Do 2. oktobra u 20 časova u Jermeniji je registrovano 100.520 izbeglica iz Nagorno-Karabaha, u kome je pre egzodusa živelo oko 120.000 ljudi, ako ih je uopšte toliko i živelo tamo u vreme izgladnjivanja i izolacije. Oni koji su pristizali, pričali su da im je trebalo čak 35 sati da pređu tih 60 kilometara serpentina duž takozvanog Lačinskog koridora, jedine arterije koja je posle Drugog svetskog rata u Karabahu 2020. povezivala jermensku enklavu sa maticom.

Egzodus je obeležila velika tragedija – eksplodirao je rezervoar za gorivo na putu Askeran–Stepanakert, stradalo je stotine ljudi koji su pokušavali da natoče gorivo ne bi li se otisnuli u izbeglištvo.

Sudeći po reporterskim izveštajima, hiljade ljudi je tumaralo sa pasošima u rukama. Nervozni, u beskrajnom redu za registraciju u Humanitarnom centru u gradu Gorisu u Jermeniji, zamagljenih očiju, ali bez suza, podsećali su na ljude u stuporu, stanju polusvesti u kome se gubi svako osećanje. “Video sam četiri rata, i nakon svega toga ostavio sam kuću jednom Turčinu…”, rekao je dopisniku Sputnjika 71-godišnji Seda iz oblasti Martakert. Starija žena je u prihvatni centar za izbeglice stigla sa svojom 91-godišnjom svekrvom i još sedam rođaka.

OPUSTELI GRAD

Retki reporterski izveštaji opisuju kao grad duhova napušteni Stepanakert, koji se više ne naziva po boljševiku Stepanu Šaumanu, već su mu odmah vratili naziv Hankendi, Hanovo selo, nastalo krajem 18. veka kao odmorište za članove porodice hana Panahabada.

Azerbejdžanska vojska se držala podalje, rušili su utvrđenja oko grada, veliki krst od gvozdene konstrukcije iznad grada… Izgleda da nisu dirali one vojnike koji su predali oružje.

Za sada je glavni tužilac Azerbejdžana, Kamran Alijev, raspisao međunarodnu poternicu za više od 300, kako se kaže, “jermenskih separatista”. Služba državne bezbednosti Azerbejdžana je uhapsila general-majora Odbrambene vojske Nagorno-Karabaha Davida Manukjana, inače brata poslanika Narodne skupštine Jermenije, zatim predstavnika opozicionog bloka “Jermenija” Gegama Manukjana i bivšeg komandanta vojske Karabaha general-potpukovnika Levona Mnacakanjana. Uhapšen je i bivši premijer Nagorno-Karabaške Republike Ruben Vardajan, ruski biznismen jermenskog porekla, rođen u Jerevanu, a prema Forbsu težak milijarde dolara. On se 21. septembra 2022. odrekao ruskog državljanstva i otišao u Nagorno-Karabah, gde je bio premijer do januara 2023, kada je podneo ostavku. Optužuju ga za finansiranje terorizma, organizovanje nelegalnih oružanih formacija i za ilegalni prelazak granice.

Na ulicama grada ostalo je mnogo napuštenih automobila. U voznom su stanju, ali to ne vredi kada nije moglo da se nađe gorivo. Neki su u stanovima lomili i uništavali opremu, televizore, frižidere, ono što nisu mogli da ponesu; neki su palili stvari u kontejnerima za smeće. “Teško je reći šta će se dalje desiti sa gradom”, rekao je lokalni stanovnik Lev Melkumjan. “Nema svetla, nema komunikacija. Gomile napuštenih životinja lutale su po deponijama smeća, uzalud tražeći hranu… A u selima ima mnogo starih ljudi koji bi radije umrli nego napustili svoj dom. I neće moći sada da odu, neće preživeti. Kako će preživeti zimu, pitanje je…”

Sa nekada bogatih pijaca su još krajem 2022. nestali čuveni karabaški somun, voće, povrće, začinsko bilje i zelenilo. Od tada, stanovnici ni na lokalnoj pijaci nisu više mogli da nađu obuću, odeću, lekove, hranu… U stanovima često nije bilo ni struje ni vode. Hleb se pre egzodusa prodavao uz kupone – pola vekne po osobi.

