U utorak 12. marta 391 poslanik u britanskom parlamentu glasao je protiv dogovora o Bregzitu koji je premijerka Tereza Mej postigla sa Evropskom unijom, 242 je glasalo za. Dok Britanci pokušavaju da iščupaju korenje koje ih vezuje za evropsko kopno, u godinama nakon Bregzita koji je izglasan 23. juna 2016. godine nametnulo se pitanje šta će biti sa Evropom kada Britanija, sa ili bez dogovora, napusti EU.

Mnoge analize su govorile o tome koliko će ko u tom razvodu izgubiti, koliko ljudi će promeniti status, ali malo širokog publiciteta su dobile analize koje ukazuju na to kako će nakon Bregzita funkcionisati Evropa.

OSOVINA BERLIN – PARIZ

Profesor međunarodnih odnosa Ulrih Kroc i profesor političkih nauka i korporativne politike na Univerzitetu Trir Joakim Šild u blogu na sajtu Londonske škole za ekonomiju konstatuju da odlaskom Velike Britanije Nemačka (zajedno sa drugim zemljama koje su tržišno orijentisane, kao što su Finska, Irska, Holandija i Švedska) gubi saveznika u pitanjima jedinstvenog tržišta i da će u EU ojačati uticaj zemalja koje su oštrije naklonjene ekonomskom intervencionizmu (dirižizmu).

Profesori Kroc i Šild zaključuju da ipak postoji mogućnost za kombinovanje francuske i nemačke političke inicijative i za postizanje kompromisa o ključnim postbregzitovskim projektima. U prošlosti su Francuska i Nemačka pokrenule sve važne korake radi fleksibilne integracije i produbljivanja integracije (Evropski monetarni sistem i unija, Šengenski sporazum, fiskalni sporazum).

Postoje, međutim, tri ključna preduslova za obnovu francusko-nemačke uloge u EU nakon Bregzita. Prvo, nemačka javna i politička elita morale bi da pristanu na ideju da Nemačka preuzme više odgovornosti na regionalnom i međunarodnom nivou – zajedno sa povezanim rizicima i troškovima. Drugo, francuski predsednik Emanuel Makron, koji je pokrenuo ambiciozan plan da sa Nemačkom sprovede reformu EU i ekonomsku, političku i bezbednosnu integraciju sa evrozonom kao njenim jezgrom, morao bi da prevaziđe višestruke prepreke na putu ka popravljanju napuklog ekonomskog i socijalnog modela Francuske. Politički i ekonomski efekti protesta pokreta "žutih prsluka" i važni ustupci koje je Makron učinio proizveli su ozbiljne sumnje da je sposoban za takvu operaciju. (O francusko nemačkim pogledima na EU videti tekst FRANCUSKA I NEMAČKA: Dvojac bez kormilara.)

CENTRALIZAM I TRŽIŠTE

U analizi londonskog Centra za evropske reforme o Evropi oslobođenoj ili poništenoj Bregzitom, još u 2016. predviđano je da bi Bregzit mogao dodatno učvrsti nemački uticaj na makroekonomske politike u Evropi.

Tokom krize 2008. britanski stav bio je da nema potrebe za centralizovanim nadzorom nad harmonizacijom propisa i politika koje utiču na tržišta kapitala. Stav Pariza i Brisela, naprotiv, bio je da je potreban veliki pritisak iz centra i jači zajednički regulator, moćni centralni autoritet, kao što je to slučaj sa Evropskom centralnom bankom.

Prema nalazima londonskog Centra za evropske reforme, iako nije bila među inicijatorima, Velika Britanija je aktivno podržavala evropsku politiku susedstva, posebno u odnosu na istočnu Evropu. Međutim, entuzijazam Velike Britanije za proširenjem EU oslabio je pre Bregzita, uglavnom zbog domaćeg političkog uticaja velikih migracija iz drugih država članica EU i zabrinutosti da bi prijem većih, siromašnih država u Uniju doveo do više društvenih i političkih tenzija u Britaniji.

Velika Britanija je tradicionalno najglasnija u EU u korist prijema Turske sa kojom Brisel pregovara o priključenju decenijama, a o izbegličkom pitanju godinama. Međutim, kako je tenzija vezana za migracije i slobodno kretanje radnika iz novih država članica narasla i britanski entuzijazam za pridruživanje Turske se pre Bregzita smanjio.

Bila je Britanija i protiv toga da se Ukrajini obeća čak i udaljena perspektiva članstva u EU, ali je zato ohrabrivala prebacivanja NATO hardvera na istok, što Ruse čini nervoznim, istočne Evropljane srećnim, a ostale Evropljane ugroženim narastajućom konfrontacijom.

