Prošlu nedelju u Rusiji, prema zvaničnim medijima, obeležilo je konačno osvajanje čeličane “Azovstalj”, a time i stavljanje pod punu kontrolu ruskih oružanih snaga važnog lučkog grada Marijupolja na obali Azovskog mora. Takođe i zaokruživanje kopnenog koridora, istina relativno tananog, između Donjecke i Luganske i Krima.

Ovaj čin je teško nazvati velikom pobedom, jer on još samo dodatno potvrđuje konstataciju da “nešto nije krenulo po planu”, s obzirom da se radi o padu, i to posle skoro tri meseca, tek drugog, nakon Hersona, većeg ukrajinskog grada (432.000 stanovnika). Pri tome su angažovane višestruko nadmoćne snaga: dovoljno je reći da je samo broj letova ruske jurišne avijacije odmah nakon predaje ukrajinskih branilaca “Azovstalja” smanjen upola – sa približno 300 na oko 150 dnevno.

“NARAĐAĆE ŽENE JOŠ”

Posebno pitanje predstavlja već plaćeni “danak u krvi” i to ne samo za osvajanje Marijupolja. Za rusku vojsku već stolećima važi uverenje da je očajnički hrabra i izdržljiva, ali i da njen komandni kadar ne mari punomnogo za živote svojih vojnika i da pobeđuju masom, što je u inostranstvu našlo izraza u formulaciji “ruski parni valjak”. U samoj Rusiji postoji poslovica koja je, kako se navodi, nastala u višim oficirskim krugovima, a zatim je sa mnogo tužnijom konotacijom prešla u narod. Ona glasi “narađaće žene još”.

Rasprostranjeno je mišljenje, čak i među mnogim Rusima, da je njihova vojska bila uvek nepobediva. To jednostavno nije tačno. Dovoljno je setiti se Krimskog rata iz sredine 19. veka i naročito rata sa Japanom s početka 20. veka. Ovaj drugi čak budi određene asocijacije na trenutni rat u Ukrajini, jer je i njemu prethodilo ubeđenje, kako samog Nikolaja II tako i širih društvenih masa, da će hrabri ruski vojnici munjevito potući “žute majmunčiće”. Uopštavajući, moglo bi se reći da je ruski vojnik bio nepobediv kada se borio za pravednu stvar, pre svega kada je branio svoju otadžbinu.

Ovoga puta ruske oružane snage su se na samom startu suočile sa problemom motivisanja vojnika, a kasnije, kako su se gubici povećavali, sa teškoćama u vezi sa popunjavanjem trupa. Odbijanje u ruskom vrhu da se rat nazove ratom, neuvođenje ratnog stanja i nesprovođenje barem delimične mobilizacije, sve je to samo dodatno komplikovalo situaciju. Zato, prema dostupnim svedočanstvima mnogih vojnika, pred početak invazije nije bilo nikakvih naredbi o izvođenju borbenih dejstava na stranoj teritoriji, a rukovođenje trupama se svodilo na naredbe: idemo ovamo, pucajmo onamo…

Pritom treba imati u vidu da snage Ruske Federacije koje se bile namenjene za izvršenje invazije nisu bile jednorodne i da se ne sastoje samo od redovne vojske, već i od Ruske garde (Росгвардия), koja je prvenstveno demonstracija, kao i od drugih sličnih formacija koje uopšte nisu predviđene za upotrebu u pravim borbenim dejstvima i nisu tome obučene. Sada je već očigledno da je bila planirana njihova upotreba za rasterivanje eventualnih protesta u većim ukrajinskim gradovima nakon munjevitog osvajanja, o čemu svedoče i gumena municija, štitovi i pendreci koje su ukrajinske snage pronašle u njihovim onesposobljenim vozilima, npr. blizu Kijeva i Harkova.

