Taman kada je izgledalo da se konsolidovala od unutrašnjih potresa koji su je ophrvali ovog proleća, Turska je pred naletom napada kurdskih pobunjenika koji deluju iz iračkog Kurdistana gurnuta u krizu koja se neće zaustaviti na njenim granicama. Umesto da se na pragu prvih 100 dana svog drugog mandata podiči raznim uspesima, kao što su izgledi da bi do kraja godine Turska mogla da uknjiži više od 16 milijardi evra stranih investicija, premijer Redžep Tajip Erdogan našao se pod nepodnošljivim pritiskom i na korak od intrevencije u Iraku.

Turski parlament je premijeru već dao ovlašćenje da se na tlu Iraka obračuna sa pripadnicima kurdskih gerilaca bliskih Radničkoj partiji Kurdistana (PKK), čime je otklonjena poslednja formalna prepreka za vojnu intervenciju.

Tokom proteklih desetak dana je u napadima pripadnika PKK poginulo pedesetak turskih vojnika i civila. U poslednjem napadu koji se dogodio u nedelju ujutro u pokrajini Hakari je, prema rečima turskog ministra odbrane, poginulo 17 turskih vojnika, 16 ih je ranjeno, dok se osmorica vode kao nestali. Učestali napadi pripadnika PKK-a nisu samo razgnevili tursku javnost već su udahnuli novi život političkim protivnicima premijera Erdogana, tvrdokornim nacionalistima i vojnom establišmentu koji je pre nekoliko meseci pretio pučem. Duž granice sa Irakom već je raspoređeno blizu 100.000 turskih vojnika u punoj ratnoj opremi koji čekaju zeleno svetlo iz Ankare.

VIŠE ŠTETE NEGO KORISTI: Premijer Erdogan svestan je da bi posledice koje bi intervencija izazvala i Turskoj i celom regionu nanela više štete nego koristi i ne svrbe ga prsti koji su mu se nevoljno našli na tom obaraču. Međutim, nakon odluke parlamenta da ovlasti vladu da deluje preko granice u periodu od narednih godinu dana, kod kuće je ostao bez poslednje političke kočnice. Nakon krvavog napada u nedelju, predsednik Abdulah Gul, koji nije stigao ni da se čestito raskomoti u predsedničkoj palati Čankaja, u kojoj je Mustafa Kemal Ataturk planirao rađanje turske republike na krhotinama Osmanskog carstva, sazvao je hitan sastanak sa vojnim i političkim vrhom. "Turska neće oklevati da po svaku cenu odbrani svoja prava, poredak, svoje jedinstvo i svoje građane. Jasno je da terorističke organizacije ovim podmuklim napadima nameravaju da naruše celovitost i integritet našeg društva", glasilo je vladino saopštenje nakon sastanka. A pre sastanka, kako je premijer obavestio javnost u izjavi za državnu televiziju, telefonom ga je pozvala državna sekretarka SAD Kondoliza Rajs. "Dajte nam nekoliko dana", glasila je poruka Bušove administracije koju mu je prenela.

Za Ameriku koja se zahvaljujući politici Bušove administracije duboko zaglibila u Iraku, turska invazija na pobunjenička uporišta na severu Iraka bila bi ostvarenje košmara koji je do sada izbegnut zahvaljujući uzdržanosti i samokontroli Ankare. Na ovakav košmarni scenario premijer Turske upozoravao je svoje sagovornike u Beloj kući u jeku američkih priprema za invaziju na Irak, ama ga tamo niko tada nije slušao. Prema turskim diplomatskim izvorima, Erdogan od Buša nikada nije uspeo da dobije prave odgovore na pitanja šta Amerika namerava nakon ulaska u Irak. Od tog vremena odnosi Vašingtona i Ankare krenuli su nizbrdo, i nekada čvrsto strateško savezništvo danas je ozbiljno poljuljano.

PRIVIDNI MIR: "Ovi odnosi su se ozbiljno pogoršali", kaže Stiven Kuk, stručnjak za Tursku pri američkom Savetu za spoljnu politiku, "ali o tome niko nije hteo da priča". Amerika, tada u ratobornom zanosu i naporima da okupi "koaliciju voljnih" koju bi povela u rat protiv Iraka, nije oprostila Ankari odluku parlamenta da uskrati prolaz američkim kopnenim trupama. Turska nikako nije bila privržena Sadamu Huseinu, ali joj je on bio draži od destabilizacije Iraka. Uz to, 2003. je bila peta godina zaredom kako je PKK poštovao prekid vatre, koga se odrekla pre tri godine. Pride, od hapšenja kurdskog vođe Abdulaha Odžalana, PKK se sveo na oko 2000 fanatika. Amerikanci, suočeni sa porastom nasilja u Iraku nakon svrgavanja Sadama Huseina sa vlasti, mogli su da se teše da je makar irački Kurdistan koliko-toliko miran. Punih ruku posla u različitim delovima Iraka, zvanični Vašington i Pentagon proglasili su ovo područje uzornim, uprkos upozorenjima da PKK postaje sve ozbiljnija pretnja. Osim nedavnih prekograničnih akcija, PKK je preuzeo odgovornost za čitavu seriju terorističkih napada koje godinama unazad povremeno potresaju Tursku.

