Čak i on zna da neće biti glavni rival Baraka Obame na 57. američkim predsedničkim izborima, koji će se održati 6. novembra ove godine. Od zvaničnog kandidata Republikanske stranke za Obamu je veći problem četiri godine mlađa verzija samog Obame, onog koji je 2008. zapalio tolika srca i razgoreo toliko nade u Americi i ostatku sveta, da bi ih potom bezmalo sve razočarao i obeshrabrio. To globalno razočaranje je danas najveći Obamin politički protivnik, dok je Mit Romni tek neko ko može da posluži kao glasnik izneverenih miliona.

Romni to zna, inače se ne bi na sopstvenoj konvenciji glasačima preporučivao na sledeći način: "Večeras bih vas nešto jednostavno upitao. Ako ste osećali toliko uzbuđenje kada ste glasali za Baraka Obamu, zar se ne biste morali tako osećati i sada kada je on predsednik Obama? Znate da nešto nije u redu sa načinom na koji on obavlja taj posao kad ste se najlepše osećali onog dana kada ste glasali za njega."

Ali ako su Obamina obećanja bila samo pusti snovi, a iskustvo sa njegovim predsednikovanjem tako antiklimaktično, otkud to da naočiti, bogati, uspešni Mit Romni tako tegobno pridobija srca Amerikanaca? Romniju, naime, svi isprva priznaju barem jednu stvar: da je po spoljašnjem izgledu kao stvoren za ulogu predsednika SAD. Mit Romni i njegov mogući potpredsednik Pol Rajan verovatno su najzgodniji par muškaraca na predsedničkom listiću koji se u novije vreme pamti, a možda i u istoriji. Obojica su relativno mladi, energični, preduzimljivi, savršenih belih osmeha, urednog i dopadljivog izgleda, sa razdraganim i naoko pristupačnim suprugama i decom: sve u svemu, izgledaju "američki" da "američkiji" ne mogu biti, sa sve onim ovlaš zasukanim rukavima kao da bi svaki čas mogli da se late nekog korisnog posla ili reše neki ozbiljan problem, na dobrobit svih i zadovoljstvo prisutnih.

KO JE DOPADLJIVIJI: Sve tako dopadljiv i naočit, gotovo kao čovek sa Marlboro reklame, arhetipski američki primerak poželjnog muškarca zrele dobi, Romni ima najveći problem upravo sa – dopadljivošću. Amerikanci tu osobinu, pod rubrikom likability, redovno mere u predizbornim kampanjama, a njihova statistika pokazuje da je za poslednjih četvrt veka na izborima za predsednika pobeđivao kandidat kog su birači percipirali kao "dopadljivijeg" od direktnog rivala. Romni je simpatičan za samo 40 odsto anketiranih u istraživanju koje su uoči Republikanske konvencije prošle sedmice zajedno vršili Vašington post i ABC njuz, dok ga je 51 posto birača proglasilo nesimpatičnim. Poređenja radi, Voltera Mondejla, demokratskog kandidata kog je Ronald Regan 1984. godine "zgazio" (Regan je osvojio najviše glasova u čak 49 američkih država, dok je Mondejl pobedio jedino u svojoj rodnoj Minesoti), dva meseca uoči izbora pozitivno je ocenjivalo 47 odsto birača. Majkl Dukakis je izgubio 1988. sa 50 odsto pozitivnih ocena u rubrici likability, a Buš stariji je 1992. isto prošao sa 53 procenta povoljnih ocena. Romnijevi rezultati su još porazniji kada ga statističari "upare" sa Obamom.

