Evropska unija i sudbina evra
DEVET VELIČANSTVENIH SPASAVA SVET: Dmitrij Medvedev, Jakob Zuma, Dejvid Kameron, Dilma Rusef, Nikola Sarkozi, Angela Merkel, Barak Obama, Felipe Kalderon i Manmohan Sink / foto: reuters
Hitna pomoć za preopterećeno blagostanje
Briselski pregovori Evropskog samita za spasavanje evra trajali su do zore, paket donet pod nemačkim uticajem dobro je primljen na berzi, ali nema garancije da će se grčka, a samim tim i evropska kriza smiriti. Premijer Grčke Jorgos Papandreu "šokirao" je Evropu i berze odlukom da se o evropskom paketu pomoći Grci izjasne na referendumu. Da li se Evropa deli na "sedamnaestorku" evrozone i "desetorku" drugoligaških "ne-evro" članica EU? Kina i druge zemlje BRIKS-a obećavaju pomoć za stabilizaciju evra, ali još čekaju
Predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej više nije mogao da izbegne neprijatan zadatak – prošle srede 26. oktobra u 7.45 časova ljubazno je zamolio desetoro ljudi da napuste salu "Justus Lipsius" u Briselu. Rekao im je da su "dali dragocen doprinos u dosadašnjem radu", ali da njihovo prisustvo više nije potrebno. Među tom desetoricom, koji su posle, prema opisu nemačkog "Špigla", "lutali hodnicima kao skitnice", bili su nacionalni lideri koji "ne daju na sebe", kao što su britanski premijer Dejvid Kameron i poljski premijer Donald Tusk i ostali iz deset zemalja koje su deo Evropske unije, ali ne koriste evro, pa tako više nisu deo jezgra Evrope.
Kameron je pre toga zahtevao da se ubaci klauzula koja bi dala pravo predstavnicima svih 27 zemalja EU da blokiraju odluke evro-samita sedamnaestorice, pošto njihove odluke pogađaju sve zemlje EU. Predstavnici drugih članica EU pokazivali su izvesne simpatije za Kameronovu ideju, ali francuski predsednik Nikola Sarkozi je ućutkao Kamerona, podsećajući ga na to da su Britanci i Danci doneli fundamentalnu odluku da se ne pridruže evrozoni.
Pored Evropske komisije, koja predstavlja svih 27 zemalja članica EU, sada se uspostavlja novi evro-samit, klub od 17 nacija evro-zone, koji će se sastajati redovno, najmanje dva puta godišnje. Van Rompej, predsednik Evropskog saveta, koji se sastoji od lidera država članica EU, takođe će biti predsednik evro-samita 17.
Ni u tom klubu odluke se ne donose lako. Sastanak 17 šefova vlada i država evro-zone trebalo je da bude završen pre nego što se u četvrtak 27. oktobra otvore berze u Aziji, da berze ne bi poludele. Ipak su probijali jedan dedlajn za drugim.
"Špigl" citira belgijskog premijera Iva Letermana, koji je pričao kako su u dva ujutru berze otvorene u Japanu, ali da odluka nije bila doneta; u tri ujutru u Singapuru sastanak je još trajao… Tek nešto pre četiri ujutru, berze u Šangaju i Hong Kongu su već počele da trguju, iscrpljeni francuski predsednik Nikola Sarkozi je izašao pred novinare u Briselu.
Saopštio je da su lideri evrozone ubedili privatne kreditore da otpišu 50 odsto ukupnog grčkog duga. To znači da bi grčki dug u odnosu na grčki BDP sa 160 odsto do 2020. godine trebalo da padne na "prihvatljivih" 120 odsto.
KONTURE NOVE EVROPE: Donošenje tog plana za Grčku otkriva konture nove Evrope, zaključuje nedeljnik "Špigl". U njegovom koncipiranju Evropska komisija odigrala je samo sekundarnu ulogu, a predstavnici ne-evro zemalja, poput Švedske, Velike Britanije i istočnoevropskih nacija, potpuno su marginalizovani. Angela Merkel se protekle sedmice nametnula u Briselu, ali da li je cena njenog uspeha – podela Evrope, pita se "Špigl".