O tome da je irački Kurdistan samo prividno miran izveštavali su i američki mediji. Sejmor Herš, jedan od najuticajnijih američkih novinara u oblasti bezbednosti, objavio je u "Njujorkeru" da Partija za slobodni život u Kurdistanu (PJAK), sestrinska frakcija PKK-a, uživa novčanu pomoć Vašingtona, iako SAD zvanično ubrajaju PKK u terorističke organizacije. Pripadnici PKK-a i PJAK-a našli su utočište u nepristupačnom planinskom masivu Kandil koji se proteže duž granice Iraka sa Turskom i Iranom. Reporter agencije AP, koji je prošle zime proveo nekoliko dana sa gerilcima u gudurama Kandila, izvestio je da se pripadnici PJAK-a, osim napada na Tursku, obučavaju i za napade na Iran, koji takođe ima znatnu kurdsku manjinu. Oni su se još tada pohvalili da su samo u avgustu ubili stotinak iranskih vojnika, i da su njihove akcije uperene protiv aktualenog iranskog režima. Te navode je teško potvrditi, ali su iranski zvanični mediji do sada više puta objavljivali da imaju žrtava u toj oblasti.

POGUBNA IDEJA: Pešmerge, oružane snage predsednika iračkog Kurdistana Masuda Barzanija, ne gledaju blagonaklono na PKK, ali nemaju nameru da zarad interesa Turske uđu u sukob sa gerilcima. Ni zvanični Bagdad, na koga Vašington vrši "diplomatski presing" da pomogne u smirivanju strasti sa Turskom, ne deluje kao pouzdan partner Ankari u ovom poslu. Irački predsednik Talabani, Kurd i rival Masuda Barzanija, strasti sigurno nije smirio svojom izjavom da "Turska neće dobiti nijednog Kurda, čak ni kurdsku mačku". Ulje je dolio na vatru i sirijski predsednik Bašer al Asad, koji se u intervjuu za jedne saudijske novine poradovao nameri Ankare da se obračuna sa kurdskim gerilcima i gerilkama, jer bi takva intervencija odvratila sirijske Kurde od separatističkih ideja.

Turski zvaničnici odlično znaju da bi intervencija u Iraku bila pogubna ideja. Ukoliko ne bude hirurški precizna, Turska bi mogla da se zaglavi u iračkom Kurdistanu kao što se nedavno Izrael uz poteškoće iskobeljao iz sukoba sa Libanom. Na to je nedavno ukazao i sam premijer Erdogan, kada je za CNN na turskom objavio da je Ankara do sada "sprovela 24 takve operacije", ali da one nisu urodile plodom. Turska bi intervencijom preko granice nesumnjivo osnažila stavove Francuske, Austrije i Nemačke koje na Tursku gledaju pre kao na kandidata za neko "privilegovano partnerstvo" nego kao na punopravnog člana EU-a. Istovremeno, uprkos zamahu reformi koje je do sada sprovela Erdoganova vlada, Tursku je zahvatila malodušnost. Pre nekoiko godina podrška članstvu u EU-u premašivala je 70 odsto, a danas se jedva svaki drugi građanin izjašnjava sa blagonaklonošću prema tome. Imidž Amerike još je više srozan, dok se strah od terorizma uvukao u kosti građana. Istraživanja pokazuju da više od 80 odsto ispitanika ne odobrava spoljnu politiku predsednika Buša. Ukoliko Turska krene na Irak, pretvoriće se u izolovano i autoritarno društvo", smatra Soli Ozel, politikolog sa Univerziteta Bilgi u Istanbulu.

Frenetična diplomatska ofanziva na liniji Vašington–Ankara–Bagdad obezbedila je objavu prekida vatre od PKK-a i predah uoči samita lidera Iraka i susednih zemalja u Istambulu. Eskalacija još nije nužna, ali sledeća dobra prilika više nije na vidiku.