U prvom delu ovog teksta (prošli broj “Vremena”), opisana je Kubanska kriza i njen rasplet. Navedeni su uglavnom poznati događaji, koji su mogli da dovedu do eskalacije konfrontacije u vojni sukob. To su incidenti vezani za obaranje američkog špijunskog aviona U-2 nad Kubom, zbog čega su američki generali zahtevali momentalnu odmazdu u vidu bombardovanja protivavionske sovjetske baterije koja ga je oborila 27. oktobra 1962. godine. Kenedi im to nije odobrio. Istog dana, koji je nazvan “crna subota”, drugi američki špijunski avion U-2 izgubio je orijentaciju i ušao nad sovjetsku teritoriju gde je proveo oko sat i po, da bi pilot, uvidevši svoju grešku, uspeo da sleti na Aljasku. Ovaj upad izazvao je uzbunu kod Sovjeta jer je bio tumačen kao uvod u napad na SSSR. Hruščov je kasnije obelodanio da je ovo bio veoma opasan incident.

INCIDENTI SA SOVJETSKIM PODMORNICAMA

Ovo nisu bili jedini incidenti pa, retroaktivno gledajući, ni najopasniji. Tek posle mnogo godina saznali smo da je bilo još ozbiljnih incidenata tog istog dana, kojih ni vrh države ni jedne ni druge zemlje nije bio svestan u vreme njihovog događanja. Naime, bez obzira na povlačenje sovjetskih brodova sa nuklearnim naoružanjem i raketama pre dolaska do linije blokade od strane američke mornarice, i njihovog povratka ka SSSR-u koje je Hruščov naredio još 23.oktobra, jedan deo sovjetske ratne flote nastavio je prema Kubi. To su bile četiri sovjetske podmornice klase “fokstrot” (kako su ih nazvali Amerikanci), čiji je primarni cilj bio obezbeđenje sovjetskih brodova. Njima je naređeno da nastave prema Kubi, uz uverenje da će moći da zavaraju trag, probiju se kroz blokadu i dođu do svojih odredišta. Ovo je bilo uverenje sovjetskog ministra odbrane Rodiona Malinovskog.

Amerikanci su bili svesni prisustva sovjetskih podmornica. Američka mornarica u Karipskom moru, podeljena u grupe, pratila je njihovo kretanje. Tako je počela “igra mačke i miša”, kako je američka mornarica tokom Hladnog rata nazvala praćenje sovjetskih podmornica sa ciljem da ih nateraju da izrone. Međutim, na početku krize, pravila koja su do tada važila u ovom nadmetanju između američkih brodova i sovjetskih podmornica, a koja su bila poznata svim učesnicima, jednostrano je promenila američka strana. Na jednom od prvih sastanaka ExComm-a (Executive Committe), kako je Kenedi nazvao grupu funkcionera koja je učestvovala u formulisanju i predlaganju opcija u ovoj krizi, ministar odbrane SAD-a Robert Maknamara je saopštio promenu sistema koji će američka mornarica upotrebljavati prilikom pokušaja da prisile sovjetske podmornice na izranjanje. Polazeći od toga da sonarni signali neće biti dovoljno efikasni da se sovjetskim podmornicama stavi do znanja da bi trebalo da izrone, američka mornarica je promenila način signalizacije uvodeći školske dubinske mine. One stvaraju jaku buku kad eksplodiraju, ali ne mogu da oštete podmornicu čak i ako udare u nju. Amerikanci su, naravno, Sovjetima hitno poslali ove izmene signala.

Tokom narednih dana krize, američka strana nije mogla da pretpostavi da sovjetsko Ministarstvo odbrane ove poruke o izmenjenoj signalizaciji nikada nije dostavilo komandantima sovjetskih podmornica. Sovjetske podmornice su nastavile put ka Kubi, a nisu bile predviđene za tako daleku plovidbu. Morale su da izranjaju kako bi punile baterije i da preko antene uspostave vezu sa Moskvom radi instrukcija. Kada su primetile da ih traži američka mornarica, provodile su sve duže vreme ispod površine kako bi izbegle izranjanje pod pritiskom američkih protivpodmorničkih dejstava. Komandanti sovjetskih podmornica su izranjanje pod pritiskom smatrali ponižavajućim.

