Posle krvavih terorističkih napada u Mumbaju dve azijske nuklearne sile Pakistan i Indija ponovo su upale u vrtlog poluvekovne napetosti između indusa i muslimana. U razmeni osuda i nacionalističkih pokliča stvara se kritična masa za novi lokalni rat na indijskom potkontinentu, a kao i svaki put kad se dve države sa nuklearnim arsenalom mrko gledaju, iz njihovih vojnih vilajeta izviruje duga zastrašujuća senka pečurke.

U međuvremenu, na drugoj strani sveta, Amerikanka Birgit Olsen, simbol atomske strepnje i zvezda najmorbidnijeg reklamnog spota svih vremena, ulazi u šestu deceniju života. Upamćena je kao Dejzi: u jesen 1964. godine ona je kao četvorogodišnja devojčica na idiličnoj livadi kidala latice bele rade, da bi posle devete latice dubok muški glas preuzeo odbrojavanje, a na ekranu se pojavila eksplozija atomske bombe i miroljubiva poruka Lindona Džonsona. Taj kontroverzni snimak izazivao je jezu kod miliona ljudi u epohi kad je trka u nuklearnom naoružanju između SAD i Sovjetskog Saveza dostizala vrhunac. Štab demokratskog predsedničkog kandidata, a kasnije i pobednika na izborima Džonsona snimio je tu televizijsku reklamu "Mir, mala devojčice", kako bi upozorio Amerikance da bi njegov suparnik, republikanac Beri Goldvoter, mogao da pokrene nuklearni rat sa Sovjetima.

Četrdeset godina kasnije, uprkos tome što je Hladni rat već davna prošlost, Dejzi, što u prevodu na srpski znači bela rada ili krasuljak (Bellis perennis), još uvek odbrojava. Danas na svetu postoji devet nuklearnih sila, među kojima su države sa malim, kratkodometnim arsenalom, ali velikim brojem potencijalnih neprijatelja na koje bi ga mogle ispaliti. Koliko je realna opasnost da u lokalnom sukobu kao što je rat između Indije i Pakistana dođe do nuklearnog rata? I kakve bi se posledice mogle očekivati?

NUKLEARNA NAVIKA: Uprkos detantu i drastičnom smanjenju ukupnog broja nuklearnih bojevih glava dveju supersila, SAD i Ruske Federacije, takozvani nuklearni klub iz decenije u deceniju postaje sve veći. Kako višegodišnji direktor za neširenje nuklearnog oružja u Karnegi fondaciji za međunarodni mir, Džozef Cirincione, piše u radu "The continuing threat of nuclear war", ("Global Catastrophic Risks", 2008), "nuklearne navike" nisu nestale, a male zemlje u razvoju još uvek vide šansu da razvojem nuklearnih programa steknu primat u svom okruženju.

I jedan od vodećih svetskih eksperata za problem širenja nuklearnog oružja, Vilijam Poter sa Instituta za međunarodne studije u Montereju, takođe smatra da je "nuklearno širenje neizbežno", i da se "u najboljem slučaju njime može upravljati, ali se ono ne može sprečiti". Buđenje novih nuklearnih programa pokazuje da ga neće zaustaviti ni međunarodni protokoli kojima se zabranjuje razvoj nuklearnih oružja.

Danas je u 189 zemalja sveta na snazi Ugovor o neširenju nuklearnog oružja, poznat po akronimu NPT (Nuclear Non–Proliferation Treaty), koji je na inicijativu Republike Irske otvoren za potpisivanje još 1968. godine, da bi 1995. bio upotpunjen (videti okvir).

Pet najvećih nuklearnih sila i uz to stalnih članica Saveta bezbednosti, SAD, Ruska Federacija, Velika Britanija, Francuska i Kina, pristupile su ugovoru i od pada Berlinskog zida znatno smanjile svoje arsenale, uprkos povremenom diplomatskom koškanju na temu balističkih raketa. NPT je kroz tri svoja segmenta – neširenje, razoružanje i mirnodopska upotreba nuklearne energije – praktično otklonio strepnju od globalnog nuklearnog rata i uništenja sveta.