Po nekim analizama, takva podela ne odgovara Nemačkoj, koja nesumnjivo dominira u evrozoni, ali sada mora tesno da sarađuje i sa onima u Evropi, čiji joj ekonomski pristup ne odgovara. Za razliku od Nemačke, mediteranske zemlje – koje su jako prisutne u evrozoni – imaju tendenciju da favorizuju državne industrijske politike i protekcionizam. Više nego sa Grcima, Špancima i Francuzima, Nemci imaju zajedničke interese sa Poljacima, Dancima i Šveđanima, ali njihovi glasovi neće biti toliko važni kao do sada.
Na primedbu "Špigla" da se ne može negirati da odluke od prošle nedelje nepogrešivo otkrivaju nemački rukopis i na pitanje da li se pribojava da će ostatak Evrope početi da se suprotstavlja Nemačkoj, ministar finansija Volfgang Šojble odgovara odrečno. Kaže da su, koliko je on informisan, donošenje tog paketa zahtevali odlazeći francuski predsednik Evropske centralne banke Žan-Klod Triše, predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo, koji je Portugalac, predsednik Evropskog saveta Belgijanac Herman van Rompej… Sve sam Čerčil do Bizmarka.
Na pitanje da li je Nemačka na putu da postane hegemon u Evropi, Šojble odgovara: "Nonsens! Uspeh evropskog jedinstva je egzistencijalni interes Nemaca. Što je dobro za Evropu, dobro je za Nemačku. "Evropa ne može da bude konstruisana na principima hegemonije. Mi, naravno, ne želimo da vladamo Evropom – to je čista besmislica. Od nas se redovno očekuje da kao najveća država članica preuzmemo vodeću ulogu u saradnji sa Francuskom. Na kraju krajeva, izazovna pitanja se mogu rešiti samo ako Nemačka i Francuska deluju zajednički…"
Ipak, nemali broj izveštaja iz Brisela govorio je upravo o nemačko-francuskom rivalitetu. U jednom tekstu se ukazuje i na svojevrsnu ironiju istorije: Francuska je želela evro da potčini Nemačku. Sada evro pomaže Nemačkoj da potčini Francusku. Bez obzira na rivalitet, te dve zemlje na dužnike s juga gledaju kao Budenbrokovi na raspusnog brata Kristijana koji traži pustolovine po svetu i rasipa nasledstvo.
Sarkozi je izjavio je da je prijem Grčke u evro-zonu 2001. godine bila greška, zato što ona za evro tada nije bila spremna. Međutim, upozorava Sarkozi, da je Grčka bankrotirala, "domino efekat" bi odneo sve. Grčki ministar spoljnih poslova je na to odgovorio da nijedna zemlja ne treba da bude žrtveni jarac, pošto je kriza evropski problem i zahvatila je i Portugal, Irsku, Španiju i Italiju.
GRČKI REFERENDUM: "Posrnuli s juga" teško gutaju briselski gorki lek (vidi priloge dopisnika iz Grčke, Italije i Portugala). Nekoliko dana posle briselske odluke, koja je dobro primljena na berzama, grčki premijer Papandreu je povukao još jedan potez koji je delovao šokantno, razljutio Nemce i odmah izazvao pravi potres na berzama – najavio je raspisivanje referenduma o tome da li Grčka treba da prihvati evropski paket za spasavanje koji podrazumeva drastične mere štednje.
"Referendum baca u vazduh grčku budućnost u Evropi, kao neki novčić", ocenjuje Janis Mikelakis iz Nove demokratije. Poslednja istraživanja javnog mnjenja pokazuju da 60 odsto Grka briselski paket doživljava kao negativan ili verovatno negativan. Neki referendum ironično porede s "božićnim referendumom ćurki".
Evropa je u panici. Merkelova i Sarkozi hitno su sazvali krizni sastanak u Kanu pre početka samita G20. Papandreuov poker sve je prenerazio: ako Grci kažu "da", rizik će mu se isplatiti i smiriće stalne proteste i napetost u zemlji, pitan, narod će stroge mere štednje konačno prihvatiti kao svoje, a ne kao nametnute sa strane; ali ako evropski paket za spasavanje Grčke bude odbijen na referendumu, Evropa bi mogla da upadne u potpuni haos. Papandreu igra na "sve ili ništa", a ishod je krajnje neizvestan i ulog je čitava evro-zona.
