Dvojica visokih državnika u pratnji svojih delegacija grle se i rukuju. Mediji prenose pompezne izjave o vekovnim prijateljskim odnosima dva naroda, na kraju TV-kamere snimaju potpisivanje još jednog "istorijskog dogovora" – s rokom važenja od nekoliko meseci.

Tako izgleda prizor koji označava sad već tradicionalno slovenačko-hrvatsko otopljavanje odnosa na početku svake turističke sezone; "otopljavanja" koje se s prvim otpalim lišćem i s odlaskom poslednjih turista sa hrvatskog primorja redovno završava bujicom međusobnih optužbi uz orkestraciju ribarskih čarki na moru. Pa se zaboravi sve nedavno potpisano, do početka naredne turističke sezone.

SKANDINAVSKA HIPOTEZA: Početkom devedesetih godina prošlog veka slični ugovori potpisivani su posle periodičnih protesta slovenačke vlade zbog toga što Hrvatska gradi "ilegalne granične prelaze na slovenačkoj teritoriji". Na početku ovog veka prešlo se na potpisivanje nešto važnijih ugovora o granici i malograničnoj saradnji, ali i ti su kasnije otkazivani ili nikada nisu stupili na snagu zbog bojkota jedne ili druge strane. Čast da se lično iskušaju u rolama koje već deceniju i po tumače razni slovenački i hrvatski zvaničnici ove godine pripala je hrvatskom premijeru Ivi Sanaderu i slovenačkom šefu vlade Janezu Janši. Za pozornicu ovogodišnje demonstracije "dobrosusedskih odnosa" izabrani su Brioni. Ne zbog Tita, već zbog klime.

Inače, između dvojice državnika, kako tvrde dobro obavešteni njima bliski krugovi, prisutna je neka "posebna hemija". Zato ovoga puta na Brionima to nije bio običan susret dva premijera, već je upriličena zajednička sednica slovenačke i hrvatske vlade. Iako je uprkos ekstenzivnosti delegacija na prvi pogled sve prošlo kao poručeno, uz mnogo uobičajenih fraza i malo konkretnih koraka napred, ispod površine diplomatskog ceremonijala mogu se naslutiti i neki pomaci.

Slovenački i hrvatski premijer potpisali su, svečanom prigodom, uprkos velikim očekivanjima, tek sporazum o saradnji u kulturi (i to samo za ovu godinu), te sporazum o sprečavanju dvostrukog oporezivanja. Zatim su obelodanili tekst "izjave o sprečavanju incidenata", kojim se obe strane obavezuju na "izbegavanje incidentnih situacija", međusobne konsultacije, i slično. Osim toga, u Puli se sastala i prva slovenačko-hrvatska "istorijska komisija", organ čiji je zadatak utvrđivanje činjenica iz zajedničke prošlosti. Komisiji predsedavaju dr Dušan Bilandžić (Hrvatska) i dr Janko Prunk (Slovenija). Očekuje se da će konačan izveštaj ugledati svetlo dana za oko dve godine, a dobra vest je da je Komisija već na prvoj sednici utvrdila da u 150 godina nije bilo ozbiljnijih konflikata između dve države, te su odnosi "u duhu suživota i saradnje". To je hipoteza na kojoj će istoričari poraditi do 2007. godine, uz premijerni sud dr Bilandžića da se tu radi o odnosima koji su slični "skandinavskim".

Nema sumnje, plodna osnova za zajedničko slikanje dve vlade na istorijskim Brionima. Ono što malo ko pominje jeste da su prethodne vlade (Drnovšek-Ropova te Račanova) godinama potpisivale u međunarodno-pravnom smislu mnogo ozbiljnije i tvrđe ugovore, ali sa mnogo manje diplomatskog ceremonijala, još manje medijskog cirkusa. Prethodne vlade su, na primer, posle potpisivanja i ratifikacije malograničnog sporazuma između Slovenije i Hrvatske potpisale i u redovnim intervalima nostrifikacijama obnavljale Kodeks ribarskog ponašanja, koji je prestao da važi 30. aprila 2004. godine. Službena Ljubljana je partnerima u Zagrebu još prošle godine ponudila sličan dokument, sporazum o sprečavanju incidenata, ali ga je kasnije odbacila pošto ga je hrvatska vlada uslovila definisanjem linije podele u Piranskom zalivu. Ćorsokak je za sada izbegnut usvajanjem neobavezne izjave, koja ni izdaleka nije garancija da koliko sutra ribarskih i drugih incidenata neće biti.