Takođe, u borbenim dejstvima učestvuju i jedinice samoproglašenih narodnih republika na Donbasu, gde je, za razliku od Rusije, opšta mobilizacija bila proglašena i gde od početka rata čak i na ulicama traje pravi “lov na muškarce”; bez ikakve osnovne ili dodatne obuke i pripreme, skoro smesta upućuju ih u borbu sa minimumom opreme i naoružanja – zabeleženi su slučajevi zarobljavanja vojnika iz tih republika, naoružanih puškama repetirkama sistema Mosina s kraja 20. veka, modernizovanim 1930. godine). Posebnu ulogu imaju čečenske jedinice kojima je, kao što je praksa pokazala, uglavnom bio namenjen zadatak stvaranja pozadinske “zavese” za sprečavanje dezertiranja sa prve borbene linije i “čišćenja” zauzetih područja. Najzad, tu su i najamnici iz privatne ruske paravojne organizacije “Vagner”.

DOBROVOLJCI POD MORANJEM

Pojedinačni i grupni slučajevi odbijanja naređenja za odlazak u borbu i samovoljnog odlaska sa ratišta, toliko neobični za rusku vojnu tradiciju, pojavili su se od samog početka rata i traju do sada. Mada pouzdanih podataka nema, procenjuje se da ih ima na stotine, možda i hiljade. Neki masovni slučajevi su ipak procurili u javnost; primera radi, zna se za približno 100 vojnika pod ugovorom iz Pskova i skoro 500 pripadnika Ruske garde iz regija na jugu Rusije koji su izjavili da nisu bili unapred obavešteni o slanju u inostranstvo i da za to ne poseduju pasoše. Takođe, samovoljno se vratilo sa ratišta 300 vojnika pod ugovorom iz Južne Osetije; oni su isticali da su bez prethodnog upozorenja bili poslati u sigurnu smrt i da je njihov komandant odbio da otpremi kući telo njihovog poginulog druga. Slično je i sa 80 vojnika na služenju vojnog roka i pod ugovorom iz sastava jedinice mornaričke pešadije na Krimu – kao razlog za odbijanje naređenja za odlazak u borbu naveli se da su shvatili da im ne predstoje vežbe, kao što su im starešine tvrdile, već učešće u ratnim dejstvima protiv ukrajinskih snaga.

Sve u svemu, prema podacima grupe za zaštitu prava vojnih lica “Agora”, takvih slučajeva je bilo barem u 17 ruskih gradova. Sa svoje strane, ukrajinski mediji su javljali o mnogobrojnim prebeglim vojnicima, od kojih su neki, dok su u sastavu svojih jedinica boravili na okupiranim ukrajinskim područjima, jednostavno skinuli uniforme i utočište potražili u ukrajinskim domaćinstvima, kao što se to nedavno otkrilo na oslobođenom području oko Harkova.

Inače, posebnu pažnju privlači baš pitanje slanja u rat vojnika na odsluženju vojnog roka, jer su, prema izjavi predsednika Putina, oni po njegovoj izričitoj naredbi bili izuzeti od sudelovanja u tzv. “specijalnoj vojnoj operaciji”, ali su te njegove reči bile demantovane od strane ruskog Generalštaba koji je to pravdao pojedinačnim greškama starešina. Međutim, prema podacima Komiteta vojničkih majki Rusije, ta praksa traje i sada, ali u drugačijoj formi – starešine prinuđuju vojnike na odsluženju redovnog vojnog roka da još pre njegovog isteka potpišu ugovor o profesionalnoj službi, nakon čega ih “s punim pravom” upućuju na ratište. Samo s tugom se može pomenuti da su dobar deo posade potopljene raketne krstarice “Moskva”, samim tim i zvanično “nestalih”, činili upravo mornari na odsluženju vojnog roka.

PUT IZ MOSKVE U RUSIJU

Neproglašenje ratnog stanja onemogućuje vojnim vlastima da prema tim “odbitašima” primene odredbu čl. 332 Krivičnog zakonika Ruske Federacije kojim je propisana krivična odgovornost za neizvršenje naredbe, pa se s njima raskida ugovor o profesionalnoj vojnoj službi, mada se često koriste pretnje, a ponekad pribegava i strožim merama – stavlja se u vojnu knjižicu pečat o odbijanju učestvovanja u tzv. “specijalnoj vojnoj operaciji”. Valja primetiti da sama činjenica izrade takvog pečata sve sa potpisom komandira jedinice svedoči da se ne radi o pojedinačnim slučajevima.