Parlament u Atini trebalo bi još u toku ove nedelje da raspravlja o referendumu, ali i da stavi na dnevni red pitanje poverenja Papandreuovoj vladi. Pre četiri meseca premijer ga je preživeo, ali u međuvremenu njegova parlamentarna većina svela se na samo dva glasa prednosti. Datum referenduma je još neizvestan, govori se o januru sledeće godine.
Poslednji referendum u Grčkoj održan je u decembru 1974. godine na kome je odlučeno da se neposredno po okončanju pukovničkog režima ukine monarhija u Grčkoj.
fotografije: reuters
DAJ DOLAR, ŽIV TI MAO: Novi evropski fond za spasavanje, European Financial Stability Facility (EFSF), trebalo bi da bude težak oko bilion (hiljadu milijardi evra), a do sada je iznosio 440 milijardi evra.
Od privatnih kreditora, posebno banaka i osiguravajućih društava, sada se traži da se dobrovoljno odreknu polovine svojih potraživanja. Pošteđene su vlade poverioci, pre svega Evropska centralna banka (ECB).
Banke moraju da kupe kapital, kojim bi pokrile gubitke. Pred sastanak lidera evro-zone, šefovi država i vlada Evropske unije dogovorili su se i o rekapitalizaciji evropskih banaka. Procenjeno je da bi u tu svrhu evropskim bankama bilo potrebno ukupno 108 milijardi evra. Prema sporazumu, obavezni fondovi banaka treba da dostignu devet odsto, što bi bakama omogućilo da se odupru finansijskim potresima.
Ukoliko se nastave nevolje s grčkim, španskim ili italijanskim državnim obveznicama, EFSF garantuje investitorima da će apsorbovati 20 odsto njihovih eventualnih gubitaka. To znači da bi na jedan evro iz fonda za spasavanje trebalo privući još četiri evra privatnih investicija.
Uveliko se spekuliše da Evropljani računaju i na milijarde iz suverenih fondova zemalja kao što su Kina i Brazil, koje traže moguć́nosti za investiranje u celom svetu.
Brazil vodi razgovore s Rusijom, Indijom, Kinom i Južnom Afrikom (BRIKS) o mogućoj zajedničkoj asistenciji, bilo preko MMF-a ili pomoću bilateralnih ugovora. Japan planira da podrži povećanje tog fonda, ali, kao i drugi ovde pomenuti, čeka detaljnije informacije. Arkadij Dvorković, ekonomski savetnik u Kremlju, izjavljuje da je Rusija spremna da izdvoji 10 milijardi dolara preko MMF-a, zbog toga što je važno da Evropa ostane stabilna. Za stabilizaciju, kako su izračunali u Briselu, potrebno je 1000 milijardi evra.
Miranda Ker, istraživač iz Londona, ocenjuje da bi Kina mogla da ispostavi cenu koju Evropa nije voljna da plati. Kina saopštava da želi da doprinese stabilizaciji evra, pošto 21 odsto njenog izvoza odlazi u evro-zonu, a i ima 360 milijardi evra u regionalnim akcijama. Međutim, verovatno je da će Kina tražiti da joj se olakša pristup tržištu resursa i tehnologija. U Francuskoj su već kritikovali Sarkozija da lobira za kinesku pomoć i koketira sa idejom da i juan postane upotrebljiv za MMF. Zapad (posebno SAD) pritiska Kinu da poveća vrednost juana, kako bi smanjila trgovinski debalans…
Jedan sagovornik Rojtersa, upućen u pripreme samita G20, na kome će se 3. i 4. novembra u Kanu raspravljati o evrokrizi, procenjuje da Kina nema nijedan razlog da se zaleće. Govoreći tokom zvanične posete Austriji, kineski predsednik Hu Đintao to je na neki način potvrdio kada je rekao novinarima kako su Kinezi ubeđeni da Evropa ima mudrosti i sposobnosti da reši svoje trenutne teškoće. Rekao je i da će Kina nastaviti svoje poslovanje sa Evropom kao i obično. Šef formalno još komunističke Kine, koja je pozvana da spasava kapitalistički Zapad, poslao je međutim neoliberalnu poruku – rekao je ono što su Nemci rekli Grcima – da su problem evropsko "preopterećeno blagostanje" i "lenjost koju izazivaju zakoni o radu".
