Dok socijalisti širom Evrope slave, čestitke stižu sa svih strana, pa i od (po sopstvenom shvatanju) socijaliste i budućeg premijera Srbije Ivice Dačića. Dok je proslava u Francuskoj na vrhuncu, novi predsednik Fransoa Oland u nedelju uveče, po objavljivanju rezultata drugog kruga predsedničkih izbora, stoji bled i samrtnički ozbiljan pred više od hiljadu pristalica na trgu ispred katedrale u Tulu (Tulle), svom izbornom okrugu na jugozapadu Francuske. Vidi se da je zadovoljan, ali na njegovom licu nema ni traga olakšanja posle ubedljive pobede nad dosadašnjim predsednikom Nikolom Sarkozijem. Mehanički, bez strasti kojom je odisala njegova izborna kampanja, u svom pobedonosnom govoru ponavlja data obećanja. Govori o pravdi, o mladim ljudima kojima treba da se obezbede radna mesta, o časti što su ga Francuzi izabrali i izazovima koji mu predstoje. Slikovit trg u sumrak deluje kao razglednica francuske provincije, gde se pije domaće vino uz bagete i sir, daleko od berzi, banaka i opustošenih fabrika, gde je život još uvek u najboljem redu.

Ali mnogo toga nije u redu, ni u Francuskoj ni u Evropi. Oland to najbolje zna. Na vlast je došao na talasu velikog nezadovoljstva, bacivši rukavicu u lice bogatima, krupnom kapitalu, bankama, tržištima, Berlinu i Vašingtonu. Kao da je te noći najednom postao svestan da socijalisti širom sveta od njega očekuju da se upusti u borbu sa vetrenjačama, da je baš on nosilac nade socijaldemokratije u Evropi, kojom neprikosnoveno vladaju konzervativne, narodnjačke, demohrišćanske partije, u kojoj se na ruševinama nekadašnjeg društva blagostanja na marginama uzdiže ekstremna desnica vrbujući među desetinama miliona nezaposlenih, otpuštenih, poniženih. Predsednička kandidatkinja ekstremno desnog Nacionalnog fronta Marina le Pen osvojila je 17,9 odsto glasova. Tih 6,4 miliona Francuza ovoga puta nisu samo zbog nekog protesta protiv etabliranih partija glasali za ideju koja se graniči sa šovinizmom i rasizmom – komunisti bi rekli fašizmom – već su glasali za određeni politički program. Jezgro glasača Nacionalnog fronta su aktivni mladi muškarci: radnici iz predgrađa i provincije, mladi činovnici koji se plaše od gubitka posla.

Oland na bini stoji nekako mali i neugledan, bez žara i specifične harizme skromnog čoveka kojom je zadobio poverenje većine Francuza, kao da se prepao od borbe koja mu predstoji, u kojoj mu mnogi predviđaju i priželjkuju propast. Sve u duhu naslova u jednim novinama: "Živele agencije za merenje rejtinga! One će držati Francusku na kursu štednje, bez obzira na to ko je predsednik." To jest: tržište je jače od politike, tržište oblikuje politiku, a ne politika tržište, tržište je iznad demokratije. Poprište bitke demokratije i tržišta odvija se u Grčkoj i nazire u Francuskoj posle pobede Olanda. Prezaduženom Španijom i Italijom upravljaju briselske tehnokrate.

"Srećan sam što ljudima ulivam nadu. Preokret koji sam vam obećao počinje sada", kaže Oland dok ga masa burno pozdravlja, ali govori nekako nesigurno, kao čovek koji je postao svestan težine obaveza koje je na sebe natovario. I to, kako primećuje jedan od izveštača, čovek za koga je ne tako davno Žak Širak rekao da je "Miteranov labrador poznatiji od Fransoa Olanda". Sada je taj isti Oland izabrani kralj Francuske, u istoj ravni sa Lujem XIV, Napoleonom ili generalom De Golom.

Posle Tula Oland odlazi u Pariz, gde ga ispred Bastilje čekaju desetine hiljada pristalica. Crveni karanfili i ruže, šampanjac za prvog socijalističkog predsednika od 1995. godine, i tek drugog u posleratnoj Francuskoj. Ponedeljak je radni dan. Za Olanda počinje bitka u kojoj će ili ući u istoriju kao čovek koji je pokrenuo učmalu evropsku levicu, ili kao jedan od mnogobrojnih političara koji je izneverio očekivanja birača i ispao populista.

Iako bi primopredaja dužnosti trebalo da bude 15. maja, Oland ne želi ni toliko da čeka – hoće što pre da ode u posetu Berlinu i oči u oči razgovara sa kancelarkom Angelom Merkel čiji paket štednje, koji su prihvatili i njegov prethodnik i Evropska unija, on dovodi u pitanje. Želi da ode i razgovara sa Merkelovom pre nego što ode na samit G-8 u Kemp Dejvidu u SAD, pa zatim na sastanak na vrhu NATO-a u Čikagu. Deprimirani Nikola Sarkozi nema ništa protiv. Prema "Parizijenu", njegova supruga Karla Bruni već pakuje kofere u Jelisejskoj palati, a "Figaro" piše da se Sarkozi definitivno povlači iz politike.