ODBRAMBENA POLITIKA

Ujedinjeno Kraljevstvo je oduvek bilo ambivalentno kada je u pitanju takozvana Zajednička bezbednosna i odbrambena politika Evropske unije, koja je definisana 1999. godine deklaracijom koju su potpisali tadašnji britanski premijer Toni Bler i francuski predsednik Žak Širak, a kojom je definisana ravnotežu između francuskog entuzijazma za obranu EU i britanske podrške primatu NATO.

Već nakon proglašenja te deklaracije, evroskeptični instinkti i čvrsti atlantizam često su naveli ministre odbrane Ujedinjenog Kraljevstva da ometaju evropsku integraciju odbrane. Bez Britanije, preostalih 27 članica možda će lakše početi da formulišu zajedničku odbrambenu politiku, konstatuje se u londonskoj analizi.

Tu, međutim, nedostaje važan detalj – nova verzija starog američkog motiva za produženo prisustvo u Evropi – držati Rusiju van, a Nemačku dole.

Tramp je ignorisao evropske strahove kada se odlučio da prekine ključne sporazume kao što su nuklearni sporazum o Iranu i sporazum o srednjim nuklearnim snagama (INF), čemu se Nemci najotvorenije protive, jer je time kao zemlja u kojoj su stacionirane američke nuklearne bojeve glave gurnuta u centar potencijalne apokaliptične unakrsne vatre. Angela Merkel, Trampova omiljena politička meta u EU, pozdravljena je ovacijama na minhenskoj sigurnosnoj konferenciji kada je govorila o prednostima multilateralizma.

O odnosu sadašnje američke administracije prema Evropskoj uniji 18. februara 2019. kritički je pisao britanski "Gardijan" u tekstu u kome se, između ostalog, kaže da Trampova administracija ne samo da ne voli Evropsku uniju, već́ ima za cilj da je uništi. Tramp je upućivao otvorena ohrabrenja tzv. Bregzitirima. List opisuje putovanje američkog državnog sekretara Majka Pompea u Evropu kao deo osmišljene igre radi podele istoka i zapada unutar EU tokom turneje po Budimpešti, Bratislavi i Varšavi Majkl Pompeo je davao bezrezervnu podršku desničarskim populističkim vladama koje kritikuju EU i pojačavao podele između zemalja koje su nekada bile iza gvozdene zavese i onih koje nisu bile. "Gardijan" asocira na 2003. kada je, uoči invazije na Irak, američki sekretar za odbranu Donald Ramsfeld skovao termine "stara Evropa" (loša) i "nova Evropa" (dobra).

SPOLJNA POLITIKA

U analizi londonskog Centra za evropske reforme podseća se na to da je britanski premijer Dejvid Kameron snažno zagovarao sankcije protiv Rusije, čak i ako određenu cenu plati londonski Siti, što je, prema pomenutoj analizi, bilo ključno za uveravanje drugih država članica, a posebno Nemačke, da takođe prihvate ekonomsku cenu kako bi izvršile pritisak na Rusiju. (Nemce je to koštalo više.) Bez Velike Britanije, zemlje poput Mađarske i Italije, koje otvoreno traže povratak uobičajenom poslovanju sa Moskvom, mogle bi imati bi veću težinu u EU. Iako bi pozicija Nemačke i dalje bila odlučujući faktor, održavanje pritiska na Rusiju da se povuče iz Ukrajine sada može biti niži prioritet kancelarki Angeli Merkel nego dobijanje podrške od drugih članica EU u rešavanju izbegličke krize, kaže se u toj londonskoj analizi.

U Aziji evropska moć privlačenja – koja je već oslabljena krizom u evrozoni – mogla bi oslabiti. Odlazak druge najveće ekonomije EU smanjio bi pregovaračku poziciju EU u pregovorima o slobodnoj trgovini sa zemljama poput Japana i Indije.

Iako je Velika Britanija donedavno tretirala Kinu više kao potencijalnog ekonomskog partnera nego izazov spoljne politike, ona je tradicionalno ohrabrivala druge Evropljane da se ne fokusiraju isključivo na Kinu, već da više pažnje posvete Japanu, Koreji i jugoistočnoj Aziji, kaže se u londonskoj analizi. Da Evropljani to znaju, govori novi trgovački ugovor s Japanom.

