Najavljujući svoju posetu Sarajevu 6. juna ove godine, papa Franja je izrazio nadu da će njegov dolazak doprineti "učvršćivanju bratstva i mira, međuverskog dijaloga i prijateljstva" među narodima Bosne i Hercegovine. Međutim, već su u štampi, a i zainteresovanoj javnosti, počele da se nižu pretpostavke koje više uzburkavaju ovdašnje duhove nego što podstiču pomenuto bratstvo i mir. Pojedini dnevni listovi iz regiona su spekulisali da bi poglavar Rimokatoličke crkve mogao da nastavi svoje putešestvije u susednu Hrvatsku, usput da obiđe Jasenovac, kako bi poboljšao odnose sa SPC, ali i da proglasi Alojzija Stepinca svetim. Iako je teško zamisliti da će papa, čije se posete mesecima unapred planiraju do najsitnijih detalja, tek tako odlučiti da nedelju provede u Zagrebu i okolini, pitanje kanonizacije kontroverznog kardinala Stepinca kamen je spoticanja koji se svako malo ispreči u odnosima Srpske pravoslavne crkve i Vatikana.

Međutim, nije Alojzije Stepinac jedini o čijoj se svetosti raspravlja. Tema proglašenja svetih poslednjih godina sama po sebi zaokuplja pažnju vernika, a i šire javnosti. Kako u svetu tako i kod nas.

VATIKANSKI REKORDI: Kao što je "Vreme" već pisalo (br. 1227), da bi u Rimokatoličkoj crkvi neko bio proglašen svecem, mora da prođe najmanje pet godine od smrti, a postoji određena procedura procenjivanja vrlina kandidata, gde se procenjuje i njegov život, i ukoliko nije umro mučeničkom smrću, neophodan je dokaz o dva čuda nastala nakon molitve upućene njemu. Obično se radi o čudesnim izlečenjima, a u samom procesu učestvuje i lekarska komisija. Ako se sve na dobro završi, nakon dokaza o prvom čudu, kandidat se proglašava blaženim. Nakon dokaza o drugom, proglašava se svecem. Važno je dodati ipak da je papska reč poslednja. To se videlo i kada je, u aprilu prošle godine, svetim proglašen papa Jovan XXIII, poznat kao dobri papa, u čijem slučaju nije bilo drugog čuda potrebnog za kanonizaciju, ali je papa Franja iskoristio svoje pravo da "prelomi", odnosno da donese sam odluku, računajući da vernici papu Jovana XXIII već smatraju svetim.

Pre nešto manje od dve godine papa Franja je u jednom danu proglasio ukupno 813 svetaca. To je svakako najbrojnija zajednička kanonizacija u istoriji Crkve. Reč je o građanima italijanskog grada Otranta koji su 1480. godine odbili da pređu na islam, zbog čega su im Turci odrubili glave. Postupak za njihovu kanonizaciju pokrenuo je još papa Benedikt XVI, koji je imao određenih spornih izjava kada je reč o islamu, pa je verovatno srećna okolnost što je isti završen dok je na čelu Vatikana papa Franja. Naime, omiljeni poglavar Rimokatoličke crkve je u omiliji povodom mučenika Otranta govorio o patnji hrišćana danas, ali je uspeo da ne pomene prirodu smrti mučenika, kao i da ne spomene ni u jednom trenutku islam, dok je iz Vatikana naglašeno da mučeništvo građana Otranta treba razumeti u istorijskom kontekstu. (Naravno, pojedini dnevni italijanski listovi nisu propustili da u svojim naslovima naglase da su mučenici žrtve islama.)

Pomenuto proglašenje još više privlači pažnju brojem novoproglašenih svetih s obzirom na to da je u periodu od 1592. do 1978. godine ukupno kanonizovana 302 čoveka. Papa koji je za vreme svog stolovanja proglasio najveći broj blaženih i svetih bio je, do sada, Jovan Pavle II. On je proglasio ukupno 1338 blaženih i 482 svetih, što je više nego svi njegovi prethodnici zajedno od kraja šesnaestog veka do dolaska pape Vojtile na vatikanski tron. Proceduralno govoreći, njemu je to i bilo lakše nego njegovim prethodnicima s obzirom na to da je 1983. procedura donekle promenjena pa je celokupni proces postao jednostavniji i, istini za volju, jeftiniji.

