"Dvadeset četvrto Svetsko prvenstvo u fudbalu počinje večeras u Beogradu na velelepnom nacionalnom stadionu ‘Dragoslav Šekularac’ utakmicom između domaćina Srbije i Argentine. Sve oči sveta su uprte u Srbiju, jer počinje najveća fudbalska smotra – počinje Mundijal!"

Ovako nekako bi mogla da glasi vest iz budućnosti, obistini li se ideja potekla od grčkog premijera Aleksisa Ciprasa da četiri balkanske zemlje – Srbija, Bugarska, Rumunija i Grčka – 2030. godine organizuju SP u fudbalu. Iako danas deluje kao naučna fantastika i sama mogućnost da se, uz Olimpijske igre, najveći globalni sportski događaj organizuje i u Beogradu, ova ideja ipak zaslužuje obazrivu podršku. Šta bi to značilo za zemlju i čitav trusni balkanski region možda je suvišno i govoriti, ali opravdano je zapitati se kako i zašto je baš sport postao jedan od glavnih instrumenata država kojima se ostvaruju spoljnopolitički ciljevi i afirmišu različiti interesi. U slučaju organizacije Mundijala, stvari su prilično jasne: osim umešnog lobiranja i obezbeđene finansijske konstrukcije koja se meri u milijardama, pa i desetinama milijardi evra (vidi okvir), neophodno je da se sklope i brojne geopolitičke, ekonomske i sportske "kockice" kako bi jedna zemlja, ili više njih, bila odabrana da organizuje takmičenje takvog formata.

LOBIRANJE I NOVAC: Kada je u pitanju porast globalnog uticaja sporta na šira društvena zbivanja, nedovoljno je reći da su za to zaslužni "samo" njegova masovna popularnost, sveprisutnost u medijima i novac. U prethodnih nekoliko decenija primetno je zasićenje javnosti od brojnih neuspeha politike i "klasične" tvrde diplomatije, te su države osmislile drugačije vidove sopstvene afirmacije i promovisanja svojih interesa. Najpre kroz ekonomiju, iz koje je izrasla ekonomska diplomatija, zatim kulturu, koja se strateški sve više prezentuje putem tzv. kulturne diplomatije, a u poslednje vreme i kroz informacione tehnologije (sve prisutniji je pojam tzv. digitalne diplomatije) i, naravno, kroz sport. Tako se danas već može govoriti o sportskoj diplomatiji i strateškoj upotrebi sporta u međunarodnim odnosima kao relativno novom globalnom fenomenu koji unapređuje tzv. meku moć država.

Nisu, međutim, samo vlade i pripadajuća ministarstva zadužena za realizaciju nacionalnih ciljeva putem ove sve popularnije industrije. Osim državnih aktera ovu razgranatu mrežu čine i sportski savezi i druga sportska tela, javna i privatna preduzeća, multinacionalne korporacije, nevladin sektor, pa i uspešni pojedinci koji su se dokazali u sportskim vodama.

Upravo na primeru Srbije najbolje se može videti koliko su naši sportisti u prethodnih nekoliko decenija na pozitivan način menjali sliku o Srbiji u svetu – košarkaši i odbojkaši u drugoj polovini devedesetih, ili teniseri i vaterpolisti u prethodnih desetak godina. A zbog doprinosa ugledu zemlje, svojevremeno se i država Srbija na simboličan način odužila srpskim teniserima i teniserkama dodelivši im diplomatske pasoše.

ZAJEDNIČKA KANDIDATURA: Na sastanku kvadrilaterale održanom u Beogradu prošlog meseca, najavljeno je formiranje inicijalnog organizacionog komiteta za kandidaturu Srbije, Bugarske, Rumunije i Grčke za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2030. Takođe, načelan plan je i da se ove četiri zemlje zajednički kandiduju i za organizaciju Evropskog prvenstva u fudbalu 2028. godine. S obzirom da će naredno EP 2020. godine biti održano u 12 gradova iz 12 različitih zemalja, jasno je da zajednički fudbalski projekat evropsko-balkanskih zemalja ima perspektivu.