Demonstranti u Atini, međutim, nikako ne mogu da shvate zašto je vraćanje dugova povezano s liberalizacijom otpuštanja s posla.
Italija: Torpedovani Berluskoni plovi dalje
Italijanski premijer Silvio Berluskoni, koji je preživeo mnoga glasanja o poverenju u parlamentu, sada je pred velikim izazovom, jer se njegov koalicioni partner Umberto Bosi iz Severne lige suprotstavlja značajnim delovima predloženog paketa štednje. Berluskoni, čiji rejting je torpedovan mešavinom skandala i ekonomskih i političkih problema, odbacio je spekulacije da bi možda mogao da bude primoran da ide na vanredne izbore. On izjavljuje da vladajuća alijansa ostaje solidna.
Luka Kordero di Montezemolo, direktor Ferarija, u pismu listu "Republika" kaže da je Italija došla do tačke sa koje nema povratka. Italijanski dug iznosi oko 120 odsto italijanskog BDP-a (neki izvori kažu 118, po proceni CIA 119,1). Italijanski BDP CIA procenjuje na 2,055 biliona (hiljada milijardi) dolara izračunato po zvaničnom kursu, a 1,744 biliona prema platežnoj sposobnosti.
Italijanski dug datira još iz devedesetih, a problem su veoma niske stope privrednog rasta (oko jedan odsto), koje su mnogo manje od stope rasta duga, pa se Italija uglavnom zadužuje da bi vratila dospele rate. To je situacija u kojoj nastaje takozvano samoispunjavajuće proročanstvo: ako Italija ne bude vraćala dugove, niko neće da joj pozajmljuje, ako niko neće da joj pozajmljuje, Italija neće moći da vraća dugove. Evropski faktori su zabrinuti zbog moguće krize italijanskih dugova koji su šest puta većih od grčkih. Treću po veličini ekonomiji u evrozoni bilo bi još teže sanirati nego krizu u Grčkoj.
Nemački ministar finansija Šojble izjavljuje: "Italija mora da uradi svoj domaći zadatak! Italija treba da ubedi tržište da je spremna i rešena da se brzo uhvati u koštac sa problemima i sprovede neophodne reforme. Ne možemo rešiti probleme Italije u Nemačkoj – oni moraju da budu rešeni u Italiji…"
Grčka: Bes ne jenjava
Za "Vreme" iz Soluna
U Grčkoj su sa veoma oprečnim mišljenjima dočekane odluke donete u Briselu 26. oktobra 2011. o rekonstrukciji grčkog javnog duga sa takozvanim "šišanjem" (hair cut) od 100 milijardi evra, tj. smanjenjem duga koji se nalazi u rukama privatnika, banaka, osiguravajućih i penzionih fondova itd. Ovo šišanje je po mišljenju mnogih poslednja šansa za Grčku da izbegne bankrot i ostane u evrozoni. Međutim, svi su primetili da je Grčka gurnuta u karantin i da joj predstoji čitava decenija stroge štednje pod stalnom kontrolom i budnim okom Brisela. Zapravo, Grčka je na taj način "kupila vreme" za neophodne reforme i "resetovala" razvoj svoje ekonomije.
Iako je vlada Jorgosa Papandreua slavila "istorijske odluke", govoreći o "skidanju ogromnog tereta za grčki narod" i "spasu od bankrota", brzo su se spustili na zemlju posle hladnog dočeka grčkog naroda koji ne prestaje sa protestima.
Opozicioni lider Adonis Samaras u odluci evrozone ne vidi nikakav prostor za konsenzus ili optimizam, jer smatra da novi plan sadrži "sive zone" i matematičkom preciznošću vodi u gubitak nacionalnog suvereniteta, a pritom ne garantuje rešenje problema. "Godine 2020. dug bi trebalo da bude isti kao i 2009, znači 120 odsto BDP-a. Ova današnja vlada slavi činjenicu što ćemo se za devet godina vratiti u 2009. i to naravno pod još gorim uslovima", rekao je Samaras i dodao da "osim ekonomije, postoji i demokratija", aludirajući na prevremene izbore.