Takođe, broj potrebnih čuda za proglašenje blaženih je sa četiri smanjio na jedno. (Kako piše strana štampa, svaki od ovih procesa koji dovode do proglašenja, kada se vrši pojedinačno, iznosi oko 50.000 evra i dosta uloženog vremena. Kardinal Anđelo Amato, zvaničnik Vatikana, izjavio je početkom 2014. da bi ovi troškovi morali da budu manji i da će biti smanjeni.)

Mise na kojima se pojedinci ili grupe ljudi proglašavaju svetim umeju da budu veoma posećene i medijski intenzivno propraćene. Pre oko godinu dana, proglašenje svetih pape Jovana XXIII i Jovana Pavla II je, preko devet satelita, prenošeno u celi svet, 34 kamere su pokrivale događaj, a u 500 bioskopskih sala u 20 zemalja je kanonizacija nekadašnjih papa prenošena uživo. Gradonačelnik Rima je procenio da je ceo događaj koštao oko pet miliona evra, da je bilo potrebno 2500 volontera da bi prisutnima na Trgu Svetog Petra i Pavla delili vodu. Ceremoniji je prisustvovalo oko milion ljudi i veliki broj državnika iz celog sveta.

Dok se novinari bave svetovnim stvarima, važno je istaći da prema crkvenom učenju, kako rimokatoličkom tako i pravoslavnih, Crkva nikoga ne čini svetim, već prepoznaje one koje su pred Bogom sveti, odnosno čita znake koji na tu svetost ukazuju.

Ponekad, međutim, vernici, a i unutarcrkveni krugovi postavljaju pitanje da li je Crkva uspešno prepoznala znake, odnosno, pojednostavljeno rečeno, da li se određeni postupci za života blaženih i svetih mogu prevideti, s obzirom na to da oni treba da postanu uzor svih vernika.

UZORI KOJI SU ĆUTALI: Baš pomenuti papa Jovan Pavle II, inače veoma omiljen u svetu, postao je izuzetak po brzini kojom je pokrenut postupak za njegovu kanonizaciju – čekalo se da prođe samo obaveznih pet godina od smrti – a odmah nakon što je preminuo po ulicama Rima vernici su vikali santo subito! (svetac sada). Međutim, njegova kanonizacija je dočekana i sa kritikama koje tvrde da je on veoma malo učinio za žrtve seksualnih zlostavljanja unutar Crkve, a zamera mu se i prijateljstvo sa Marsijalom Masijelom Degoladom, izuzetno uticajnim katoličkim sveštenikom za kojeg se vezuju mnogobrojni slučajevi seksualnog zlostavljanja a kojeg je tek papa Benedikt XVI sklonio iz službe.

Ne treba očekivati da sveci budu bezgrešni, na kraju, i oni su bili ljudi, ali se nanovo otvara poznata dilema koja zaokuplja laičku javnost: kako može biti svetac onaj koji je ćutao pred zlom? Hana Arent je, pišući o papi Piju XII i njegovom odnosu prema Holokaustu, skovala termin guilt by silence – krivica zbog ćutanja. Da li neko sa takvom vrstom krivice, zatvaranja očiju pred patnjom, zaista treba biti smernica vernih? Bio to Alojzije Stepinac ili Junipero Sera.

U januaru ove godine najavljena je kanonizacija franjevca Junipera Sere, junaka američke nacije čije se statue nalaze širom SAD, osnivača misije u Kaliforniji koji je živeo u osamnaestom veku. Najava je izazvala proteste među potomcima Indijanaca koji tvrde da je on jedan od krivaca za njihovo ropstvo i nasilnu evangelizaciju. Predstavnici domorodačkog stanovništva Amerike izjavili su da gde god je "misija zaživela Indijanci su uglavnom nestali, a Sera je znao šta rade – znao je da otimaju zemlju i prinose, znao je da vojnici siluju žene – i okrenuo je glavu".

Ponekad deluje da proglašenja imaju veze i sa crkvenom politikom. Tako je papa Jovan Pavle II za sveca proglasio jednog od najkonzervativnijih papa Pija IX (1792–1878) koji je zaslužan za dogmu o papskoj nepogrešivosti, ali koji je imao i vrlo antisemitske stavove.

Kao upitno na svoj način, među onima koji se bave zdravstvenom politikom, postavlja se i proglašenje svetom žene kojoj je, kada je bila trudna, pronađen tumor u materici, pa su lekari zahtevali da se hitno uradi abortus ne bi li se majka spasila. Ona je, međutim, smatrajući abortus grehom, odbila to, rodila dete i ubrzo umrla. U Italiji je slave kao mučenicu majčinske ljubavi, a Jovan Pavle II ju je proglasio sveticom.