I mada zvanična mobilizacija u Rusiji nije proglašena, skrivena je, prema mnogobrojnim objavama vojnih obveznika na ruskim društvenim mrežama, očigledno već uveliko u toku. Pritom se obveznicima uglavnom ne upućuju formalni pozivi, već obaveštenja i poruke o potrebi dolaska u vojni odsek radi “ažuriranja podataka u evidenciji”. Mnogi obveznici su, po tim navodima, izbegli javljanje vojnim vlastima, i spremni su da tako postupaju i u slučaju ponovnog pozivanja, pa makar to zahtevalo skrivanje. Ili, kako je napisao jedan od njih u svom profilu: “Ako pokušaju da me uhvate, neka probaju, umem dobro da trčim.”

Po svedočanstvima onih koji su otišli u vojne odseke, tamo su bili podvrgnuti usiljenom agitovanju da potpišu ugovore o stupanju u profesionalnu vojnu službu uz velike plate, bez upućivanja na ratište i sa rasporedom u pozadini. Po oceni posmatrača, ova kampanja ipak ima uspeha prvenstveno u onim ruskim regionima, uglavnom na istoku zemlje, koji zaostaju iza Moskve i Sankt Peterburga u pogledu nivoa životnog standarda i mogućnosti zapošljavanja uz pristojne zarade, pogotovu mladih ljudi. Možda najbolje govore reči poznatog ruskog novinara Antona Oreha: “Nedavno sam putovao iz Moskve u Rusiju.”

U tom smislu, vojne vlasti ne samo da pozivaju narod već su spremne i da krenu prema njemu, pa je proteklih dana na trgu u Novosibirsku prilikom gradskog maratona primećeno nešto sasvim novo: mobilni vojni odsek u kontejneru sa pozivom za stupanje u profesionalnu vojnu službu. O nedostatku vojnog kadra svedoči i to da su prošle nedelje predstavnici frakcije vladajuće stranke Jedinstvena Rusija u Dumi predložili ukidanje uzrasne granice prilikom prijema u vojnu službu po ugovoru (do sada je taj prag iznosio najviše 40 godina života za ruske državljane i 30 za strance).

GOLI KRALJ I PODANICI

Istovremeno, događa se ono što se u Rusiji nikad nije događalo – zemlju je zahvatio piromanski talas čiji su cilj vojni odseci. Zaključno sa prošlom nedeljom zabeleženo je 15 takvih slučajeva i u većini su korišćeni Molotovljevi kokteli, što najverovatnije svedoči o protestnoj prirodi ovih akcija, a ne samo o želji da se uništi vojna evidencija.

Istovremeno, otpor ratu u Rusiji se nastavlja i van vojnih struktura. Prema podacima aktiviste za zaštitu ljudskih prava Pavla Čikova, u Rusiji je do sada sprovedeno 2029 prekršajnih postupaka zbog “diskreditacije” ruskih oružanih snaga, od toga 352 u Moskvi, a u četiri slučaja zbog ponavljanja prekršaja pokrenut je krivični postupak sa zaprećenom višegodišnjom zatvorskom kaznom. Treba pojasniti da se prema tumačenju nadležnih ruskih organa diskreditacijom oružanih snaga smatraju umišljajne radnje koje su u suprotnosti sa zvaničnom pozicijom Ministarstva odbrane Ruske Federacije. To jest, dovoljno je nazivanje rata ratom i isticanje antiratnih parola, kao i radnje usmerene na podrivanje poverenja građana u ruske oružane snage i podrivanje njihovog autoriteta i imidža, uključujući diskreditaciju simbola i obeležja (premazivanje čuvenih simbola “Z” i “V”).

Prekršajna prijava po ovom osnovu podneta je prošle nedelje i protiv frontmena popularne ruske rok grupe DDT Jurija Ševčuka, koji je na koncertu u glavnom gradu Baškirije Ufi pred prepunom salom doslovce izjavio: “Otadžbina nije guzica predsednika koju treba sve vreme maziti i ljubiti, već je to ona bedna starica što prodaje krompir pored železničke stanice”, na šta je sala odgovorila skandiranjem “Rat u k….”. Slično je bilo i sa jednom šesnaestogodišnjom učenicom koja je u centru Moskve istakla transparent sa rečenicom “Goli kralj obećava za zimu svim svojim podanicima toplu odeću, narod sa otvorenim ustima aplaudira njegovom vatrenom govoru”, što je citat iz kompozicije ruskog hip-hop izvođača Ivana Aleksejeva. I jedno i drugo je bez ikakve šale protumačeno kao diskreditacija oružanih snaga Ruske Federacije.