Neka preduzeća su napuštena od početka dvehiljaditih, ali je većina prestala sa radom krajem prošle godine kada su Lačinski koridor najpre blokirali takozvani ekološki aktivisti, a onda i azerbejdžanska vlast, pa su sirovine prestale da pristižu.

Vladine zgrade iza staklenih fasada deluju kao da su ih činovnici napustili. Priča se da su poverljivi dokumenti spaljivani, a oni za istoriju deponovani u trezoru neke banke.

Portal Jermenija danas prenosi da je Misija UN posetila grad Hankendi, kad je sve bilo gotovo. U delovima grada koje je posetila nije primetila nikakvu štetu na civilnoj javnoj infrastrukturi, uključujući bolnice, škole i domove, kao ni na kulturnim i verskim objektima. U toku sukoba i neposredno posle njega, na aerodromu koji je bio i ruska baza, privremeno sklonište je potražilo oko 1000 civila.

Ruski mirovni kontingent je posredovao u pregovorima kojima je sukob okončan za 24 časa, kapitulacijom i samoraspuštanjem snaga i državnog aparata Nagorno-Karabaha. Do 23. septembra ruskim mirovnjacima su predata 4 tenka, jedno borbeno vozilo pešadije, 12 haubica, 2 topa, 12 minobacača, 468 mina, 22 bacača granata, 313 mitraljeza, jedan protivvazdušni raketni sistem Tor i 50 projektila za njega, 28 prenosnih protivvazdušnih raketa, 3 protivtenkovska raketna sistema fagot, 62 granate, 66.262 metka…

GENOCID PO LIČNOM IZBORU

Jermenski premijer Nikol Pašinjan je efekte poslednjeg sukoba i prethodnog izgladnjivanja blokadom nazvao direktnim činom etničkog čišćenja i deportacije.

A azerbejdžansko ministarstvo spoljnih poslova egzodus Jermena tumači kao ličnu i individualnu odluku koja nema nikakve veze sa prinudnim preseljenjem, pošto su karabaški Jermeni pozvani da ne napuštaju svoje domove i postanu organski deo azerbejdžanskog društva.

Predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev je uz to najavio i da će se do kraja godine 5,5 hiljada Azerbejdžanaca, koji su tokom ranijih sukoba proterani, vratiti u Nagorno-Karabah, što je kod Jermena iz Arcaha sigurno obnovilo strah od odmazde azerbejdžanskih povratnika.

Najverovatnije je da će, uprkos pozivima azerbejdžanske strane, svi Jermeni pokušati da napuste Karabah, ocenio je za IA Regnum politički komentator Jevgenij Krutikov. “Ovaj sukob je, zapravo, vekovima star, povezan sa brojnim krvavim događajima. Malo se toga može uporediti s njim. Nema poverenja među stranama. Izjavama Alijeva, ili drugih predstavnika azerbejdžanskih vlasti, niko neće verovati. To je egzistencijalni sukob… Presedani su bili u Evropi, jedan od njih relativno nedavno. To je Srpska Krajina – samoproglašena republika koja je 1991–1995. postojala na teritoriji današnje Hrvatske, koju su naseljavali etnički Srbi. Krajina je, podsetimo, likvidirana tokom vojne operacije Hrvatske vojske.

Tamo je bilo više stanovnka, oko 420 hiljada, i svi su krenuli ka Srbiji u sređenim kolonama, pešice, na zaprežnim kolima…”, podseća Jevgenij Krutikov.

DUBOKI KORENI

Na tom su se području smenjivali periodi mirnog suživota i erupcije nacionalnih sukoba, smenjivale su se i imperije, od sansidske persijske, arapske, zatim otomanska, ruska i sovjetska. Sukobi su naročito kuljali kada su imperije propadale.