LOKALNI RAT: Mada je danas gotovo nezamisliva totalna razmena interkontinentalnih raketa između SAD i Rusije, većina stručnjaka smatra da nije isključen nuklearni rat koji bi bio regionalan. Nijedna od preostale četiri države sa nuklearnim oružjem – Indija, Pakistan, Severna Koreja i Izrael – danas nije članica NPT ugovora, bilo da se iz njega povukla ili mu nikad nije ni pristupila.

Manji po razmerama, njihovi arsenali nisu zbog toga benigni. Zbog ograničenog razvoja raketnih programa, malo koja od ovih bombi može da se isporuči na razdaljinu veću od 750 kilometara, ali je to sasvim dovoljno da se napravi pakao u komšiluku zbog koga je, najčešće, oružje i razvijano. Pakistan i Indija su tri decenije vodili nuklearnu trku, od prvih indijskih proba 1974. do poslednjih, 1998. godine, kad su svoje probe izveli gotovo uporedo, sa samo nekoliko nedelja razmaka.

Ako se izuzme jedan program u Indiji, ove zemlje ne poseduju fuzione, termonuklearne bombe, oružja apokalipse kakva se nalaze u arsenalima supersila. No, njihove fisione bombe sa relativno malom razornom moći koja je uporediva sa bombom bačenom na Hirošimu (sa efektom eksplozije 15.000 tona, odnosno 15 kilotona TNT eksploziva) ipak u simultanoj akciji mogu da usmrte milionske populacije ljudi.

Ima više scenarija regionalnog nuklearnog rata. Svaki od potencijalnih sukoba Tajvan–Kina, Izrael–Iran, Izrael–Pakistan ili Indija–Pakistan, nosi svoj usud, ali se svuda može pronaći i slična matrica. Stvari postaju nekontrolisane kad, posle kakvog velikog masakra (nalik na događaje u Mumbaju), na vlast dođu ekstremne ratoborne političke strukture koje bi konvencionalni sukob lako mogle da pretvore u nuklearni holokaust.

Nesreća je da trenutno stanje u odnosima između Pakistana i Indije previše podseća na početne faze takvih sumornih scenarija. Nacionalističke partije u Indiji jačaju na talasu kritike zbog bezbednosnih propusta vlasti tokom sukoba u Mumbaju, a prozapadne pakistanske vlasti sve slabije kontrolišu ratoborne islamističke grupe. Hapšenje terorističkih vođa koji su povezani sa mumbajskim zločinima Islamabad je, uz pozive na mirna rešenja, ispratio i najavama da je Pakistan "potpuno spreman" za eventualni rat.

Unutrašnji politički pritisak preti da izazove lančanu reakciju u kojoj bi se trenutno nasilje pretvorilo u konvencionalni rat i potom, u najgorem scenariju, u uzajamnu razmenu stotinak nuklearnih bojevih glava koje čine trenutne arsenale ovih država.

GLOBALNE POSLEDICE: Bomba bačena na Hirošimu u 8.15 ujutru 6. avgusta 1945. godine u prvom udaru je usmrtila više od 80.000 ljudi, a od naknadnih posledica je stradalo i do 250.000 stanovnika Japana. Slično je i sa Nagasakijem. Na osnovu ovog broja žrtava i potonjih proba, tokom nuklearne ere se verovalo da oružja ovog gabarita ubijaju od nekoliko desetina do nekoliko stotina hiljada ljudi.

Međutim, kad je reč o zemljama kao što je Indija i Pakistan, efekti oružja iste snage su mnogo strašniji. Prema studiji "Consequences of an Indo–Pakistani nuclear war" Roberta Bačera iz kancelarije za tehnološke procene Stejt departmenta, bomba od 50 kilotona može na ovom području da izazove iste posledice kao megatonska bomba u nekom evropskom ili američkom gradu. Bomba će biti drastično ubojitija na tako gusto naseljenom području, sa trošnim, niskim, lako zapaljivim kućicama, bez podrumskih prostorija i bez razrađenog sistema za uzbunjivanje.

