Od dopisnika "Vremena" iz Rio de Žaneira

Nedelja posle podne u Rio de Žaneiru rezervisana je za fudbal. Ako nije stadion Marakana, onda su restorani i barovi, sa televizorima kao neizostavnim delom inventara, mesta na kojima se fudbalske utakmice konzumiraju više od hrane i pića. Ako ni to, komšiluk neće propustiti da s prozora proprati i najmanju akciju svog kluba glasnim komentarima i pomeranjem nekoliko stolica i ormara.

U nedelju na derbi utakmici dva najveća kluba u Riju, Flamenga i Fluminense, do kraja prvog poluvremena nije bilo golova. Sve dok pola stadiona nije zapevalo "A Bénnjao, Joao de Deus". Himna kluba Fluminense, posvećena papi Jovanu Pavlu Drugom, komponovana je 1980. godine. Od tada svaki put kada se igrači Fluminense nađu u neprilici, sa tribina se desetina hiljada navijača za pomoć obrati papi… "Blagoslovi, Jovane Božji, naš narod te grli…" Na kraju utakmice na semaforima je pisalo "Jovan Pavle Drugi – papa mira" i 4:1 za Fluminense.

"Papa je uvek bio atleta", tvrdi izvođač fudbalske himne, popularni pevač Moasir Masijel u izjavi dnevnom listu "Globo". "Kada je došao (papa) u Vatikan, sa sobom je poneo i sprave za gimnastiku", objašnjava Masijel vezu između fudbala i religije. Bilo kako bilo, nakon papine smrti, brazilski predsednik Luiz Inasio Lula da Silva proglasio je, kao i većina državnika Latinske Amerike, među njima i Fidel Kastro, državnu žalost izjavljujući da Brazil tuguje za čovekom koji je pozitivno uticao na tok istorije. Papa Jovan Pavle Drugi posetio je Brazil četiri puta, a njegova veza sa najvećom katoličkom zemljom na svetu nije fudbal, već 125 miliona vernika, odnosno tri četvrtine stanovništva Brazila.

Neposredno pošto je izabran, Jovan Pavle Drugi je Latinsku Ameriku označio kao "mlad kontinent pun nade". U proteklih 26 godina on je posetio bezmalo sve zemlje Latinske Amerike što samo potvrđuje značaj koji je Vatikan dao području na kojem živi skoro polovina od 1,1 milijarde katolika. Kao jedan od najvećih doprinosa pape miru u regionu bilo je posredovanje u sukobu između Argentine i Čilea, čime je sprečen tada skoro siguran rat između dve države.

Iako se u protekle dve decenije sastao sa svim državnicima, levičarima i diktatorima Latinske Amerike, od Fidela Kastra do Augusta Pinočea, mirotvorna uloga Jovana Pavla Drugog i Katoličke crkve na ovom kontinentu je diskutabilna. Na vrhuncu hladnog rata Crkva u Latinskoj Americi bila je podeljena na klerike koji su podržavali vojnodiktatorske režime i radikalne sveštenike koji su se borili na strani gerile, odnosno dve krajnosti između kojih se našao papa i novi pokret pod imenom "teologija oslobođenja" – pokret ozvaničen u kolumbijskom gradu Medeljinu 1968. godine. Papina iskustva u komunističkoj Poljskoj su, međutim, i previše uticala na njega zbog čega je marksističke ideje video i tamo gde ih nije bilo. Neki od teologa oslobođenja podržali su oružanu borbu gerile, ali se njihova "marksistička borba" većinom ograničavala na zahtev da Katolička crkva odlučnije stane u zaštitu siromašnih u tada diktatorskim zemljama, Brazilu, Argentini, Nikaragvi, El Salvadoru i Čileu.

Levičarska Sandinistička revolucija u Nikaragvi ostala je zapamćena kao jedan od najvećih poraza pape na teritoriji Latinske Amerike. Pošto je katoličkog sveštenika Ernesta Kardinala, koji je postao ministar kulture sandinističke vlade, javno napao i optužio za kolaboraciju sa revolucionarnom vladom, papa je bio izvikan od pola miliona prisutnih vernika. Jedan od predstavnika teologije oslobođenja Brazilac Leonardo Bof tvrdi da je Vatikan tada reagovao nepravedano – "napadajući prijatelje siromašnih, optužujući nas da smo marksisti".

Neki od analitičara Vatikana smatraju da je popularnost Katoličke crkve tada počela da opada, a istovremeno da raste broj protestantskih crkava. Samo brazilska katolička crkva je za vreme pape Jovana Pavla Drugog izgubila 16 odsto vernika. Sada protestantske crkve koje su najrasprostranjenije u Brazilu i Centralnoj Americi broje 50 miliona članova u poređenju sa dva miliona početkom šezdesetih godina, a broj evangelista i pentekostalista u Brazilu dvostruko je veći nego pre dve decenije. Pokretne i male, ove crkve se najviše koncentrišu na marginalizovane grupe – žene, Indijance i crnce. Istovremeno, snalazeći se bolje u procesu urbanizacije, za sebe pridobijaju i tradicionalne katoličke vernike iz unutrašnjosti.

Prema mišljenju Filipa Dženkinsa, profesora na Državnom univerzitetu u Pensilvaniji, jedan od najvažnijih zadataka novog pape jeste da spreči dalji porast protestantske religije što je jedan od glavnih razloga zašto mnogi smatraju da bi novi papa trebalo da bude iz Latinske Amerike. Klaudio Humes iz Brazila, Oskar Rodrigez Maradijaga iz Hondurasa, Haime Ortega iz Kube, i Horge Mario Bergoljo iz Argentine, Dario Kastriljion Hojos iz Kolombije kandidati su za novog papu. Svi oni zastupaju manje ili više konzervativnu liniju Vatikana i jasno se distanciraju od teologije oslobođenja.