U daljem forsiranju puta prema Kubi, komandanti podmornica su se našli u izuzetno nezavidnoj situaciji. Za vratom im je disala američka mornarica, baterije su im se praznile dovodeći u pitanje bezbednost plovidbe, a nisu mogli da izrone u zadato vreme za kontakt sa Moskvom, tako da su bili odsečeni. Kada su američke dubinske školske mine počele da odjekuju, posade sovjetskih podmornica nisu bile sigurne da li ih napadaju, te da li je na kopnu počeo ozbiljan sukob, ako ne i opšti rat. Uslovi u podmornicama su bili izuzetno nepovoljni. Podmornica B-130 je izašla na površinu u noći 26. oktobra da napuni baterije, ali je morala da zaroni. Američki razarač je zamalo presekao prošavši iznad nje prilikom zaranjanja. Kapetan Nikolaj Šumkov je, pošto je podmornica zaronila, otkrio da ima pukotinu kroz koju ulazi voda. Srećom, ta pukotina je bila mala i mogla je da se zavari.

Mnogo dramatičnija situacija se dogodila 27. oktobra predveče sa podmornicom B-59. Njen komandant Valentin Savitski je bio na ivici nerava. Baterije su mu bile gotovo ispražnjene pošto već dva dana njegova podmornica nije izronila. Nije bio u kontaktu sa Moskvom duže od 24 sata. Sistem za ventilaciju se pokvario, kao i sistem za hlađenje, pa je temperatura dostizala 45 stepeni. Neki od dežurnih oficira su padali u nesvest od iscrpljenosti i nedostatka kiseonika. Njegova podmornica je jedina nosila i nuklearni torpedo od 10 kilotona, i bila je na dubini od oko 70 metara kada su počele da eksplodiraju školske dubinske mine. Nije ništa znao o opisanoj američkoj signalizaciji i mislio je da je napadnut. Naredio je pripremu nuklearnog torpeda za paljbu i uzviknuo: “Sada ćemo da ih raznesemo. Mi ćemo nestati, ali sve ćemo da ih potopimo. Nećemo osramotiti našu mornaricu”.

Na brodu sa njim našao se jednak po činu, ali i komandant sovjetske podmorničke flotile Vasil Arkhipov. Bez obzira na to, Savitski je kao komandant podmornice imao veće starešinstvo. Posle dužeg ubeđivanja od strane Arkhipova i drugih oficira, naredio je da se nuklearni torpedo razoruža i isplovio na površinu. Da je taj topredo ispaljen, nuklearna eksplozija bi raznela deo američke mornarice koja ga je pratila. Došlo bi do nesagledivih posledica. Treba pamtiti ime Vasila Arkhipova jer je tog dana verovatno spasao čovečanstvo.

ŠTA SE NIJE ZNALO

Godinama kasnije, otkriveno je još činjenica o kojima američka strana nije imala saznanja tokom krize. Na prvom mestu, umesto oko 8.000 sovjetskih vojnika, na koliko su američke službe procenjivale sovjetske kopnene snage, na Kubi se nalazilo njih 42.000, dobro naoružanih i opremljenih. To znači da bi masovno američko bombardovanje dovelo do većeg broja sovjetskih žrtava i značajno povećalo verovatnoću odmazde. Osim toga, prilikom planirane američke invazije, u direktnom sukobu sa američkim marincima našao bi se znatan broj sovjetskih vojnika.

Ono najvažnije što smo naknadno saznali jeste da su SAD značajno obaveštajno pogrešile u pogledu kvaliteta i brojnosti sovjetskog naoružanja koje je dopremljeno na Kubu. Do sredine oktobra, na Kubu je dopremljeno 36 nuklearnih raketa srednjeg dometa R-12. Rakete dugog dometa R-14 nisu stigle na ostrvo jer su bile u brodovima koji su vraćeni. Pored toga, na Kubi se nalazilo 12 raketa tipa “luna” kratkog dometa, sa nuklearnim glavama od dva kilotona. Takođe, na Kubu je iskrcano i 42 (ovaj broj stalno varira u svetlu novih istraživanja i raste do 80) rakete FKR sa taktičkim nuklearnim glavama. U subotu 27. oktobra, taktičke nuklearne rakete bile su uperene ka američkoj vojnoj bazi u Gvantanamu na Kubi.

Hruščov je zabranio upotrebu nuklearnog oružja stacioniranog na Kubi bez eksplicitne naredbe iz Moskve. Do danas nije razjašnjeno da li je to važilo i za taktičko nuklearno oružje. Sovjetsko nuklearno oružje tada nije imalo internu–sigurnosnu kočnicu (šifre), koja se ne bi mogla deaktivirati bez odobrenja centralne komande. Većina analitičara smatra da bi u slučaju američke invazije sovjetski komandanti posegli za taktičkim nuklearnim oružjem. Ujedno bi to verovatno označilo i početak svetskog termonuklearnog rata.

