Ubistvo šeika Ahmeda Jasina, odavno najavljivano i više puta pokušavano, na kraju se i dogodilo. Time su njegove sudije i dželati uspeli da ostvare ono što su sami proglasili pravednim. Da li će to, međutim, doneti mir na Bliskom istoku još je neizvesnije imajući u vidu da je i do sada to išlo teško; u budućnosti, čini se, biće još teže.

Kada je i poslednji mirovni plan za rešenje izraelsko-palestinskog sukoba ("putna mapa za mir") nedavno doživeo krah, izraelski premijer Arijel Šaron odlučio se na konkretne unilateralne poteze. Njegov plan o dezangažovanju, povlačenju sa dela Zapadne obale i iz pojasa Gaze, počeo je da se ispunjava pre nekoliko meseci. Pobednika u višedecenijskom ratovanju moraju svi da slave, a slast pobede nikako na sme da oseti Hamas. Povlačenje mora da izgleda kao dobrovoljan čin izraelske vlade, koja želi da stavi tačku na najduži sukob na svetu. Da li je to moguće ostvariti sada, nakon Jasinovog ubistva?

PODIZANjE ZIDA: Druga faza "putne mape" trebalo je da bude stvaranje provizornih granica buduće palestinske države (nakon zaustavljanja terorističkih napada) posle čega je trebalo da usledi i određivanje trajnih granica i proglašenje nezavisne palestinske države. U skladu sa svojim obećanjem da će zaustaviti terorističke napade, a ne nalazeći na palestinskoj strani nikoga s kim bi mogao da pregovara, Arijel Šaron je istupio sa planom o dezangažovanju. Prelazeći odmah na svoju verziju "putne mape", naredio je izgradnju visokog zida na Zapadnoj obali, koji bi po mišljenju Izraelaca trebalo da bude sigurna brana od terorističkih napada i privremena granica. Ukoliko se ona ne odredi u sledećih nekoliko godina Izraelci će, zbog velikog prirodnog priraštaja Palestinaca postati manjina u svojoj zemlji, ako se imaju u vidu granice "velikog Izraela", sa teritorijama koje je okupirao još 1967. Najavljeno je povlačenje i iz pojasa Gaze, kada se tamo osigura mir.

Sporni zid odmah je postao izvor novih nesporazuma, jer ga Palestinci vide kao pokušaj da se odrede trajne granice na njihovu štetu. Iako je Šaron najavio i iseljavanje velikog broja jevrejskih naselja koja će se naći sa druge strane zida, mnogi Palestinci biće odvojeni od svoje zemlje, radnih mesta i u drugoj državi. Šaron pokušava da uveri svet da je zid samo privremena građevina, koja se može ukloniti kada jednom konačno dođe do mira. Podršku za svoj plan tražiće i od SAD, kad ode u već najavljenu posetu američkom predsedniku.

Što se povlačenje iz Gaze tiče, tu je situacija mnogo komplikovanija. Povući se i pobediti, pokazujući istovremeno da izraelsko oružje može da pogodi svaki cilj, poruka je koja je namenjena radikalnim Palestincima. Nastavljajući sa praksom ciljnih ubistava, gde je šeik Ahmed Jasin samo jedan na listi, Izrael je ušao u novu fazu sukoba iz koje se ne može brzo izaći.

Opravdanje za ubistvo nađeno je u činjenici da je šeik Ahmed Jasin bio osnivač i dohovni vođa Hamasa, radikalne palestinske islamističke organizacije koja je odgovorna za smrt više od 380 Izraelaca u poslednje tri godine. On je predstavljen kao zločinac i kao najveći neprijatelj Izraela, koji je iz invalidskih kolica, gotovo gluv i skoro potpuno slep, davao naloge za izvođenje terorističkih napada. Atentat je Jasina, koji je iako je izgledao potpuno bespomoćno, imao veliku harizmu, preko noći pretvorio u mučenika i razgnevio i ujedinio Palestince, čak i one koji se nisu slagali sa samoubilačkim napadima. Izlivi besa i pretnje usledili su odmah nakon ubistva. Lideri Hamasa prete da će na vatru odgovoriti vatrom, sastavljajući svoju listu onih koje ne žele da vide među živima; na njoj su između ostalih, izraelski premijer, ministar odbrane i mnogi drugi izraelski funkcioneri. Izraelci im nisu ostali dužni, preteći da su među Palestincima mete sve vođe Hamasa, brigade mučenika Al aksa i vojnog krila Fataha. I dok iz sveta stižu osude i izjave zabrinutosti i pozivi obema stranama na uzdržanost, na Bliskom istoku se ponovo zvecka oružjem.

