Klinton je stekla mnoge prijatelje među starim neprijateljima: "Izuzetno je bistra. To ljude privlači. Ona sada govori neke stvari od kojih joj se verovatno ‘stomak okreće’, ali mislim da je u pravu. Demokrate moraju da komuniciraju i sa konzervativnijim delom Amerike", smatra Trevor Peri Gajls, politikolog sa Univerziteta Merilend.

"Stara" Hilari, bivša liberalna prva dama, dobijala je tek 30 odsto pozitivnih ocena. U predizbornoj kampanji nimalo joj neće pomoći podsećanje na ljubavne izlete Bila Klintona, naročito zbog toga što su američki birači opsednuti takozvanim temama morala kao što su prekid trudnoće i istopolni brakovi.

Iako senatorku Hilari Klinton sada podržava oko 65 odsto birača države Njujork, iako neki politički analitičari pognoziraju da bi pobedila i republikanca Roberta Đulijanija, nekadašnjeg gradonačelnika Njujorka, ona ni izdaleka ne zrači onom harizmom, niti ima status zvezde poput njenog muža Bila Klintona. Ako bi se na pozornicama Klintonovi pojavljivali zajedno, Bil bi nesumnjivo zasenio Hilari i to bi po ko zna koji put potvrdilo da Hilari nema onaj šarm i toplinu, a o intelektualnom kapacitetu koje ima Bil Klinton, da i ne govorimo.

Neke demokrate su se posle ove priče sa naslovne strane okomile na "Njujork tajms" "što igra kako republikanci sviraju", što reciklira stare tračeve i zaviruje kroz ključaonicu u intimu Klintonovih. Konačno, postavaljaju pitanje da li će i drugi predsednički kandidati proći kroz ovu nemilosrdnu "Tajmsovu" vivisekciju slika iz bračnog života?

PARADOKS: Ms Klinton je i dalje za javnost uzorna supruga i majka, ali i jedna od najaktivnijih ličnosti na vašingtonskoj političkoj sceni koja se uporno i neumorno pomera ka centru.

Za liberalniji deo Amerike Hilari je na toj tački napravila fatalnu grešku u koracima: u mnogim svojim stavovima isuviše se približila republikancima – zar je moguće da dojučerašnja ljubimica liberalne Amerike podržava rat u Iraku? Za njih je Hilari "neprincipijelna i nepouzdana" i sva je prilika da će njihovi glasovi otići republikancu Džonu Mekkejnu, liberalnom vijetnamskom veteranu. I tako je došlo do svojevrsnog paradoksa: Hilari više nije omiljena, ali ostaje najmoćniji političar Demokratske stranke na javnoj sceni. Ona je ujedno i demokrata čiji je partijski fond najdublji. Gotovo sva ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da je među demokratskim favoritima za izbore 2008. Hilari na samom vrhu. Neki to tumače činjenicom da ona kotroliše političku mašineriju Demokratske partije. Ona ima sjajno organizovan i vrlo lojalan štab savetnika i saradnika. Pokazala se kao vrlo moćan i veran saveznik drugih demokartskih političara, ne pada joj teško da leti s jednog kraja Amerike na drugi, da agituje za svoje partijske kolege, ali istovremeno većina Amerikanaca smatra da joj ipak neće poći za rukom da pobedi u trci za Belu kuću, procenjuje Pol Heris, analitičar londonskog "Gardijana". U tome je ovaj jedinstveni paradoks Hilari Klinton. Suština je, smatra ovaj analitičar, da većina demokrata ne želi da izvrši kolektivno samoubistvo, ali je očigledno da se do nominacije za Belu kuću, Kongres ili Senat dolazi raznim, vrlo složenim partijskim računicama i ništa manje komplikovanim igrama. U ovim veštinama su Hilari i njen tim nenadmašni igrači.

Naravno, ništa još nije gotovo: levo krilo partije sve češće ističe da bi senator Ras Fajngold, vrlo glasni antiratni aktivista, bio pravi izbor, a tu je i Mark Vorner, bivši guverner Virdžinije koji bi bio pravi magnet da demokratama privuče glasove nezavisnih i birače sa juga. I, naravno, Al Gor.

Mnogi analitičari prognoziraju da se u Demokratskoj partiji zapravo neće voditi ideološka bitka, već da će to biti bitka za moć koja će pokazati da li je moć zapravo u vrhu partije ili dolazi "iz baze".