Pripajanje Zakavkazja, a time Arcaha, Ruskoj imperiji desilo se nakon ruskih ratova sa Persijom (1804–1813) i sa Turskom (1806–1812). Međutim, nacionalne tenzije su ostale. Na primer, tokom neuspele revolucije, februara 1905, došlo je do “jermensko-tatarskih” (po tadašnjoj terminologiji, zapravo azerbejdžanskih) sukoba u Bakuu, kada su uhapšenog ubicu Tatarina izboli nasmrt jermenski stražari dok je pokušavao da pobegne. Telo ubijenog je proneto kroz tatarsku oblast, uz pozive na osvetu. Počeo je pogrom, muslimani su napali i opsedali jermensku oblast. Prema zvaničnim podacima, ubijeno je tada 224 Jermenina, 41 kavkaski Tatar, 4 Rusa, ranjena su 134 Jermenina, 87 Tatara i 38 ljudi različitih nacionalnosti.

Emanuel Nobel, naftni magnat iz Bakua, inače sestrić Alfreda Nobela, kreatora dinamita i filantropa (što često ide zajedno), tada je tvrdio: “‘Nezadovoljni’ i ‘aktivni elementi’najvećim delom, ovde u regionu Bakua, čine Jermeni i Rusi. Tatari su smireniji i reakcionarniji element… Administrativna vlast je odlučila da se na njih osloni u borbi protiv ‘aktivnih’ elemenata.”

Pogrome Jermena u Bakuu tada su pratili pogromi u Šuši, gde je ubijeno 318 ljudi, a više hiljada je pobeglo iz Karabaha: “Vatra je uništila više od 200 kuća, većinu jermenskih prodavnica, Grigorijevljevu apoteku, Handamirov teatar i Svetsko odeljenje… utvrđena je činjenica o nameri da se zapali jermenska crkva”, izveštavao je tada “Berzanski glasnik” (“Birževije vedomosti” br. 2(4), 26. 8. 1905).

“Ovde je masa očigledno bila vođena fanatizmom, besom i osvetom…”, pisalo se (“Tifliski list”, 8. septembar 1905).

GENOCID NAD JERMENIMA 1915

U kolektivno sećanje Jermena duboko je usađen genocid koji su nad njima, tokom Prvog svetskog rata na Bliskom istoku i ruskoj teritoriji Kavkaza, izvršile vlasti Osmanskog carstva koje je ušlo u rat novembra 1914. godine na strani Centralnih sila (Nemačke i Austrougarske). Počevši od maja 1915. godine, vlada Kemala Ataturka je u logore u pustinjskim južnim provincijama carstva na severu i istoku sadašnje Sirije, severne Saudijske Arabije i Iraka deportovala Jermene, ne samo iz šest provincija istočne Anadolije, već i iz skoro svih regiona carstva. Bilo je toliko žrtava tih deportacija i nasilja da su to 34 države proglasile genocidom. Turska ne priznaje da je genocida bilo, kao ni Pakistan i Avganistan. Zbog priliva izbeglica, Jerevan je tada tri puta uvećao broj stanovnika.

Kada je počela da se raspada ruska carevina, a u Petrogradu bila na kratkotrajnoj vlasti privremena vlada Kerenskog, 22. aprila 1918. godine, kavkaski poslanici Ustavotvorne skupštine pokušali su da sastave Zakavkasku Demokratsku Federativnu Republiku. Nju su razdirale međusobne optužbe: Gruzijci su zamerali Azerbejdžancima njihovu protursku orijentaciju i izdaju nacionalnih interesa, Azerbejdžanci su optuživali Gruzijce za tajni dosluh sa Nemcima, a Jermeni su se osećali u neprijateljskom okruženju. Uzgred rečeno, ta federacija je potpisala Brest-litovski sporazum s Nemačkom i Turskom, pre nego što su ga potpisali petrogradski boljševici, pre nego što se ta krhka unija raspala na tri odvojene i međusobno nezadovoljne republike – Gruzijsku, Azerbejdžansku i Jermensku.

U julu 1918, Prvi kongres Jermena Karabaha proglasio je nezavisnost od Azerbejdžana i blokirao pristup planinskim pašnjacima njegovim pastirima…

Već u septembru 1918. nezavisnost Azerbejdžana su prekinuli Turci, koji su napredujući delili tu zonu s Nemcima. Turke su, međutim, ubrzo oterali iz Zakavkazja Britanci, čije su trupe ušle iz Persije i u Karabahu na vlast postavili panturkistu i armenofoba Hosrovbeka Sultanova, koji je sa zidina tvrđave u Suši posmatrao kako njegova milicija guši pobunu koju su Jermeni podigli u noći između 22. i 23. marta 1920. Jermeni koji nisu uspeli da pobegnu pobijeni su, a njihova naselja sistematski su gađana iz topova. U gradu Šuša, koji je bio narastao na 43 hiljade stanovnika, ostalo je oko pet hiljada duša.