SLEDEĆI KORACI: I u Briselu sa nestrpljenjem očekuju da vide hoće li Oland pošto je izabran zaista insistirati na obećanjima koja su uzburkala konzervativnu Evropu: preispitivanje usvojenog paketa štednje i budžetske discipline u EU koje su zajednički progurali Angela Merkel i Sarkozi. Oland zastupa mišljenje mnogih ekonomista da rigoroznom štednjom ne može da se pokrene posustala privreda, te da to samo vodi u recesiju. Suprotno svim ekonomskim i finansijskim shvatanjima Berlina, novi predsednik Francuske zalaže se za uvođenje evroobveznica i poreza na finansijske transakcije.

U Francuskoj hoće odmah da zamrzne cene benzina, baš kao što je u izbornoj kampanji obećao, te da uvede pravilnik o prihodima u državnim preduzećima, prema kome najviša plata može da bude maksimalno dvadeset puta veća od najnižih prihoda. I svoju sopstvenu platu, baš kao i primanja svih članova vlade, hoće da smanji za 30 odsto.

Još pre letnjeg raspusta Oland ima nameru da poništi uredbu o povećavanju poreza na dodatu vrednost sa 19,6 na 21,2 procenta, koju je najavio Sarkozi, ali koja još nije stupila na snagu. Bankama hoće da nametne obavezu da normalno poslovanje sa klijentima moraju da razdvoje od finansijskih špekulacija, a hoće i da ograniči takozvano "berzansko otpuštanje", to jest ukidanje radnih mesta isključivo zarad povećanja zarade. Hoće da papreno oporezuje bogate, da bi olakšao život siromašnima.

Oland u 2013. najavljuje smanjivanje državnog deficita na tri odsto, ali mere koje su za to potrebne mora da odobri parlament, što će biti moguće najranije u julu posle parlamentarnih izbora 10. i 17. juna, na kojima se takođe očekuje pobeda socijalista.

STRAH OD OLANDIZACIJE: Sve što Oland namerava da uradi nailazi na veliko podozrenje konzervativnih evropskih vlada. Konzervativni mediji podgrevaju priču o Olandu koji hoće da uvede "socijalizam starog kova" i suprotstavi ga neoliberalizmu, o "socijalisti na čelu Francuske" koji se "poigrava sa sudbinom Evrope". "Oland propoveda privredni rast umesto štednje i na tome će insistirati prilikom svoje prve posete Berlinu. Oland se igra sa vatrom. Naročito je opasna njegova pretnja da će raskomadati paket za stabilizaciju (EU), koji je ove godine usvojen kao osnova za spasavanje Grčke… Merkelova mora da prihvati novu političku realnost, ali Oland mora da prepozna nepromenjenu realnost tržišta", piše londonski "Tajms". A jedan od komentatora bečkog "Standarda" tvrdi da svakako ne preti opasnost da će Oland Evropu pomeriti isuviše ulevo, jer u većini evropskih zemalja više ne postoje predispozicije za socijalizam starog kova, za "zaista radikalnu promenu političkog kursa". "Isuviše su svi zaposleni građani u državama članicama međusobno povezani i upućeni jedni na druge; isuviše su otvorene granice i u velikoj meri usklađeno zakonodavstvo", piše "Standard". "Zapravo, nijedna država ne može isuviše da iskoči iz evropske zajednice, a da time pre svega sebi samoj ne nanese najveću štetu – i privrednu i socijalnu." Pitanje je da li će Francuska ostati jedinstven slučaj, ili Evropi preti "olandizacija", ako novi francuski predsednik bude imao uspeha.

Pobeda Olanda ne dovodi u pitanje samo čitav evropski dogovor o merama za prevazilaženje privredne i finansijske krize, već uopšte politiku Evrope koja suštinski zavisi od odnosa Berlina i Pariza, čija se primerna bliskost za vreme mandata bivšeg francuskog predsednika ogledala u terminu "Merkozi". "Oland mora da pokaže da će konstruktivno sarađivati na prevazilaženju krize evro-zone i da neće ulaziti u nepotrebne sukobe sa kancelarkom Angelom Merkel", piše švajcarski "Noje ciriher cajtung". "Neophodno je da se pronađe balans između mera štednje i stimulisanja privrednog rasta. Ali bi bilo fatalno ako bi Olandov trijumf u ostatku Evrope razumeli kao signal da bi saniranje budžetskih deficita moglo dugoročno da se odloži."

Ali, kao što neko reče, kako može narodu koji je izmislio bioskop da se nametne san o anglosaksonskom kapitalizmu. Francuzi ideal egalite, ravnopravnost, nose u genima. Neće da se pomire sa američkim načinom života, sa američkim shvatanjem sreće, koje je unesrećilo tolike ljude. Zbog toga hoće državu koja će bogate naterati na makar nekakvo odricanje, da bi mogla da zaštiti slabe.