TUROBNA LICA

Da se i u ruskim vrhovima, bez obzira na osvajanje “Azovstalja”, možda nešto menja, svedoče još tri događaja iz protekle sedmice.

Prvo je ambasador RF u Vašingtonu Anatolij Antonov, onaj isti koji je, dan pred priznavanje od strane Kremlja nezavisnosti samoproglašenih DNR i LNR i nekoliko dana pred invaziju Rusije na Ukrajinu, svečano potvrđivao da Moskva smatra Donbas i Lugansk za deo Ukrajine, kao i da Rusija nema planova za invaziju na Ukrajinu i osvajanje njenih teritorija, u nastupu u emisiji glavnog Putinovog propagandiste Vladimira Solovjova saopštio da SAD zahtevaju za početak mirnih pregovora prekid ratnih dejstava, povlačenje ruskih snaga na linije od pre 24. februara, te “pokajanje za sve učinjeno”, ali da takve kapitulacije nikad neće biti. S obzirom da je reč “kapitulacija” u odnosu na Rusiju do sada predstavljala zvanični tabu, samo njeno izgovaranje od strane ruskog ambasadora u SAD ostavilo je mnogo veći utisak nego pobedničke relacije iz Marijupolja, jer je shvaćena kao jedna od mogućnosti ishoda rata u Ukrajini.

Zatim se nešto neuobičajeno desilo u emisiji “60 minuta” Solovjovljeve koleginice Irine Skabejeve, kada je jedan od njenih “stojećih” gostiju, penzionisani pukovnik Generalštaba Ruske Federacije Mihail Hodorjonok, smireno izneo teze zbog kojih je u studiju nastao šok: da su informacije o padu morala ukrajinskih trupa netačne; da je Ukrajina spremna da mobiliše milion svojih građana i da ih opremi savremenim naoružanjem uz pomoć nedavno donetog američkog zakona “o zajmu i najmu”; da će se Ukrajinci boriti, jer su puni želje da brane svoju otadžbinu, a pobedu na bojištu određuje stepen morala trupa; da istorija ne oprašta izlazak izvan granica realnosti i da surovo kažnjava onoga ko to učini; najzad, da se Rusija našla u potpunoj geopolitičkoj izolaciji, da je protiv nje ceo svet i da se iz ove situacije mora izaći.

Sudeći po komentarima na društvenim mrežama, gledalište je bilo podjednako impresionirano kako iznetim stavovima koji skoro sigurno nisu predstavljali samo lično mišljenje penzionisanog pukovnika, već i nekih vojnih krugova koji stoje iza njega, pre svega njegovih kolega iz Generalštaba, tako i neuobičajeno mlakom reakcijom na iznetu jeres voditeljke Skabejeve, čije su lice prilikom izlaganja Hodorjonoka neki gledaoci opisali kao “turobno”.

Najzad, već početkom ove nedelje usledila je prva protestna ostavka jednog ruskog diplomate. Dugogodišnji savetnik stalnog ruskog predstavništva u evropskom sedištu Ujedinjenih nacija u Ženevi Boris Bondarjev je u izjavi za javnost svoj korak obrazložio time da je video mnogo zaokreta u spoljnoj politici Rusije, ali da nikada nije osećao veću sramotu zbog postupanja svoje zemlje kao 24. februara. Dodao je da agresivni rat koji je Putin poveo protiv Ukrajine predstavlja težak zločin ne samo prema ukrajinskom narodu, već možda još i teži zločin prema ruskom narodu, a da je Ministarstvo spoljnih poslova Rusije prestalo da se bavi svojim neposrednim zadacima i prešlo na opsluživanje uskog kruga ljudi, dok je nivo laži i neprofesionalnosti u njemu, koji je postepeno narastao tokom poslednjih dvadeset godina, poprimio katastrofalne razmere.