Mesec dana posle toga, Crvena armija je osvojila Kavkaz. U tom periodu u Azerbejdžanskoj SSR, nekoliko kilometara od granice sovjetske Jermenije, formirana je 1923. godine Autonomna oblast Nagorno-Karabah. Do kraja sovjetske ere, Šuša, koju Azerbejdžanci smatraju svojim važnim kulturnim centrom, bila je “enklava u enklavi” – mogla je ponovo da naraste na 17 hiljada stanovnika, ali 98 odsto stanovnika u njoj su bili Azerbejdžanci.

Pitanje prebacivanja Autonomne oblasti Nagorno-Karabah u sovjetsku Jermeniju postavljalo se više puta: 1930, 1945, 1965–67, 1977. i konačno 1988… Prema sećanjima lokalnih stanovnika, u Jermeniji, u Azerbejdžanu, u Karabahu, pod Sovjetima su živeli mirno uz sankcionisanje narušavanja sovjetskog koncepta družbe naroda, dok su stari Jermeni, koji su bili svedoci prošlih sukoba, govorili: “Budi prijatelj sa Turčinom i drži svoj štap!”

PERESTROJKA I KARABAH

Međuetnička krvoprolića su bila i posledica i faktor ubrzanja raspada SSSR.

Povod za izbijanje sukoba u Zakavkazju, leta 1987, bila je naoko nevažna smena jermenskog direktora kolhoza kod Kirovabada. Jermeni koji su izašli na miting su pretučeni. Neredi, poput masovne tuče na putu Askeran–Agdam, potom su se širili po dvema republikama, polako i neumoljivo, poput tresetnog požara. Tadašnje sovjetsko rukovodstvo je usvojilo princip da ne revidira status Autonomne oblasti Nagorno-Karabah, uz obrazloženje da bi tada čitava mapa SSSR morala da se prekroji, ali je u toj lokalnoj oblasti uvelo posebnu upravu koja je bila direktno potčinjena centralnoj vlasti SSSR. Akademik Saharov je određen za glavnog pregovarača, ali on nije imao nikakvu zvaničnu ulogu, niti je bilo ko bio voljan da s njim pregovara. Kao reakcija na zahteve pripajanja Nagorno-Karabaškog autonomnog okruga Jermeniji, kao revolt zbog pristizanja azerbejdžanskih izbeglica iz Jermenije, u februaru 1988. izbili su etnički nemiri praćeni masovnim nasiljem u Sumgaitu, 25 kilometara udaljenom od Bakua.

Dve godine kasnije u Bakuu su, 12. januara 1990. godine, ponovo izbili pogromi nad jermenskim stanovništvom – koje je do tada u tom gradu brojalo oko 40 hiljada ljudi – ali i protiv predstavnika drugih etničkih grupa: Rusa, Jevreja, Gruzijaca i Grka. Gari Kasparov, svetski šampion u šahu, čija je porodica zbog pogroma bila prinuđena da napusti Baku, izražavao je sumnju da su napadi na stanove očigledno planirani: “U metropoli kao što je Baku, gomila jednostavno ne može da sprovodi takve ciljane operacije. Pa, zamislite: ispred vas je zgrada od 16 spratova. Kako znate gde žive Jermeni, gde su Azerbejdžanci, a gde Jevreji? Kada pogromaši namerno idu iz okruga u okrug i iz stana u stan, to znači da im je stambena uprava dala spiskove i da postoji vođa.”

Pokušaji smirivanja slanjem vojnog kontingenta u zonu napetosti rezultirali su žrtvama kako u redovima samih pogromaša tako i među vojskom i civilima. Neki publicisti pišu da su nakon tog gušenja nemira, poznatog kao Crni januar, Azerbejdžanci okrenuli leđa Gorbačovu i Sovjetskom Savezu.