UPRAVLJANJE KRIZOM

Sa završetkom krize, na Zapadu je došlo do izvesne mitologizacije Kenedija i njegovog ExComma i rezultata koji se ogledao u primoravanju Sovjeta na povlačenje. Tada se nije znalo da je postojao tajni deo sporazuma o povlačenju američkih raketa iz Turske. Kenedi je posle krize postigao povratak na prethodno stanje, uz davanje garancije da neće vršiti ili podržavati invaziju Kube i da će povući američke rakete iz Turske. Hruščov je postigao povratak na prethodno stanje uz garancije za Kubu i povlačenje američkih raketa iz Turske. Nepristrasni posmatrač bi zaključio da je u ovoj nagodbi Hruščov prošao bolje. No, glorifikacija Kenedija i njegovog tima počela je neposredno posle same krize, a tokom godina je rasla i postala gotovo opšteprihvaćeni narativ koji zahetva izvesno preispitivanje.

Pre svega, postavlja se pitanje da li je kriza morala da eskalira do ivice termonuklearnog smaka sveta. Svakako jedan deo odgovornosti, možda i veći, pripada Hruščovu. Stalno je izazivao SAD pretnjama Zapadnom Berlinu (do podizanja zida 1961), a zatim i u Laosu i na drugim neuralgičnim tačkama. Bio je izuzetno agresivan prema Kenediju tokom njihovog susreta u Beču 1961. godine. Osim toga, sovjetska strana je kroz razne formalne i neformalne kontakte uveravala Kenedija da neće razmeštati ofanzivno oružje na Kubu. Ovo je naročito iziritiralo Kenedija kada je 18. oktobra primio Andreja Gromika, sovjetskog ministra spoljnih poslova. Kenedi je već znao da se rakete nalaze na Kubi, dok ga je Gromiko uveravao da Sovjeti Kubi daju samo defanzivno oružje. Ukratko, Gromiko ga je u Beloj kući direktno lagao. Sovjeti su kasnije pokušavali da ovo relativizuju navodeći različite interpretacije pojma “defanzivno”. Iz navedenih razloga, Kenedi je rešio da dovede Hruščova pred svršen čin. Brzo je shvatio, posle konsultacija, da eliminacija svih lansirnih postrojenja bombardovanjem nije moguća. Zato je rešio da Hruščova iznenadi i postavi mu ultimatum u svom obraćanju naciji 22. oktobra.

Sada kada imamo na raspolaganju snimke sastanaka Excomma, možemo da se uverimo kako američko upravljanje krizom nije bilo tako usklađeno i potpuno osmišljeno. Štaviše, uloga nekih pojedinaca koji su sebi pripisivali miroljubivu diplomatiju, kao na primer Robert Kenedi, mora se dovesti u pitanje. Da podsetimo, Kenedijev tim poznat kao ExComm (Executive Committee) činili su Din Rask (ministar spoljnih poslova), Robert Maknamara (ministar odbrane), Robert Kenedi (ministar pravde), Lindon Džonson (potpredsednik), Džon Makon (direktor Centralne obaveštajne agencije), Maksvel Tejlor (načelnik združenog generalštaba), Daglas Dilon (ministar finansija), Levlin Tomson (tada bivši ambasador u Moskvi), Teodor Sorensen (specijalni savetnik) i Mekdžordž Bandi (savetnik za nacionalnu bezbednost). Na neke sastanke i konsultacije su pozivani lideri Senata i Predstavničkog doma, izvestan broj diplomata, među kojima i Din Ačeson i Adlaj Stivenson, tadašnji ambasador u Ujedinjenim nacijama, kao i generali načelnici vodova američkih oružanih snaga.

Analize ovih snimaka ukazuju na to da je bilo različitih, često suprotstavljenih mišljenja, odnosno da su sa razvojem situacije pojedinci radikalno menjali svoje ranije stavove. U prva tri dana (od 16. do 18. oktobra), od čisto vojne opcije došlo se do kombinacije pomorske blokade, diplomatskog pritiska i vojne intervencije. Sledećeg dana, 19. oktobra, Kenedi je generalima saopštio da se opredelio za blokadu, a ne bombardovanje i invaziju. Naveo je argument da bi sovjetska reakcija na bombardovanje i invaziju mogla da bude zauzimanje Zapadnog Berlina. Uveče, konsenzus oko blokade je počeo da se kruni. Kenedi je sutradan saopštio da se definitivno opredelio za blokadu kao najmanje provokativnu opciju. Usledili su poznati događaji, opisani u prošlom broju “Vremena”. Interesantno je da je na sastanku ExComma Adlaj Stivenson predložio da se Hruščovu, kao deo dogovora za povlačenje sovjetskih raketa sa Kube, ponudi povlačenje američkih raketa iz Turske. Svi sem Kenedija su bili protiv ovog predloga i to su jasno stavili do znanja 27. oktobra, na vrhuncu krize. Kenedi je, uprkos neslaganju ExComma, Hruščovu prosledio uz garanciju o nenapadanju Kube i dodatnu ponudu o povlačenju američkih raketa iz Turske, u zamenu za povlačenje sovjetskih raketa sa Kube. Sa prihvatanjem ove ponude, kriza je okončana 28. oktobra.