RUSKA ISPRAVKA: Kada je 2013. izašao kalendar Ruske pravoslavne crkve (RPC), pažljivi su primetili da nedostaje 36 imena novih mučenika. Za to nije bilo dato nikakvo objašnjenje. Đakon RPC Andrej Kurajev je na svom blogu naveo imena svih njih, smatrajući da su dokumenta tajnih arhiva pokazala da se pojedini mučenici nisu ponašali pod torturom i ispitivanjima boljševičkih vlasti onako kako dolikuje hrišćanskoj ideji ponašanja svetog čoveka. Naime, neki od njih su svedočili protiv svoje sabraće, odnosno odavali su druge sveštenike. Antički mučenici, piše Kurajev, stradali su javno pred očima čitavog grada. Novi ruski mučenici, pod komunističkom vlašću, umirali su u zarobljeništvu i treba biti pažljiv u prikupljanju dokaza o njihovom ponašanju i životu. Otvaranje tajnih arhiva može dovesti i do promena u kalendaru svetih.

Kada je reč o Ruskoj pravoslavnoj crkvi i mučenicima stradalim od boljševičke vlasti, važno je napomenuti da je celokupna porodica Romanova takođe proglašena svecima, uključujući i cara Nikolaja koji je važio za surovog i oštrog vladara.

Nedavno Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve nije prihvatio zahtev mitropolita Amfilohija da se Petar II Petrović Njegoš proglasi za sveca. Ne sporeći velike kvalitete, talente i ljudsku vrednost koju je imao Njegoš, mnogi su odahnuli što ovaj predlog nije prošao, imajući u vidu da ponašanje vladike Njegoša ne važi za ideal hrišćanske mirnoće i praštanja.

Takođe, prepričava se anegdota u čiju se istinitost može sumnjati, a tiče se vladike Nikolaja Žičkog. Navodno je, kada je bilo reči o njegovoj kanonizaciji, patrijarh Pavle bio protiv, iznevši čuvenu kritiku da je vladika Nikolaj bio pušač pa da je zato bolje da do kanonizacije ne dođe. Nisu ga poslušali…

SVECI U MRAČNIM VREMENIMA: Postavlja se pitanje zašto je u Rimokatoličkoj crkvi tako intenzivirano proglašavanje svetih i blaženih. Papa Franja je, na primer, na veliki četvrtak 2013. proglasio blaženim 63 ljudi, uglavnom žrtava totalitarnih režima. Papa, kao i drugi crkveni velikodostojnici, često govori o hrišćanskim vrlinama, ljubavi, veri, sposobnosti za žrtvu. Takođe, često se odatle čuje kritika savremenog društva kao sebičnog i okrenutog hedonizmu. Tolikim proglašavanjem svetih i blaženih možda se nastoje poslati dve poruke – prva je da u svakom čoveku može postojati "materijal za sveca" ako ima dovoljno vere, a druga je da se kao putokazi postave oni koji su bili u stanju da se žrtvuju.

Nedavno je Koptska pravoslavna crkva proglasila mučenicima i svecima 21 egipatskog hrišćanina koje su pogubili vojnici Islamske države. Petnaestog februara ove godine, u javnosti se pojavio petominutni snimak odrubljivanja glava 21 koptskog hrišćanina koji su bili kidnapovani u Libiji. Papa Franja je u svom govoru napomenuo kako su njihove poslednje reči bile "Isuse, pomozi". Primer Bešira Kamela, koji je izgubio dva brata, na taj način šalje poruku duboke vere, koja čak može zvučati nerazumljivo, pa i neprihvatljivo, za zapadnog čoveka današnjice. Naime, on je izjavio da je zahvalio Islamskoj državi što su snimili pogubljenje i nisu izbrisali deo gde se, pre pogubljenja, hrišćani pozivaju na svoju veru i Isusa Hrista, te se vidi dostojanstveno stradanje njegove braće u čast hrišćanstva što ojačava veru živih. Konačno, u intervjuu Kamel spominje reakciju svoje majke, koja je rekla da ako bi srela vojnika Islamske države pozvala bi ga u kuću i pomolila se za njega znajući da su njeni sinovi ušli u carstvo nebesko zahvaljujući njemu.