PRETNJA ŠENGENOM: Tek naoko sitni detalji sa brionskog sastanka otkrivaju nam do koje mere je promenjen odnos između Slovenije, sada punopravne članice EU-a, i Hrvatske, čija molba za punopravno članstvo još nema izvestan ishod. Očit primer jeste član slovenačke delegacije Janez Podobnik, sada ministar za okolinu i prostor, čovek koga su hrvatski policajci lane, iako je bio poslanik u slovenačkom parlamentu, tokom predizbornog sađenja "lipe mira" na spornoj granici u Istri, uhapsili i sa lisicama na rukama, zajedno sa partijskim kolegama, strpali u maricu. Podobnik i društvo završili su u hrvatskom pritvoru, a posle intervencije iz Ljubljane pušteni. Podobnik je u odsustvu osuđen na pozamašnu novčanu kaznu, presuda je uredno poslata osuđenom, ali su slovenački državni organi odbili da je uruče pod izgovorom da zakon nije povređen, jer se Podobnik u "trenutku hapšenja nalazio na slovenačkoj, a ne na hrvatskoj teritoriji". Tako je uzvraćen diplomatski šamar hrvatskoj strani, čija je policija tokom akcije (a kasnije i nadležni sudija za prekršaje) bila sasvim suprotnog mišljenja o teritorijalnom razgraničenju u pogledu tri sela u zaleđu Istre. Da je ta političko-pravna šarada isterana do kraja, onako kako su obećavali hrvatski dužnosnici, Janez Podobnik bi bio uhapšen čim je kročio na tlo Hrvatske. To se nije desilo, ali ne zbog imuniteta koji Podobnika štiti kao člana slovenačke diplomatske ekipe, nego zato što bi zvanični Zagreb sada, kada se nosi sa svim problemima zbog "nepotpune saradnje" s Hagom, teško opravdao još i hapšenje nekog ministra iz države EU-a.

A da se iza kulisa sastanka na Brionima trgovalo na veliko i malo, dokaz je vatreno zalaganje Slovenije za što skoriji početak pregovora Hrvatske sa EU-om, čak uz fraze da "Hrvatska ne može biti talac nekog generala". Činjenica je da je Janšin tim, zajedno sa kolegama iz Austrije, Slovačke i Češke zasad unutar EU-a u tom naporu usamljen, ali je bez obzira na to hrvatska strana na Brionima već počela da se odužuje za slovenačku EU-popustljivost po pitanju Gotovine. Podsetimo se šta je prethodilo – posle svojevremenog potpisivanja SOPS-a (malogranični sporazum), kao poseban uspeh slovenačke diplomatije predstavljena je definicija tzv. ribolovnog područja. To područje je tada prošireno i izvan Piranskog zaliva, tako da su slovenački ribari smeli da love u dubini teritorijalnog mora Hrvatske, duž obale Istre. Usledila je, međutim, "spontana" pobuna hrvatskih ribara koja je onemogućila primenu sporazuma.

Potom je potpisan Kodeks ribarskog ponašanja kojim je smanjeno područje slobodnog ribolova za slovenačke ribare, što je predsednik tadašnje vlade Ivica Račan kod kuće predstavio kao naročit uspeh. Onda su se tokom dve godine nizali incidenti na moru između zakrvljenih ribara i obalske policije, s obe strane. Sve do najnovije, brionske "izjave", čiji je cilj, po rečima slovenačkog ministra spoljnih poslova, da "oživi malogranični sporazum između dve države". Na pitanje šta pomenuta izjava znači za ribare u Piranskom zalivu, slovenački premijer Janez Janša ponavlja da "izjava aktivira sporazum o malograničnom prometu" i dodaje da ona ujedno "određuje šire područje zajedničkog ribolova, čime je prevaziđeno pitanje gde je linija, koja je izvor konflikata".

ŠAMPIONAT IZVRDAVANJA: Usvajanje posebne "izjave o sprečavanju konflikata" svakako neće automatski sprečiti buduće incidente, ali je činjenica da je "brisanje" zamišljene granice na moru važno za slovenačke ribare koliko i "oživljavanje" bezmalo mrtvorođenog sporazuma o malograničnom prometu za politički rejting Janšine vlade. Uspeh je nesumnjiv, mada u skladu s poslovicom "manje je više" dobro skriven na kraju neugledne brionske "izjave".

Domet čitavog poduhvata drugo je pitanje, ako se zna da je u međusobnim odnosima Ljubljane i Zagreba do sada Hrvatska prednjačila u otkazivanju sporazuma postignutih sa Slovenijom. Ono što je ovog puta drugačije jeste da Hrvatska ima mnogo više razloga da poštuje sporazum koji je potpisala nego da ga ponovo ignoriše. Na primer, zato što bi Slovenija, kada dobije šansu da primenjuje Šengenski sporazum, imala legitiman razlog da otkaže sporazum o malograničnoj saradnji – neke članice EU-a to čak i zahtevaju – što bi štetilo svima koji žive uz granicu, a posebno življu s hrvatske strane spoljnog zida "tvrđave Evropa".