Neke zemlje Komonvelta mogle bi da ojačaju bilateralne odnose sa Ujedinjenim Kraljevstvom (kao što se mnogi evroskeptici u Velikoj Britaniji nadaju); ali s obzirom na relativnu veličinu tržišta EU i Velike Britanije, države Komonvelta jednako bi tako mogle da daju prioritet trgovinskim sporazumima sa EU 27, ili da se preusmere (kao što Australija već́ čini) prema partnerima u azijsko-pacifičkom regionu i prema Americi.

EVROPA DVE BRZINE

Prema pomenutoj londonskoj analizi, Bregzit pojednostavljuje i ubrzava trend ka "Evropi sa više brzina" kao načinu da EU uskladi heterogenost svojih članica i njihove različite ideje o svrsi EU.

Predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker spomenuo je multispeed Europe kao jedan od pet mogućih scenarija u svojoj "Beloj knjizi za budućnost Evrope" iz marta 2017. – iako to očigledno nije bio scenario kome daje prednost. Istog meseca, lideri Francuske, Nemačke, Italije i Španije – četiri velike zemlje evrozone – potpisali su deklaraciju u Versaju kojim su naglasili mogućnost organizovanja Evrope u dve brzine – čime je poslata poruka u zemlje koje nisu u unutrašnjem krugu evrozone kako može da se desi da postanu članice druge klase.

HANZEATSKA I DRUGE LIGE

Pomenuti politikolozi upozoravaju da obnova francusko-nemačkog rukovodstva u EU nakon Bregzita neće ostati bez osporavanja. Manje zemlje u evrozoni strahuju da će ih ove dve velike zemlje dovoditi pred svršen čin – pogotovo kada Velika Britanija više nije tu da deluje kao protivteža. Zemlje članice na periferiji Evrope plaše se da budu potpuno odbačene.

Zemlje Višegradske grupe (Češka, Mađarska, Poljska i Slovačka) smatrale su da Ujedinjeno Kraljevstvo predstavlja protivtežu dominantnoj ulozi Nemačke i Francuske. Tako su na Britaniju gledale i zemlje Beneluksa šezdesetih godina.

Manje države članice, koje su se okupile u "Hanzeatskoj ligi" pod vođstvom Holandije, pokazale su se nespremnim da prate francusko-nemačko vođstvo, dok se Nemačka previše približavala francuskim idejama o pitanjima fiskalne integracije u evrozoni, konstatuju Kroc i Šild.

Holandska dopisnica iz skandinavskih zemalja Karolina de Grajter u sveobuhvatnom izveštaju po naslovom "Ima li života posle Bregzita", objavljenom u martu 2018. na sajtu Carnegie Europe, takođe predviđa da će se manje zemlje, pogotovu one koje su se u prošlosti često oslanjale na Veliku Britaniju, zabrinute da će ih Francuska i Nemačka zaobići i izolovati u reformi evrozone, nakon Bregzita oslanjati na izgradnju koalicija s većim brojem partnera. Upečatljiv primer za to je dokument o reformi evra koji je potpisalo osam ministara finansija Hanzeatske lige, kojim su zajednički upozorili Pariz i Berlin da izbegnu "dalekosežne transfere nadležnosti na evropski nivo".

U prošlosti, ako su Hag ili Kopenhagen hteli da blokiraju ili proguraju određeno pitanje u Briselu, oni bi često prvo na to nagovorili London, uz čiju podršku bi obezbedili dovoljno glasova u Briselu, a pronalaženje još nekoliko saveznika za dostizanje potrebnog praga često je bilo lako.

Karolina de Grajter navodi da od 1995. čak ni u Evropskom parlamentu ni iz jedne države članica poslanici nisu glasali češće uz britanske zastupnike nego Šveđani. Od referenduma o Bregzitu švedski političari su shvatili da im je potrebna nova strategija. Ona citira direktorku Švedskog instituta za studije evropskih politika Evu Sjegren koja kaže da će Švedska, ako se više ne može oslanjati na svog severnog suseda u teškoj situaciji, morati da traži političku podršku u drugim zemljama na kontinentu.

Izveštaj Karoline de Grajter sugeriše da se odlaskom Britanije menja ravnotežu snaga u Evropskoj uniji, jer će nakon odlaska Velike Britanije njeni severni saveznici, uključujući nordijske zemlje i Holandiju, izgubiti oko 12 posto svoje glasačke moći u Briselu, a južne države će dobiti istaknutije mesto.