Ukoliko sve ne ostane u domenu dnevnopolitičkih priča i obećanja, to bi mogli biti koraci u dobrom smeru i svakako bi poboljšali turbulentne regionalne odnose. Osim nepobitnih ekonomskih i infrastrukturnih potencijala ovakvih mega projekata, od ovakve regionalne saradnje profitiraju i politički i bezbednosni aspekti. Srbija u trku za organizaciju EP i SP ulazi sa prijateljskim i pravoslavnim zemljama koje su članice EU i NATO-a, a Bukurešt i Atina nisu priznali nezavisnost Kosova, što bi moglo da se tumači kao svojevrsna politička poruka.

Prvu priliku da se pokažu kao ozbiljni domaćini velikog međunarodnog sportskog događaja, Srbija, Bugarska, Rumunija i Grčka imaće već 2021. godine, pošto će u ovim zemljama biti održano Evropsko prvenstvo za odbojkašice.

DVE KOREJE, URUGVAJ I ARGENTINA: Ozbiljnog takmaca za dobijanje organizacije Svetskog prvenstva u fudbalu četiri balkanske države imale bi u potencijalnoj zajedničkoj kandidaturi Severne i Južne Koreje, uz koorganizaciju moćnih azijskih igrača Japana i Kine. Vredi se podsetiti da su Severna i Južna Koreja već imale zajednički defile na otvaranju ZOI u Pjongčangu pod zastavom ujedinjene Koreje, a ukoliko bi se u narednom periodu, zahvaljujući diplomatskim naporima velikih sila, okončalo višedecenijsko neprijateljstvo među ovim zemljama, planirano je i podnošenje zajedničke kandidature za organizaciju Olimpijskih igara 2032. godine.

Osim azijskih zemalja, Mundijal u fudbalu 2030. žele zajedno da organizuju i Argentina, Paragvaj i Urugvaj, što bi se zgodno poklopilo sa stogodišnjicom od prvog organizovanog Mundijala u istoriji, u Urugvaju 1930. godine.

Savremeni sport u ovom obliku ne bi postojao da nije bilo interesa velikih korporacija i svetala "globalnih reflektora" uprtih u ovu industriju. Činjenica da se u sportu vrti ogroman novac pogoduje i sve većoj isprepletenosti krupnog kapitala, politike i samog sporta. Upravo zbog toga što zemlje i gradovi domaćini velikih sportskih događaja postaju i globalni epicentri finansijskih, infrastrukturnih, ekonomskih, kulturnih, turističkih, ali i medijskih projekata, koji znatno prevazilaze nacionalne okvire, sport je postao plodno tle za manipulaciju, mešetarenje, korupciju i zgrtanje ogromnog novca.

Ne čudi stoga što se u prethodnom periodu zbog serije korupcionaških afera u Međunarodnoj fudbalskoj federaciji (FIFA) nadvila senka sumnje nad regularnošću izbora domaćina Mundijala. U zapadnim medijima posebno se apostrofira navodna kupovina glasova prilikom odlučivanja o dodeli svetskog fudbalskog prvenstva Rusiji i Kataru. Svesno se, međutim, prenebregeva činjenica da su mito i drugi koruptivni metodi korišćeni i ranije, kako bi se osiguralo da se Mundijal "dodeli" Francuskoj 1998, Nemačkoj 2006. i Južnoj Africi 2010. godine.

KO POTPLAĆUJE: Optužbe na račun Moskve i Dohe jednim delom bile su plod neostvarenih političkih i finansijskih interesa zemalja koje nisu prošle na izborima, ali bilo je tu i snažnih primesa nacionalne ljubomore. Rusija je organizaciju prestižnog takmičenja dobila u konkurenciji Engleske, zajedničkih kandidatura Belgije i Holandije, kao i Portugala i Španije. Sa druge strane, Sjedinjene Američke Države, Australija, Japan i Južna Koreja, koji su se kandidovali za organizaciju Svetskog kupa 2022. godine, teško su podneli poraz od malenog Katara (vidi "Vreme" br. 1425). Kako bi se ponovo uspostavio geopolitički balans i donekle podmirili interesi vodećih zapadnih zemalja, prošle godine su delegati FIFA doneli odluku da se Svetsko prvenstvo u fudbalu 2026. godine održi u SAD, Kanadi i Meksiku.

