Bila je to neobična rođendanska žurka: Happy Birthday to You… iz sveg grla pevali su Bil i Hilari Klinton, Opra Vinfri, drugari sa robije, Barbra Strejsend, Dezmond Tutu, Robert de Niro, grupa hendikepirane dečice, slavljenikov bivši kuvar i baštovan, U2, Tmobo Mbeki, Majkl Džekson…

Čestitke su stigle sa svih strana od predsednika država, poznatijih umetnika i krunisanih glava. Sasvim u duhu vremena, slavljenik je primio i desetine hiljada SMS poruka, telefonskih poziva, i-mejl čestitki. Ova jubilarna "korešpondencija" naći će se na CD-romu: sav prilog ide Dečjem fondu "Nelson Mandela". Glavni rođendanski poklon je, uveliko simbolično, bio jedan dugački, elegantni most u centru Johanesburga, a južnoafrička avio-kompanija nazvala je novi tip aviona slavljenikovim imenom…

Tako je ovog vikenda obeležen 85. rođendan Nelsona Mandele, bivšeg južnoafričkog predsednika, advokata, revolucionara, robijaša, mirotvorca, nobelovca i globalne ikone. "Srećna je zemlja koja ima ličnost kao što je Mandela. Njegov život simbolizuje trijumf hrabrosti i nade nad nepravdom. Mandela je svojim životnim putem pomogao da Južna Afrika bude ono što je danas", rekao je današnji predsednik Mbeki.

"NEZAPOSLENI PENZIONER": Kada se pre četiri godine Mandela povukao sa predsedničkog položaja mnogi su očekivali da će to biti kraj ili bar antiklimaks jednog uzbudljivog životnog puta i neverovatne političke karijere. Međutim, i posle odlaska u penziju Mandela je ostao jedna od najpoznatijih političkih figura današnjice.

Kada se povukao sa političke pozornice Mandela je govorio da će ostatak života provesti mirno, sa porodicom, u rodnom kraju Kunu, siromašnom, ali lepom predelu Transkei.

Mandela za sebe voli da kaže da je "nezaposleni penzioner", ne voli da ga zovu "gospodine predsedniče" i sa zrnom soli upozorava kako starci mogu da budu nezgodni, ako su dokoni, zbog toga mora da nađe neki posao. Otkako se 1999. povukao, Mandela stalno ima "neki posao": osnovao je Fondaciju "Nelson Mandela" koja se, između ostalog, bavi organizovanjem njegovih brojnih putovanja, susreta sa političkim liderima ali i brojnim humanitarnim poslovima.

Njegov autobiograf Entoni Samson čak kaže da je sada mnogo kritičniji, da mnogo otvorenije govori o nepravdama: kritikovao je bombardovanje Srbije i koaliciono angažovanje oko Kosova. Kao advokat javno upozorava da Vašington potcenjuje međunarodno pravo: "Uvode haos u međunarodne odnose. Žele da budu svetski policajac." Mandela optužuje Ameriku da potcenjuje Ujedinjene nacije, čak i zato što je generalni sekretar crnac. Plaši ga američka dominacija posle 11. septembra 2001. Odmah je osudio napad, ali je upozorio Buša da u borbi protiv terorizma ne sme da koristi teroristička sredstva. Kritikuje politiku Izraela prema Palestincima, kao i mnoge njegove kolege, Jevreji iz Afričkog nacionalnog kongresa (to su najoštriji kritički tonovi iz jevrejske dijaspore). Od svih političkih figura Mandela je možda najartikulisanije upozorio na opasnost britansko-američkog pohoda na Irak: pokušao je da spreči ovaj ratni sukob. Hteo je Bušu junioru lično da kaže šta misli o njegovoj politici, ali kako nije uspeo da ga dobije telefonom, pozvao je Buša starijeg i zatražio od njega da razgovara sa svojim sinom. U jednom vrlo oštrom intervjuu za "Njusvik" ljutito je pobrojao sve američke gafove i grehe u Iranu i Avganistanu. Nije poštedeo kritike ni Blera: nazvao ga je Bušovim ministrom inostranih poslova.

DRAGA ELIZABETA: Samson kaže da su godine zatočeništva – Mandela je na robiji proveo 26 godina – verovatno doprinele njegovom neverovatnom pamćenju, a sasvim izvesno, njegovoj želji za životom i svojevrsnoj joie de vivre koju su prekratile decenije života u tamnici: piše drugi tom autobiografije, uživa da sreće poznata lica, britanskoj kraljici se obraća sa "draga Elizabeta", neumorno putuje, voli da upoznaje nove ljude, osobito decu u siromašnim četvrtima… Za postaparthejd generaciju on je ličnost iz bajke, zatvorenik koji je postao princ-predsednik…

Mandela voli da se priseća mladosti kada je bio ne samo političar i advokat već i bokser, bubnjar, sjajan plesač i ladies’ man svoje političke karijere: sa iskrenim kajanjem priznaje da je kao mlad politički borac bio arogantan, da oseća grižu savesti što je zanemario prijatelje koji su mu pomogli na početku karijere. Peče ga savest, kaže, što su neki od njegovih najbližih saradnika, zaboravljeni dok se sva slava i hvala pripisuje njemu. Kaže da je bio šokiran kada jedan student nije znao ko je Oliver Tombo, njegov bliski politički saradnik i partner u advokatskoj kancelariji koji je bio predsednik Afričkog nacionalnog kongresa (ANC) dok je on bio na robiji.

Slavljenik ističe i svog mentora Voltera Susulu koji je pedesetih godina prošlog veka transformisao ANC i koji "za glavu stoji iznad svih nas: mene je naučio skromnosti i jednostavnosti. Potičem iz porodice plemenskih vladara: Susulu mi je pomogao da shvatim da je moja misija da služim narodu".

Mandelin autobiograf Samson koji ga poznaje više od 50 godina kaže da je on istinski skroman čovek: iako je uvek okružen novinarima i svetlostima reflektora nikada ne pokušava da zaseni svog naslednika. Između Mandele i Mbekia bilo je i nesuglasica: Mandela mu je najoštrije prigovorio što se sa zakašnjenjem suočio sa krizom koju i u ovoj zemlji predstavlja epidemija side. Međutim, deo odgovornosti snosi i sam Mandela: preokupiran velikim istorijskim poslom pomirenja, nije stigao, a nije se ni usuđivao, da povede veliku akciju protiv side za vreme predizborne kampanje i kada je došao na vlast 1994.

Kasnije je Mandela razbio i ovaj tabu: krenuo je u borbu protiv opake bolesti zajedno sa mnogim aktivistima. Javno je saopštio da su od side umrla i tri člana njegove porodice. Sada, u 85. godini, Mandela je ne samo za decu siromašnih afričkih četvrti već i za mnoge slavne i bogate, i one levo i one desno, bajkovita figura: on govori u ime miliona obespravljenih i siromašnih. Svojim životom potvrdio je da je šampion hrabrosti, ali i pomirenja. I zato i Zapad sluša kad Mandela govori.