U južnoj Evropi je takođe bilo razgovora o novim partnerstvima. Prethodni španski premijer Marijano Rahoj bio je domaćin tri samita sedam zemalja južne Evrope, mada je poslednje decenije južni uticaj često bio ograničen zbog toga što su južni lideri bili ekonomski slabi, a kao dužnici nisu bili u poziciji da pariraju Briselu. Čak i tadašnji francuski predsednik Fransoa Oland držao se podalje od svojih južnjačkih kolega iz straha da će biti označen kao slab.

Ta kriza je prošla svoj vrhunac – osim možda u Italiji, čiji su izbori rezultirali obnovljenim političkim previranjima između radikalnih, evroskeptičnih partija na levoj i desnoj strani. Španija se ekonomski oporavila i polako se vraća kao evropski igrač, ali je ometa katalonska kriza.

Karolina de Grajter piše kako neki kažu da bi Austrija, samoproglašeni most između istoka i zapada, mogla igrati ključnu ulogu u labavoj, umerenoj srednjoevropskoj grupi, mada austrijski susedi imaju različite agende i alergični su na "habzburške" regionalne političke inicijative koje dolaze iz Beča, ali su ljudi oko austrijskog kancelara povremeno govorili o novoj Mitteleurope ni na istoku, ni na zapadu, već negde između.

Poljska i Mađarska su u sukobu sa Briselom oko vladavine prava, migracija i drugih fundamentalnih pitanja. Ostale zemlje srednje i istočne Evrope se osećaju stisnute, kao Bugarska i Rumunija, kojima je Makron obećao šengen ako podrže njegove ideje o radničkim fondovima.

Profesor na Norveškom institutu za međunarodne odnose Kristofer Hilion tvrdi da nakon kriza poslednjih godina i Bregzita, zemlje EU pokušavaju da zbiju redove. Za one koji žele veću fleksibilnost, odgovor će biti: "Za to možete koristiti član 50." Drugim rečima: možete otići, baš kao i Britanci. Međutim, on tvrdi da se može reći kako je, nasuprot onome što su neki predvideli, Bregzit usadio novi osećaj jedinstva između dvadeset sedam preostalih članica EU.

U prilog takvoj tvrdnji, u pomenutom izveštaju Karnedži fondacije opisuje se kako je češki predsednik Miloš Zeman – za koga se kaže da je ozbiljan kritičar EU, bliži Moskvi nego Berlinu – objašnjavao kako su Česi poslednjih godina krenuli putem evroskeptika iako ekonomski zavise od Nemačke, kako su se politički približili Budimpešti i Varšavi (i, u manjoj meri, Bratislavi), suprotstavljajući se preraspodeli izbeglica diljem EU.

Međutim: "Čim smo čuli rezultat glasanja o Bregzitu, rasprava o članstvu u Evropi rasplamsala se u političkim krugovima u Pragu. Nalazimo se u srcu Europe. Ne možemo sebi priuštiti da budemo politički izolovani." Češka traži bliže veze sa evrozonom, pa i Slovačka, nakon što je konačno dozvolila izbeglicama da se približe centru Evrope.

Teško je predvideti da li ova pregrupisanja mogu da se održe. Teško je predvideti harmoničniju Evropu nakon odlaska Velike Britanije – s obzirom na fundamentalni nesklad između Evropske komisije i Poljske, ili nedavni grčki veto koji sprečava EU da osudi kršenja ljudskih prava u Kini i Venecueli, piše britanski "Gardijan".

APEL INTELEKTUALACA

Grupa intelektualaca u januaru 2019. potpisuje apel u kome se kaže da se Evropa raspada pred našim očima, da se kontinent suočava sa najvećim izazovom još od tridesetih godina prošlog veka, a da su Evropljane napustila dva saveznika – jedan preko okeana i jedan preko Atlantika "koji su nas u prošlom veku dva puta spasli od samoubistva". (O trećem savezniku, onom koji je imao 27 miliona žrtava u borbi protiv nacizma govore atlantistički, strože rečeno novo hladnoratovski, indirektno, pominjući da su Evropljani "ranjivi na sve otvorenije manipulacije gospodara Kremlja"). Uz poziv evropskim patriotama da se odupru nacionalističkom napadu, jer, kako kažu, uprkos svojim greškama, propustima i povremenim činovima kukavičluka", Evropa ostaje "drugi dom svakog slobodnog muškarca i žene na planeti". Oni pišu da proevropljani "više nemaju izbora", da moraju zvučati uzbunjujuće "protiv piromana duše i duha koji se, od Pariza do Rima, sa zaustavljanjem u Barseloni, Budimpešti, Drezdenu, Beču ili Varšavi, igraju vatrom naših sloboda…"