Azerbejdžanci imaju svoj saldo žrtava i tvrde da su se prve azerbejdžanske izbeglice iz Jermenije pojavile u Bakuu u jesen 1987, a da je do 1990. godine više od 200 hiljada Azerbejdžanaca proterano iz Jermenije.

Na sajtu predsednika Avganistana se tvrdi da su Azerbejdžanci namerno proterivani i deportovani sa teritorije današnje Jermenije i 1905–1906, 1918–1920, a da je samo u periodu 1948–1953, više od 150 hiljada Azerbejdžanaca masovno proterano sa svojih istorijskih zemalja na teritoriji Jermenske SSR.

RAT U CRNOM SADU

Kada je 1991. preduzeta poslednja operacija sovjetskih snaga bezbednosti “Prsten” za razoružavanje u selima Karabaha, počeo je rat, a njegovo prvo oružje bile su protivgradne rakete “alazan” koje su se pokazale sasvim pogodne za uništavanje kuća. Formalno, sa Azerbejdžanom nije ratovala Jermenija, već sam Arcah, čije su se milicije 9. maja 1991. ujedinile u Oslobodilačku armiju Nagorno-Karabaške Republike. Tamo su odlazi dobrovoljci (“oslobodioci”) ne samo iz tromilionske Jermenije, već i iz jermenske dijaspore širom sveta koja broji oko 7-8 miliona ljudi.

Kažu da je u današnjem Azerbejdžanu popularna tvrdnja da im je Karabah oteo 366. puk sovjetske vojske, stacioniran u Stepanakertu, čiju su polovinu činili lokalni Jermeni, a koji je izgubio kontrolu, raspao se i na kraju se, sa svim naoružanjem i određenim brojem Rusa, pridružio snagama Nagorno-Karabaha. Ruski plaćenici, i dobrovoljci i “avganistanci”, borili su se na obe strane…

U pomoć Azerbejdžanu pritekli su pripadnici Bozkurta, turske terorističke organizacije, neki avganistanski mudžahedini, pa čak i pripadnici Banderine UNA-UNSO, i jedna grupa Čečena sa Šamilom Basajevom na čelu.

Nakon što je na referendumu 10. decembra 1991. godine stanovništvo Nagorno-Karabaha potvrdilo proglašenje nezavisne republike, Baku je nakratko zadržao kontrolu nad Šušom, “kraljicom brda”, ili, modernim rečima, strateškim visovima, sa kojih se Stepanakert vidi kao na dlanu. Kada su jedinice jermenskog Nagorno-Karabaha 8-9. maja 1992. zauzele Šušu, crnobradi Basajev se, uzimajući rusku decu za taoce, odvezao u Čečeniju, gde će u narednim godinama biti akter veoma krvavih događaja.

Azerbejdžan je tada bio na ivici građanskog rata, rastrzan borbama za vlast, kažu i oko profita za oružje nasleđeno od sovjetske armije. Azerbejdžanski ministar odbrane Regim Gazijev uhapšen je pod optužbom za izdaju. Jermeni su nastupali na talasu moćnog patriotskog uspona i delovali ujedinjeno, ali i kod njih je stanje bilo teško. Pošto je Azerbejdžan zatvorio gas, Turska granicu, a u Batumiju u Gruziji su bili neredi, Jermenija je bila izolovana. U Jerevanu se voda preko noći smrzavala u stanovima. Struju su domaćinstva dobijala po dva sata dnevno, ali se nije znalo kada će ona doći. U predvorju jednog pozorištu u Jerevanu je podignut spomenik drvetu, u znak sećanja na stabla u gradskim parkovima koja su posečena da se ljudi ne bi posmrzavali.

Do 1994. obe strane su već imale svoje armije sa oklopnim vozilima, avionima i raketama. Poslednja velika bitka za prolaz Omar odnela je oko četvrtinu gubitaka u celom ratu, a taj rat je odneo 25 hiljada života. Azerbejdžan je pretrpeo dve trećine gubitaka, a dve trećine poginulih na obe strane su bili vojnici. Na svakog poginulog dolazilo je još 10–20 izbeglica.

