Za mnoge je Indija u vreme hipika bila izvor duhovnosti, mitsko mesto gde se, kako je pevao Ibrica Jusić, "čisti eter diše, dok se tope karijere", dok je za one manje sklone idealizmu ova zemlja tada bila pojam bede i zaostalosti. Ni jedni ni drugi sigurno nisu ni sanjali da će samo nekoliko decenija kasnije Indija za mnoge postati mesto gde se karijere ne tope već stvaraju, ekonomska i nuklearna sila u usponu koja pažnju sveta privlači eksplozivnim razvojem, ali i brojnim problemima, od terorizma do potencijalno katastrofalnog konflikta sa susednim Pakistanom.

Banalna fraza kojom se za neku državu kaže da je zemlja kontrasta sigurno najbolje pristaje Indiji. Malo je država na svetu sa tako velikim brojem različitih naroda, religija, pejzaža, tradicija, jezika (18 zvaničnih i preko hiljadu dijalekata), jednom nogom u vekovnoj tradiciji, sa još postojećim kastinskim sistemom, a drugom u elektronskom dobu. I pored mnogih unutrašnjih problema, čestih ubistava političara (najpoznatije žrtve su Mahatma Gandi, Indira Gandi i njen sin Radživ Gandi), Indijci s ponosom ističu da su najmnogoljudnija zemlja sa parlamentarnom demokratijom. Sa oko 1.150.000.000 stanovnika Indija je po broju stanovnika druga zemlja sveta, posle Kine, ali će za koju deceniju izbiti na prvo mesto. Broj stanovnika, od kojih je 60 odsto mlađe od 30 godina, najveće je bogatstvo i najveći problem Indije.

BEDA: Ta mlada populacija trebalo bi da obezbedi porast stope razvoja zemlje decenijama pošto se uspori razvoj drugih članica grupe BRIC (Brazil, Rusija, Indija, Kina), ali u tom broju su i stotine miliona siromašnih i neobrazovanih koji su najteži problem Indije. Istina, poslednjih godina je zahvaljujući ekonomskom bumu taj broj smanjen za deset odsto, što je za Indiju sigurno velik uspeh, naročito ako se posmatra iz perspektive ranih devedesetih godina prošlog veka. Raspad SSSR, sa kojim je Indija imala najveću spoljnotrgovinsku razmenu, doveo je tada zemlju pred bankrotstvo. Niko nije mogao da pretpostavi da će početkom novog milenijuma Indija biti jedna od najdinamičnijih privreda u svetu, sa zacrtanim ciljem da do 2020. godine bude među četiri vodeće globalne ekonomske sile.

Temelj ekonomskog rasta bile su reforme sprovedene početkom devedesetih, koje mnogi vezuju za ime Manmonaha Singa, današnjeg premijera. Manmonah Sing, ekonomista školovan u Indiji, na Kembridžu i Oksfordu, pokrenuo je program ekonomske liberalizacije 1991. godine, dok je bio ministar finansija u vladi Narasima Raoa. Tadašnja ekonomska liberalizacija otvorila je put direktnim stranim investicijama i pokrenula zemlju.

Ekonomisti kažu da su tri osnove indijskog ekonomskog razvoja ogromno domaće tržište, veliki broj obrazovanih mladih kadrova i prisustvo svih vodećih svetskih kompanija. Svake godine se u Indiji iškoluje 300.000 inženjera, oko 150.000 lekara, a na fakultetima diplomira čak milion mladih ljudi. Samo na izvozu softvera Indija godišnje zaradi oko 40 milijardi dolara.

Zbog manjih troškova i kvalitetne radne snage, značajne svetske korporacije, poput Majkrosofta i IBM-a, osnivale su u Indiji istraživačke centre, ali pored IT industrije reforme su donele procvat u farmaciji, biotehnologiji, automobilskoj industriji… U Indiji postoji deset domaćih fabrika automobila i dvanaest fabrika svetskih kompanija, među kojima su Audi, BMV, Mercedes, Honda, Dženeral motors… Osim industrije, i u oblasti poljoprivrede Indija je svetska sila. Drugi je svetski proizvođač pirinča i četvrti proizvođač pšenice, najveći proizvođač čaja, jedan od najvećih proizvođača voća, povrća, mleka. Sve je više indijskih multinacionalnih kompanija koje su prisutne na svim kontinentima.

Indija ima desetine dolarskih milijardera od kojih neki spadaju među najbogatije ljude sveta, poput Mukeša Ambanija i Lakšmija Mitala, kralja čelika, ali to je mala uteha za mnoge njihove zemljake. Prema podacima Svetske banke, u Indiji između 455 i 620 miliona ljudi živi sa prihodom manjim od dva dolara dnevno.

Pakistan i Indija

(Slika – UVEK JE "KRIVA" INDIJA: Pakistanski savet za bezbednost)

Snovi Mahatme Gandija o jedinstvenoj Indiji srušili su se 15. avgusta 1947. godine, kada je zemlja dobila vekovima sanjanu nezavisnost od britanske krune. Gandijeve snove nisu delili ni muslimani ni hindusi, pa je nezavisnost označila i podelu na Pakistan i Indiju, a raspad je počeo uz more krvi i masovna preseljenja stanovništva. Tada začeti problemi nisu nestali do danas, stvarajući od ove dve države arhineprijatelje zbog čijih je odnosa Indijski potkontinent decenijama jedan od najužarenijih delova sveta.

U početku su postojali Zapadni i Istočni Pakistan, fizički odvojeni Indijom koja je bila između njih, ali je posle rata Pakistana i Indije 1971. godine od istočnog Pakistana stvorena nova nezavisna država, Bangladeš. To nije bio i prvi rat između ove dve zemlje. Dva prethodna su vođena zbog Kašmira, oblasti podeljene između Indije i Pakistana, na koju pretenduju obe zemlje.

Kašmir je jedina federalna država u Indiji koja ima muslimansku većinu. U oktobru 1947. godine tadašnji vladar Kašmira, princ Sing, odlučio je da Kašmir pripoji Indiji, što Pakistan nije priznao. Prvi rat zbog Kašmira počeo je 1947. godine, a primirje je potpisano 1949. uz posredovanje UN-a. Drugi rat je vođen 1965, a povremeni sukobi između hindusa i muslimana izbijaju često u različitim krajevima Indije.

I periodi između ratova nisu proticali mirno. Indija već decenijama optužuje Pakistan da finansira i pomaže terorističke grupe koje se bore za odvajanje Kašmira od Indije (Pakistan je takve grupe uglavnom nazivao "borcima za slobodu"). Dve zemlje bile su na ivici rata i posle terorističkog napada kašmirskih separatista na parlament u Delhiju 13. decembra 2001.

Ratovi ne prestaju ni na mapama. Na kartama u Pakistanu prikazano je da ovoj zemlji pripada i deo Kašmira koji je zvanično u Indiji; na indijskim kartama je ceo Kašmir, naravno, u Indiji. Indija na svojim mapama kao deo svoje teritorije tretira i zabačeni planinski deo Tibeta koji je već decenijama u sklopu Kine, oko koga ove dve zemlje još vode spor.

Svi dosadašnji ratovi između Indije i Pakistana bili su krvavi, sa mnogo žrtava, ali od kada su obe zemlje krajem prošlog veka postale nuklearne sile njihovi sukobi imaju drugačiju dimenziju. Svet je u strahu da Indija i Pakistan eventualnim novim sukobima mogu čitav svet uvući u nuklearnu katastrofu.