Uvidevši da se perspektiva prevremenih izbora udaljava, opozicione levičarske partije su vrlo burno reagovale, odbacujući čak i očiglednu korist Grčke od briselskog dogovora. Komunistička partija Grčke, koja ima otprilike 12 odsto glasačkog tela, osudila je sporazum kao prvi korak jednog "kontrolisanog" bankrota za koji nije isključeno da se pretvori u "nekontrolisani" bankrot. Sličnu kritiku iznose i ostale levičarske partije.
Jorgos Karatzaferis, lider LAOS-a, predstavnika nacionalističke desnice, koja raspolaže sa oko devet odsto glasova, govori o "raznim stranim interesima koji razbijaju zemlju", izražavajući tako "nacionalni bes" građana koji "prostim okom vide" kako suverenitet Grčke biva sve ograničeniji.
Grčki stranački lideri su posvađani oko evropskog paketa pomoći. A grčki narod, čija budućnost je još uvek neizvesna, oseća se i "ošišan i sa lisicama na rukama". Zato će i nastaviti da se ljuti i besno reaguje.
(autori su osnivači i urednici grčkog nezavisnog časopisa "Zenith")
Velika Britanija: Rušenje vlade ili Evropske unije
Za "Vreme" iz Londona
"London je pod konstantnim napadima iz Brisela", komentar je britanskog premijera Dejvida Kamerona, koji je, simbolično ili ne, sa samita u Briselu odleteo pravo u Australiju, gde se u Pertu susreo sa liderima Komonvelta. Udruženje nekadašnjih kolonija Britanske imperije, danas suverenih država u razvoju, ekonomisti vide kao pojas za spasavanje Kraljevstva iz tonućeg broda zvanog Evropa. Kako Britanija ne pripada evrozoni, premijer Kameron praktično je prespavao noćnu sagu u Briselu, a postignuti dogovor pozdravio je kao dobar korak pred samit G20 u Kanu. Kameron je sarkastično poručio da je Evropi potrebna "mnogo veća bazuka" ne bi li se rešio problem evrozone. Umesto da London, kao finansijski centar kontinenta, bude pošteđen, direktive iz Brisela su uvredljive – stav je mnogih u vladajućoj Konzervativnoj partiji.
Glavno političko pitanje koje nameću vladajući konzervativci jeste da li Brisel ima previše moći nad Vestminsterom. Lider laburista Miliband ne misli da Brisel vlada Londonom, a Kameron želi da povrati izgubljenu nezavisnost londonskih finansijskih institucija. Međutim, za premijera sukob sa opozicijom nije toliko problematičan kao sukob unutar same vladajuće koalicije. "Rebalans moći sa Evropskom unijom", politika koju zagovara Kameron, mogao bi ozbiljno da ugrozi stabilnost vlade, jer se koalicioni partner u Kameronovoj vladi Nik Kleg, lider Liberalne partije, protivi svakom eventualnom unilateralnom potezu Britanije. Pasivan stav Ujedinjenog Kraljevstva prema rešavanju problema u Evropskoj uniji i udaljavanje od nje, po Klegovim rečima, predstavljalo bi "ekonomsko samoubistvo".
Ostrvska politička elita posebno je zabrinuta i činjenicom da je spasavanje evra Evropsku uniju politički podelilo na 17 članica evrozone i 10 članica koje to nisu. Komentatori ocenjuju da je takvo razdvajanje veoma rizičan politički čin za budućnost zajednice evropskih naroda.
Ulje na vatru dolilo je 80 konzervativnih parlamentaraca koji su se usprotivili evropskoj politici sopstvene vlade, tražeći referendum za izlazak iz Evropske unije. Iako je predlog za referendum većinom glasova odbačen, on pokazuje negativno raspoloženje unutar premijerovog parlamentarnog tabora. "Gardijan" naglašava da je sam premijer nekoliko puta istakao da je spreman da upotrebi pravo na veto i stopira bilo kakvo buduće spasavanje evra, ako je to negativno po Britaniju.
Kameron je Komonvelt nazvao "organizacijom budućnosti", pa izgleda kao da priprema teren, te se ovih dana bavi promovisanjem ljudskih prava kod onih članica koje u tome zaostaju.