Jermenija i Azerbejdžan su 1994. godine u Biškeku u Kirgiziji potpisali Protokol o primirju i privremeno izašli iz rata iza koga je ostalo mnogo ruševina, od pojedinačnih kuća u selima, fabrika, grobalja, džamija, opljačkanih muzeja do celog grada Agdama, koji u Bakuu nazivaju azerbejdžanskom Hirošimom jer je u sukobima razoren, a materijal sa ruševina je posle raznesen.

ČETRDESETODNEVNI RAT?

Kada je naftom bogati Azerbejdžan ojačao i odlučio se 2020. za ratni revanš, posle četrdeset dana rata Jermenija je bila pred vojnim porazom. Jermenske trupe su 5. novembra izgubile kontrolu nad Šušom, gradom koji obe sukobljene strane smatraju svojim kulturnoistorijski značajnim mestom, kao i nad većim delom šire teritorije Karabaha, uključujući i ruševine pomenutog grada Agdama u nizijskom delu Karabaha. Istočno od Nagorno-Karabaha, Jermenima je ostavljen Lačinski koridor, širine pet kilometara, koji je trebalo da obezbedi saobraćajnu vezu Nagorno-Karabaha sa matičnom Jermenijom. Međutim, Azerbejdžanci su potpunim zatvaranjem graničnog prelaza u poslednjih devet meseci do krajnjih granica izgladnjivali Arcah, sve dok 19. septembra nisu počeli sa žestokim napadom.

Ruski mirovnjaci ovog septembra ili nisu bili spremni ili nisu imali nameru da se umešaju u neprijateljstva, čak i kada su azerbejdžanske snage ubile nekoliko ruskih vojnika pa se, doduše, izvinile. Treba podsetiti da je napad na ruske mirovnjake u Južnoj Osetiji 2008. Rusija proglasila za casus beli u vojnoj intervenciji u Gruziji.

Pariski “Mond” piše da je Rusija, ometena 18-mesečnim ratom sa Ukrajinom, odustala od zaštite Jermenije. Oko 2000 ruskih vojnika stacioniranih u Nagorno-Karabahu, koji su teoretski zaduženi da obezbede poštovanje sporazuma dogovorenih 2020. godine, nisu prstom mrdnuli da ublaže blokadu na koridoru Lačin, niti da zaštite Jermene koji žive na toj teritoriji. Alijev je takođe znao da može da računa na podršku Turske Redžepa Tajipa Erdogana, uvek željnog da potvrdi svoj uticaj. Uostalom, Zapad je bio zauzet negde drugde, Evropska unija se takođe bori sa sukobom u Ukrajini, UN su paralizovane, Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju je u krizi. Put do uspeha je bio jasan.

Bilo bi nerealno tražiti od Brisela da reši ovaj sukob. Evropljani, međutim, mogu da obezbede da vitalna humanitarna pomoć stigne do izbeglica i da Jerevan ne bude pretrpan, piše “Mond”. Direktorka Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID) Samanta Pauer, koja je kao novinarka bila u prilici da se sa sličnom humanitarnom situacijom upozna na Balkanu devedesetih, po dolasku u humanitarnu misiju na Kavkaz izjavila je da je Azerbejdžan upozoren da je Vašington protiv vojne akcije u Arcahu, ali da ih Baku nije poslušao. Pre dolaska na vlast tokom obojene revolucije u proleće 2018, jermenski premijer Pašinjan je govorio: “Arcah je Jermenija i tačka.” Tokom nedavnih pregovora u Pragu, uz francusko i evropsko posredništvo, on je izjavio da priznaje celovitost Azerbejdžana.

Ruski vojni ekspert general-potpukovnik Jurij Netkačev, koji je dugo bio zamenik komandanta grupe ruskih trupa u Zakavkazju i nadgledao 102. rusku vojnu bazu stacioniranu u Jermeniji, skreće pažnju na to da je Jerevan preko Pašinjana priznao teritorijalni integritet Azerbejdžana, a da nije branio ni bar onakav autonomni status kakav je Nagorno-Karabah imao u SSSR. “Na osnovu toga, ne videći protivljenje Jerevana, Baku je odlučio da demilitarizuje region”, tvrdi Netkačev.