Sam američki izborni sistem prednost daje establišmentu. Na prošlim izborima 2004, Hauard Din je neočekivano izbio na čelo trke među demokratskim pretendentima na Belu kuću dok ga u poslednjim minutama nije pretekao Džon Keri, koji je od samog početka zapravo bio kandidat establišmenta.

Posle velikog Kerijevog poraza establišment Demokratske partije sada se oseća vrlo ugroženim: plaše se da su republikanci odavno naoštreni da se obračunaju sa Hilari Klinton i mnogi misle da bi bolje bilo na izbore 2008. ići sa nekim nepoznatim, svežim kandidatom. Din je bio nepoznat i nov i imao je izvesne šanse da pobedi. Probudio je energiju mladih demokrata. Dosadni, sigurni kandidat establišmenata Keri bio je neminovni gubitnik. Profesionalci koji su se sada okupili oko Hilari kao pčele oko meda nisu u stanju da vode novu, agresivnu kampanju koja će probuditi uspavanu naciju i okrenuti točak istorije. Kako će se stvari odvijati zavisi od toga koga će poslušati američki birači: eksperte koji favorizuju Hilari i njen entourage političkog establišmenta Demokratske partije, ili one koji su za promene, razočarane demokrate "iz baze", koja se u američkom žargonu tako lepo zove "grass roots" – korenje trave.

Neprijatna istina

Kada se nedavno bivši potpredsednik SAD Al Gor, 58 (na slici), pojavio u popularnoj humorističkoj TVemisiji "Saturday Night Live", publika je bila oduševljena: nije mogla da veruje svojim očima i ušima – "drveni Al" je bio duhovit, opušten, zasmejavao je publiku do suza i – što je možda izmamilo najviše aplauza – smejao se na svoj račun. "Ja sam Al Gor, nekada sam bio sledeći predsednik Sjedinjenih Američkih Država."

Al Gor je ponovo postao lice sa naslovnih strana zahvaljujući velikom publicitetu koji doživljavaju njegova knjiga i istoimeni dokumentarac Neprijatna istina, nimalo slučajno lansiran nedelju dana posle Da Vinčijevog koda. I knjiga i film upozoravaju na klimatske promene, globalno zagrevanje koje, kako tvrdi Gor, "bukvalno mogu da unište našu civilizaciju". Bivši potpredsednik upozorava gledaoce da je to "najšokantniji film koji su ikad gledali". I knjiga i film su, i to treba naglasiti, skrenuli pažnju na nekoliko festivala i sajmova knjiga.

Veliki publicitet, ali i vema dobre reakcije publike podstakli su neke demokratske krugove da pokušaju da nagovore Gora da se ponovo kandiduje za predsednika SAD. Drugi odmahuju rukom: šteta što Gor 2000. godine nije pokazao istu strast, iskrenu zainteresovanost, pa i šarm; tada je delovao suviše "drveno" i nije položio čuveni "barbekju test". Naime, kada su pitali Amerikance koga bi radije pozvali na barbekju, hamburgere i rebarca na roštilju, većina je prednost dala narodski neposrednom Bušu junioru, a ne uzdržanom knjiškom moljcu Goru.

Gor sada priznaje da je tada bio u "kandžama eksperata" koji su, opsednuti rezultatima ispitivanja javnog mnjenja, kandidatu za predsednika SAD zabranjivali da jasno i glasno kaže Amerikancima šta misli o zaštiti čovekove okoline. Ironija je da je baš Gor političar koji je toliko doprineo da se potpiše Protokol iz Kjota o globalnoj zaštiti čovekove okoline, koji sada Džordž Buš uveliko ignoriše.

Posle izbora koje je za dlaku izgubio – zahvaljujući komplikovano dizajniranim glasačkim listićima u nekim oblastima Floride, ali i naklonosti Vrhovnog suda ove države – Al Gor je posle odlaska iz politike koristio svaku priliku da argumentovano kritikuje Bušovu administraciju; usprotivio se ratu u Iraku čak i pre invazije, kada su Bušovu politiku na toj tački podržavali najistaknutiji članovi demokratske partije.

Da li će Al Gor pokušati da se vrati u Belu kuću, da li će biti protivkandidat Hilari Klinton, da li će reći američkim biračima neprijatnu istinu, ostaje sasvim neizvesno.

Izvesno je da Amerika uglavnom voli svoje političare sve do trenutka dok ne postanu zvanični kandidati. Voli ih čak i kad izgube. Ali dok su kandidati – ona najčešće nemilosrdno gleda "da ubije boga u njima".