Nije, međutim, samo svetski fudbal poprište političke borbe među najmoćnijim državama sveta. Najdirektniji primer upliva visoke politike u sport jesu moderne Olimpijske igre, koje su tokom čitavog 20. veka bile pravi poligon za odmeravanje snaga velikih sila i njihovih saveznika. U današnje vreme, nastankom multipolarnog poretka, uloga sporta i sportske diplomatije postaje sve važniji faktor u redistribuciji političke i ekonomske moći u svetu.

 

IMA LI SPORTA BEZ POLITIKE: U tom kontekstu, sposobnost i efikasnost lobiranja u međunarodnoj areni direktno su proporcionalne ekonomskom razvitku i napretku pojedinih država. Zemlje BRIKS-a, među kojima prednjače Kina, Rusija i Brazil, najbolje su iskoristile periode sopstvenog razvoja u prethodnih nekoliko decenija, kako bi i kroz sport pokazale svoja dostignuća na globalnoj pozornici.

Ruska Federacija organizovala je ZOI 2014. godine u Sočiju i Svetski kup u fudbalu prošlog leta; Kina je svoju meku moć pokazala 2008. na Olimpijskim igrama u Pekingu, dok je Brazil takođe bio domaćin letnjih OI u Riju 2016, kao i Mundijala dve godine ranije. Od zemalja koje ne predstavljuju globalne velesile ističe se zalivska monarhija Katar, koja masivnim investiranjem u sport i sportske događaje (domaćinstvo SP u fudbalu 2022, kupovina fudbalskog kluba PSŽ i najskupljih igrača Nejmara i Mbapea; tu su i organizacija Moto GP trke i ATP turnira u tenisu itd.) širi svoj spoljnopolitički uticaj gotovo na svim meridijanima. U Evropi se posebno ističe Francuska, koja sportu i sportskim događajima daje strateški nacionalni značaj.

Imajući u vidu da veliki sportski događaji po pravilu osnažuju političke, ekonomske i društvene interese zemalja i gradova domaćina takvih sportskih priredbi, za Srbiju bi bilo od velikog značaja da upravo kroz sport pospeši saradnju sa drugim državama i unapredi kulturnu, trgovinsku, investicionu i turističku klimu. Činjenica je, međutim, da ni više od dve decenije nakon građanskog rata, nekadašnje republike Jugoslavije nisu uspele da se na pravi način "povežu" u oblasti sporta (netrpeljivost, zviždanja, sukobi na tribinama, redovna su pojava na sportskim takmičenjima kada se susretnu sportisti iz tih zemalja), uprkos određenom napretku u oblasti košarke, recimo (formiranje Jadranske/ABA lige).

DOKAZANO USPEŠNI: Vredi napomenuti i da je Beograd u prethodnom periodu bio domaćin brojnih međunarodnih takmičenja – među kojima se izdvajaju Univerzijada 2009. godine, finale Dejvis Kupa u tenisu 2010, Evropsko prvenstvo u vaterpolu 2016, Evropsko dvoranskog prvenstvo u atletici 2017, Fajnal for Evrolige u košarci 2018. godine itd. – čime je pokazao da ima kapacitet da uspešno organizuje velike i masovne sportske događaje.

U slučaju Srbije vest o podnošenju zajedničke kandidature za organizaciju najprestižnijeg fudbalskog takmičenja možda deluje isuviše nerealno i bombastično, gotovo kao da je doletela iz Netflix produkcije. Ali, šta ako stvarno dobijemo taj Mundijal?