Moguće je izvući interesantne zaključke o rezonovanju američkih funkcionera. Kao prvo, bili su iznenađeni zato što su Sovjeti postavili rakete na Kubu. Smatrali su to drskom provokacijom. Ovo jasno ukazuje na zaključak da nisu bili u stanju da sagledaju motive suprotne strane. Ni u jednom momentu nisu razmatrali mogućnost da Hruščov želi da zaštiti svog saveznika od potencijalne američke agresije. Drugo, svi su sem Kenedija bili ili otvoreni zagovornici hitne vojne opcije ili su tom stavu težili. Izuzeci su Adlaj Stivenson i Robert Lovet (bivši ministar odbrane). Na vrhuncu krize, većina njih je bila protiv Kenedijevog predloga o povlačenja raketa iz Turske kao dodatne ponude Hruščovu. Iz svega navedenog, očigledno je da se Kenedi najjače suprotstavljao savetima generala i u ExCommu bio najuzdržaniji u vezi sa vojnim opcijama.

U Moskvi se takođe odvijala debata. Ona je, međutim, bila kraća jer je za Sovjete kriza otpočela tek 22. oktobra, posle Kenedijevog govora. Mikojan se još ranije protivio slanju raketa na Kubu tačno predviđajući da to neće biti prihvatljivo za američku stranu. Potom se suprotstavljao Malinovskom zbog odluke da podmornice nastave prema Kubi. Hruščov je korigovao naredbu Malinovskog o upotrebi nuklearnog oružja na Kubi kako bi ih nedvosmisleno stavio pod svoju neposrednu kontrolu. Sada znamo da su američke bojazni o sovjetskoj odmazdi u vidu napada na Zapadni Berlin bile potpuno neosnovane i da takvu opciju Sovjeti nisu ni razmatrali. Znamo i da je Hruščov bio spreman na nagodbu gotovo trenutno, da je već bio pristao na povlačenje raketa uz američku garanciju o nenapadanju Kube i pre nego što je dobio dodatnu ponudu u vidu povlačenja američkih raketa iz Turske. No, Hruščov je pogrešno procenio da će u nedelju, a najkasnije u ponedeljak 29. oktobra početi invazija Kube. U to ga je bio ubedio Kastro, koji je na vrhuncu krize tražio i preventivni nuklearni udar na SAD. Na ovaj predlog Hruščov se nije ni osvrnuo, a nije ni konsultovao Kastra prilikom prihvatanja Kenedijeve ponude.

ULOGA LIČNOSTI

Nesumnjivo su vodeći pojedinci imali najvažniju ulogu u Kubanskoj krizi. Koliko god po gotovo svemu različiti, oba lidera, Kenedi i Hruščov, imali su i važnu sličnost – obojica su bili učesnici Drugog svetskog rata. Obojica su videli kako samouvereni generali ponekad srljaju u propast, a vojni planovi često rezultiraju neuspehom. Iznad svega, obojica su se nagledali smrti.

Na kraju, suočili su se sa ogromnim strahom od upotrebe nuklearnog oružja. Bili su svesni da su otvorili Pandorinu kutiju i pustili u pogon vojnu mašineriju i sile koje vode u rat. Od početka krize pokušavali su da tu mašineriju stave pod sopstvenu kontrolu i sukobljavali su se sa sopstvenim generalima. Bili su svesni da incidenti van njihove kontrole mogu dovesti do kobne eskalacije. Tada nisu bili svesni ozbiljnosti nekih od incidenata opisanih u ovom tekstu, koji su obelodanjeni godinama posle njihovog dešavanja. Ukratko, u Kubanskoj krizi postojala je velika verovatnoća da umesto da ljudi upravljaju događajima i krizom, sama kriza počne da upravlja i događajima i ljudima.

Mnogo godina kasnije, na konferencijima o Kubanskoj krizi počele su da se obelodanjuju neki od opisanih činjenica i incidenata. Na jednoj takvoj konferenciji, Robert Maknamara se pridržao za sto da ne padne jer mu se zavrtelo u glavi kada je čuo za incident sa sovjetskom podmornicom koja je naoružala nuklearni torpedo. Još više je bio iznenađen saznanjem o postojanju taktičkog nuklearnog oružja na Kubi, koje je moglo biti upotrebljeno protiv američke flote i marinaca u slučaju invazije. Njegov zaključak u vezi sa Kubanskom krizom bio je jednostavan, jezgrovit i ujedno jeziv. Rekao je: “Imali smo sreće”!