Upitani ko je prijateljskiji i dopadljiviji, Obama ili Romni, birači su u 67 odsto slučajeva odgovorili Obama, dok se samo 27 odsto na tom planu opredelilo za Romnija. Štaviše, čak je i 33 procenta republikanskih glasača u istom istraživanju reklo da im je simpatičniji Obama od Romnija. Zato je glavni cilj Republikanske konvencije bila "humanizacija Mita Romnija", bez obzira na to što politički stratezi ove stranke javno osporavaju i nipodaštavaju kriterij simpatičnosti (služeći se, dosta neubedljivo, argumentom da ni "velike korporacije ne biraju predsednike na takmičenjima u popularnosti"). Svima je jasno da je Romni Amerikancima nedovoljno simpatičan zato što im je nedovoljno uverljiv. Čak se i njegovi glasači žale da deluje pomalo "plastično", kao neko ko se samo "pretvara" da je ljudsko biće. Nije čudo da kandidat ima problem autentičnosti. Naravno da se Romni ne pretvara da je "ljudsko biće", ali ovogodišnji republikanski kandidat za predsednika svakako nije "jedan od nas", sa stanovišta prosečnog američkog glasača, pa čak ni prosečnog birača iz redova Republikanske stranke. Dok se pretvara da je "jedan od nas", deluje izveštačeno.

Čuvena kolumnistkinja "Njujork tajmsa" Morin Daud tvrdi da Romni deluje daleko poput Jupitera: Čudna su vremena došla, veli ona, kada je Amerikancima visoki, zgodni, bogati princ iz čuvene političke porodice manje blizak od žgoljavog crnca iz rasno mešanog braka koji je proveo mnogo vremena u Indoneziji.

KO TO IZAZIVA OBAMU: Ko je, odista, "pravi" Mit Romni? To će izgleda ostati tajna na ovim izborima. Kandidat je pod prisilom savetnika i celog izbornog tima da pred biračima, novinarima i javnosti glumi neposrednog, predusretljivog, prisnog i prijateljski raspoloženog sugrađanina, spremnog da voli sve oko sebe i da bude voljen. U stvarnosti je privilegovani član jedne sasvim male, zapravo minuskulne manjine, kako u klasnom tako i u verskom smislu. Ako su ljudi koji su protekle godine protestovali širom Amerike bili predstavnici "nas 99 odsto", Romni je autentični predstavnik onih što spadaju u taj preostali jedan procenat: bogataša koji vladaju svetom, političkih i finansijskih moćnika i novih svetskih dinastija. A tek religiozna manjina kojoj pripada…

Pred Mitom Romnijem se na putu do Bele kuće zaista isprečilo nekoliko prepreka velikih kao planina. One nisu nesavladive, o čemu svedoči njegova dosadašnja sjajna politička i poslovna karijera. Bio je uspešni republikanski guverner Masačusetsa, najliberalnije američke savezne države koja na predsedničkim izborima po pravilu glasa za demokrate, a o njegovim poslovnim podvizima i snalažljivosti na finansijskim tržištima najbolje svedoči to što mora da krije svoje poreske izveštaje od birača (delom i zato što bi, u najboljem slučaju, pokazali da se služi svim mogućim trikovima, moralnim i nemoralnim, kako bi svoju imovinu što bolje zaštitio od zahvatanja američkih poreskih službi).

Ima i drugu, neprijatniju vrstu iskustva ljudi isključenih iz većine: pripada mormonskoj crkvi, koja i sama spada u često prezrene manjine u Americi. Sve tamo negde od sredine šezdesetih godina u Galupovim se istraživanjima uporno pojavljuje jedan te isti statistički podatak: petina Amerikanaca kaže da ne bi glasala za pripadnika mormonske crkve, čak ni kada bi to od njih tražila politička stranka kojoj inače pripadaju i za čije kandidate redovno glasaju. Tako je i danas, dok s druge strane samo pet odsto Amerikanaca sada u anketama kaže da nipošto ne bi glasali za crnca (to jest, afričkog Amerikanca, kako je to u Americi politički korektno reći). Nastojeći da se približi biračima poreklom iz Latinske Amerike, Romni je tokom republikanske konvencije o svom ocu govorio kao o došljaku iz Meksika. Problem je u tome što je njegov otac rođen u Meksiku zato što je njegov pradeda 1885. pobegao iz Sjedinjenih Američkih Država u Meksiko. Bio je izbeglica od američkog zakona koji je zabranio poligamiju. Romnijevi su preci, drugim rečima, bežali iz Amerike, a ne u Ameriku. Mitov pradeda postao je izbeglica u Meksiku sa četiri žene i 30 dece, a sklonio se u Čihuahu, gde je množenstvo u to vreme još bilo zakonito. Tamo je odrastao kandidatov deda, tamo mu se rodio i otac. Familija se vratila u SAD kako bi se sklonila od nasilja meksičke revolucije.