NAHIČEVANSKI ČVOR

Rešavanje pitanja Karabaha po principu nema ljudi, nema problema, ne znači da između Bakua i Jerevana stoji samo nesavladana trauma bivših pogroma, već i još jedan Gordijev čvor. On datira iz vremena kada su Azerbejdžanci 1918. godine proglasili Republiku Arak, na teritoriji koja je manje-više slična teritoriji sadašnjeg Nahičevana, azerbejdžanskog regiona uz tursku granicu koji je jermenskom teritorijom razdvojen od matice.

Ta teritorija pripada Azerbejdžanu na osnovu Karskog mirovnog ugovora iz 1921, koji su tada potpisale tadašnja vlada Turske i vlade Sovjetske Jermenije i Azerbejdžana.

Baku namerava da svoju Autonomnu Republiku Nahičivan poveže koridorom Zangezur preko teritorije Jermenije i u pregovorima insistira da on bude eksteritorijalan. Jermenija insistira da ona ima kontrolu nad koridorom na svojoj teritoriji.

Tokom pregovora 9. novembra 2020. o prekidu vatre u Nagorno-Karabahu, lideri Rusije, Jermenije i Azerbejdžana su se složili da bezbednost te buduće transportne infrastrukture kontroliše Rusija, koja je po sporazumu potpisanom pre više od 20 godina stacionirala svoju 102. vojnu bazu i pogranična odeljenja FSB koja služe na jermensko-turskoj i jermensko-iranskoj granici.

U pregovorima o Karabahu prošle godine, Putin je predlagao da se zamenom po nekoliko sela istovremeno otvore i Lačinski koridor prema Karabahu i ovaj drugi prema Nahičevanu. Pašinjan na to nije pristao, tražio je samo otvaranje Lačinskog koridora. Sada ga više nema.

Jermenski turkolog Rubeno Safrastjan ocenjuje za publikaciju “MediaLAB” da će Erdogan i Alijev možda dati vremena Jermeniji da preboli gubitak Arcaha, istovremeno vršeći na nju pritisak. Ako to ne uspe, Safrastjan ne isključuje mogućnost upotrebe sile već u roku od nekoliko meseci. On smatra da je izgradnja tog koridora neprihvatljiva za Iran, jer bi tako izgubio mogućnost komunikacije sa Evropom bez Turske. Iran se ranije protivio otvaranju koridora Zangezur preko teritorije Jermenije.

Erdogan je, međutim, ovih dana izjavio: “Ako Jermenija ne dozvoli da se to uradi, kuda će onda prolaziti koridor? Preko Irana. Iran ima pozitivan stav prema tome, tako da će tranzit do Azerbejdžana preko Irana postati moguć.”

Pitanje je da li ta Erdoganova izjava predstavlja samo blef, s obzirom da se geopolitička slika u tom delu sveta menja, pa i pozicija Irana. Posle prekida saobraćaja sa Evropom, Rusija je naime najavila investicije u koridor sever– jug, kojim bi preko Azerbejdžana, pored Kaspijskog mora i Irana, otvorila put ka Indijskom okeanu i svom jakom trgovinskom partneru Indiji.

Zapad, koji podržava celovitost Jermenije, zainteresovan je da zaobiđe Rusiju i Iran kako bi se tim “koridorom” povezao sa Centralnom Azijom i, kako sada stvari stoje, ne gori od želje da naljuti Azerbejdžan. A ni Tursku. Dok Pašinjan u svom poslednjem obraćanju narodu kaže da je opklada Jerevana isključivo na Moskvu bila greška, pojedine eksperte u Jermeniji razdire sledeća dilema: Amerika je daleko, nama ostaje ili Rusija ili Turska.

U toj velikoj igri s dalekim početkom, promenljivim tokom i nepredvidivim krajem, jedno je izvesno: Jermeni su zbog straha od odmazde za samo nekoliko proteklih dana tragediju rata zamenili tragedijom progonstva, masovno napustili Arcah, svoju postojbinu na Kavkazu u kojoj su, prema brojnim istoričarima – među kojima su Klaudije Ptolomej (1–2. vek nove ere) i Plinije Stariji (1. vek nove ere) ili Plutarh – neprekidno živeli od 2. veka pre nove ere do današnjih dana…