Prema "Gardijanu", potpisnici tog apela su: Vasilis Aleksakis, Svetlana Aleksijevič, Ane Aplebaum, Jens Kristijan Grendal, David Grosman, Agnes Heler, Elfride Jelinek, Ismail Kadare, Đerđ Konrad, Milan Kundera, Bernard-Anri Levi, Antonio Lobo Antunes, Herta Miler, Ljudmila Ulickaja, Orhan Pamuk, Rob Rimen, Salman Ruždi, Peter Šnajder, Abdulah Sidran, Mario Vargas Ljosa, Adam Mihnik…

ELITA I PLEBS

Kraljevski institut za međunarodne poslove Čatam haus je 2017. objavio rezultate istraživanja The Future of Europe Comparing Public and Elite Attitudes sprovedenog između novembra 2016. i februara 2017. u deset evropskih zemalja na uzorku od 10.000 građana i 1800 pripadnika evropskih elita, pojedinaca na pozicijama uticaja u politici, medijima, biznisu i civilnom društvu na lokalnoj, regionalnoj, nacionalnoj i evropskoj ravni.

Elite i široka javnost slagali su se samo u jednom – oko apela za solidarnost: 77 odsto elite i 50 odsto javnosti smatra da bi bogatije države članice trebalo finansijski da podržavaju siromašnije države članice, dok se samo 12 odsto elite i 18 odsto javnosti s tim ne slaže. Ostale indicije otkrivaju kontinent podeljen na tri linije.

Prvo, elita govori o prednostima integracije u EU, liberalnija je i optimističnija. U javnosti vlada nezadovoljstvo, veliki deo gleda na EU negativno, želi da se neka ovlašćenja vrate državama članicama i izražava osećaj teskobe zbog posledica imigracije. Samo 34 odsto javnosti smatra da je imalo koristi od EU, u poređenju sa 71 odsto elite. Većina javnosti (54 odsto) smatra da je njihova zemlja bila bolje mesto za život pre 20 godina.

Drugo, u javnosti postoji izrazita podela između liberalnijih i autoritarno orijentisanih grupa, posebno o pitanjima identiteta. Ova podela ima mnogo veću ulogu od drugih mera, ekonomskog statusa ili društvenih teškoća, u oblikovanju stavova prema EU.

Treće, dok elita velikom većinom oseća da je imala koristi od EU, daleko je od jedinstvenih stavova o daljoj integraciji EU: 28 odsto podržava status kvo, 37 odsto misli da bi EU trebalo da dobije više ovlašćenja, a 31 odsto misli da bi EU trebalo da vrati ovlašćenja državama članicama. Više se protive nego podržavaju konačno stvaranje "Sjedinjenih država Evrope" iako postoji podrška za dublju integraciju u evrozonu.

Kapital se povlači iz Londona

Usaglašeni Bregzit, tvrdi Bregzit, odloženi Bregzit, sa rešenom, nerešenom ili polurešenom granicom između Severne Irske i Republike Irske? Uslovi pod kojima će Velika Britanija da napusti Evropsku uniju ni posle dve godine pregovaranja nisu jasni. A kapital ne voli neizvesnost.

Zbog toga su, prema studiji tink-tenka New Financial sa sedištem u Londonu, 275 finansijske kompanije do sada sa ostrva iznele 1,2 biliona dolara u druge države EU. Najviše je profitirao Frankfurt.

Prema ovoj studiji, deset velikih banaka i investicionih banaka izvuklo je oko 800 milijardi funti, osiguravajuće kuće 35 milijardi, firme koje upravljaju imovinom 65 milijardi funti.

Preko 250 firmi prebacuje svoja sedišta u kontinentalnu EU, 210 od njih su zatražile nove bankarske licence. Zbog Bregzita se već sada seli oko 5000 službenika iz finansijske branše, očekuje se da taj broj raste. Troškovi njihovog preseljenja procenjeni su na ukupno tri do četiri milijarde dolara.

"Uticaj Velike Britanije na evropsku finansijsku i bankarsku branšu će se smanjiti, smanjiće se i prihod od poreza od ove privredne grane i izvoz finansijskih usluga u EU", kaže šef New Financial Vilijam Rajt.

U Dablin se do sada preselilo oko 100 finansijskih kompanija, najviše onih koje upravljaju imovinom. Sledi Luksemburg sa 60 preseljenja, Pariz 41, Frankfurt 40 i Amsterdam 32. U Frankfurt se pre svega sele banke.