NEIZVESNOST: Postavlja se pitanje šta je Izrael želeo da dobije Jasinovim ubistvom. Odluka je sigurno pažljivo pripremana i odvagane su sve moguće opcije. Šeik Ahmed Jasin je objedinjavao čitav Hamas, koji je, inače podeljen na više frakcija, a da istovremeno nije bio lider nijedne od njih. Takođe, važio je za pragmatičara i umerenijeg lidera od svog naslednika Abdelaziza al Rantizija. Njegovim ubistvom nije smanjena sposobnost Hamasa da izvodi terorističke napade, jer će, naprotiv, još lakše moći da regrutuje samoubice. Mnogi misle da je Jasin važniji mrtav nego živ, "propagandna" vrednost je u njegovom mučeništvu. Njegova smrt će još više radikalizovati Palestince i marginalizovati Jasera Arafata, od koga se, paradoksalno, tražilo da stane na put teroristima, iako je on sam proglašen za metu.

Ipak, Izraelci smatraju da će ubistvo, gledano na duže staze, dovesti do smanjenja tenzija. Oni su želeli da demorališu Hamas i time smanje opasnost od njegovih napada dok se ne povuku iz Gaze. Hamasov novi lider, Abdelaziz al Rantizi, po izraelskom mišljenju, nije adekvatna zamena za šeika, koji je za razliku od njega bio mnogo umereniji i pragmatičniji, i imao mnogo veći uticaj. Što se tiče mogućnosti da se broj i intenzitet napada poveća, Izrael smatra da ume da izađe na kraj sa Hamasom. On zna gde se lideri Hamasa nalaze, a atentatom na Jasina pokazao je da su svi oni mete i da neće birati sredstva protiv njih, a sve to bi, po Izraelcima, trebalo da umiri radikalne vođe Hamasa. U tom slučaju, najveći problem ostaju obični vojnici, a ne ideolozi i podstrekači. Izraelci naročito računaju s dugoročnim planovima Hamasa, po kojima bi, zbog demografske eksplozije palestinskog stanovništva, palestinska država u svakom slučaju nastala na teritoriji sadašnjeg Jordana, koji je Izrael okupirao 1967.

Najveća nedouomica sadržana je u neizvesnosti oko je sledećih poteza i buduće politike Hamasa. Hamas je osnovan sa proklamovanim ciljem da uništi jevrejsku državu, i dok je šeik Ahmed Jasin bio živ on je uspevao da ograničava napade samo na izraelsku teritoriju. Isto tako, namerne mete nikada nisu bili strani državljani, pa ni Amerikanci, iako su oni glavni saveznik Izraela i glavni "krivac" što Izrael još postoji. Sada, kada je on mrtav, sve su učestalija mišljenja da Hamas više niko ne kontroliše. Mada njegovi novi-stari lideri ističu da je Izrael jedina meta njihovih napada kako ranije, tako i ubuduće, niko ne garantuje da će tako i ostati. Posle američkog veta u UN-u na rezoluciju kojom se osuđuje ubistvo šeika Jasina, Abdelaziz al Rantizi je američkog predsednika Džordža Buša proglasio neprijateljem muslimanskog naroda i pozvao na sveti rat protiv njega i Izraela.

Takve izjave ne ulivaju nadu da će budućnost biti mirnija od prošlosti. U svakom slučaju, sada sledi palestinski odgovor na Jasinovo ubistvo, a Izraelci najavljuju da neće čekati napad, već da će oni udariti prvi.