RADIKALANI ZAOKRET UDESNO: No na republikanskoj se konvenciji na Floridi nije samo predsednički kandidat predstavljao drugačijim nego što jeste. Isto je činila i stranka, za koju politički posmatrači kažu da je potpuno pala u ruke desnice i ultrakonzervativnog pokreta Čajanka. Platforma koju je usvojila predstavlja radikalan zaokret udesno u odnosu na platformu republikanaca iz vremena Ronalda Regana, koja je tada smatrana "trijumfom konzervativizma". Neki posmatrači kažu da je sada usvojeno sve što je Patrik Bjukenen tražio na konvenciji 1992, kada je tvrdio da je u Americi u toku "kulturni rat" i da se republikanci moraju oštro suprotstaviti "abortusu, pravima homoseksualaca, učešću žena u ratnim operacijama i radikalnom feminizmu". Bjukenen je tada delovao maltene kao ludak: njegove ideje nisu prošle u platformi stranke, ali se svejedno smatralo da je on koštao Džordža Buša starijeg izborne pobede, jer je republikanska konvencija zapamćena kao ekstremna i ratoborna.

Ono što je pre 20 godina bilo na marginama stranke, sada je postalo "mejnstrim". GOP (kratica za Republikansku stranku, Grand Old Party) je stranka u kojoj pedeset sedam odsto članstva u anketama tvrdi da su u Americi siromašni samo oni ljudi koji ne rade vredno. Tek 28 odsto članstva veruje da su koreni siromaštva katkad u okolnostima koje se nalaze izvan kontrole siromašnih. Republikanska vera u tržište je naizgled neograničena: ako je slušati stranačke prvake, ono će da se pobrine za sve, jer će u slobodnoj privredi (u kojoj su sniženi porezi i skresana državna regulativa) svi prolaziti prema zaslugama. Ta proslava privatne inicijative, bogatstva i uspeha koncentrisanih u rukama manjine na Floridi svejedno je obilovala ličnim svedočenjima iz kojih bi se lako dalo zaključiti da je maltene celo rukovodstvo stranke poniklo iz redova sitnih sopstvenika i preduzimača, koji su se obogatili isključivo vrednim ličnim radom.

Takvih u stranci naravno ima, ali među njima svakako nisu birani kandidati za predsednika i potpredsednika SAD. Njihov politički, kulturni, klasni i ideološki portret pre bi dao prostora za zaključak da će, ako pobede Romni i Rajan, u Americi doći do konsolidacije političke moći u rukama najbogatijih Amerikanaca. To, jadikuju neki posmatrači, nije ni nalik američkom kapitalizmu Henrija Forda, koji je 1914, na opšte zaprepašćenje, najavio da će radnicima ubuduće plaćati nadnicu od pet dolara dnevno. Nije to samo pitanje pravde, rekao je tvorac čuvenog Model T automobila i čovek kom se dobrim delom pripisuje i stvaranje američke srednje klase. Henri Ford je dodao da je to "istovremeno i pametan biznis, jer je sa malim platama rast nizak a tržište nesigurno, dok sigurne i visoke zarade omogućavaju radnicima da postanu dobri potrošači".

Mnogi u Americi kažu da je pravi ulog na ovim izborima koja će vrsta kapitalizma pobediti. Ali izbor između Obame i Romnija je i personalni izbor između dve verzije, dve interpretacije američkog sna. Je li bolje ovaploćenje tog sna sin razvedenih roditelja sa najboljim ocenama na Harvardu, ili naslednik milionera koji svoje bogatstvo od američkih poreskih vlasti delom krije i na Kajmanskim ostrvima?