Regionalni nuklearni rat u kome strada par miliona ljudi na određenom prostoru uvek je, po prirodi stvari, bio poželjniji od globalnog, u kome nestaju milijarde na gotovo celoj planeti. Naravno, i u najgorim periodima nuklearne paranoje, tokom Kubanske krize u oktobru 1962. godine, takav pogled je nosio dozu oportunizma koja je spremna da se pomiri sa smrću par miliona ljudi dok ostatak planete nastavlja da živi normalno.

Ispostavlja se u suštini da, uprkos tome što je sukob indusa i muslimana tako daleko od nas i što nas se ne tiče, posle nuklearne razmene malog obima kakva bi se mogla desiti između Indije i Pakistana, od normalnog života na ostatku planete više ne bi bilo ništa. Ako se izuzmu efekti radijacije na lokalu, kao i svetske ekonomske posledice i međunarodni odnosi, atmosfera Zemlje bi posle takve razmene bila sasvim dovoljno zagađena da se efekti nuklearnog rata osete na celom svetu.

Časopis "Sajens" je prošle godine objavio istraživanje Consequences of regional–scale nuclear conflict grupe američkih istraživača koje je pokazalo da bi razmena oko sto bombi od 15 kilotona u suptropskim oblastima dovela do malog ledenog doba. Istraživači su tokom druge polovine XX veka verovali da bi se posle globalnog rata u atmosferu podiglo dovoljno čestica koje bi zatamnile atmosferu i smanjile količinu sunčevog zračenja toliko da u dužem periodu izazovu "nuklearnu zimu" koja bi dokrajčila preživeli živi svet.

Sada istraživači pokazuju da bi čak i tako mali nuklearni rat poput indo-pakistanskog podigao dovoljno gust oblak ugljeničnih čestica na veliku visinu, što bi u periodu od više godina snizilo srednju temperaturu planete, smanjilo količinu padavina za deset odsto, uništilo plodna područja, kao i hiljade biljnih i životinjskih vrsta.

Zamračenje bi užasno uticalo na proizvodnju hrane. Planeta bi se ohladila dvostruko više nego što se, zbog industrijske emisije ugljen-dioksida, ugrejala u poslednjih 140 godina. U suštini, ovakav rat bi rešio aktuelni problem globalnog zagrevanja. Ali, po previsokoj ceni, uz smrt miliona nevinih ljudi i uz potonje iščeznuće dobrog dela živog sveta. U toj humano-ekološkoj katastrofi, i Dejzini krasuljci teško da bi opstali.

Devet Sila

(Slika – ATOL BIKINI 1954: Američka hidrogenska bomba od 15 megatona)

Sjedinjene Američke Države

SAD su prva zemlja koja je razvila nuklearno oružje i jedina koja ga je upotrebila na neprijatelju. Tokom Drugog svetskog rata, SAD su u okviru Menhetn projekta napravile tri bombe, Gadžet koji je u leto 1945. godine testiran na poligonu u Los Alamosu u Arizoni i bombe koje su bačene na gradove Hirošimu i Nagasaki. SAD su prve 1952. godine razvile i hidrogensku bombu. Tokom hladnog rata, američki nuklearni arsenal je bio dovoljno velik da uništi između 20 i 40 odsto sovjetske populacije, odnosno od 28 do 56 miliona ljudi. Kroz NATO programe, SAD obezbeđuju nuklearno oružje za Kanadu, Nemačku, Italiju, Belgiju, Holandiju, Grčku i Tursku. Danas, posle razoružanja velikog broja nuklearnih oruđa, SAD poseduju više od 5500 raznih nuklearnih bojevih glava. One se mogu isporučiti interkontinentalnim raketama raznih generacija i raketama srednjeg dometa, koje se mogu lansirati sa zemlje, sa podmornica i specijalnih lovaca-bombardera.

Ruska Federacija

Danas Rusija, kao naslednica Sovjetskog Saveza, poseduje najveći nuklearni arsenal na svetu. Prvo nuklearno oružje Sovjeti su razvili i testirali 1949. godine, a već 1955. su proizveli i prvo hidrogensko oružje. U trci sa Amerikancima, Sovjeti su uvećavali svoj arsenal iz godine u godinu da bi potom napravili i najrazornije oružje koje je čovek napravio – takozvanu Car bombu od 100 megatona. Sovjetski nuklearni arsenal je bio dovoljno velik da uništi između 35 i 77 odsto populacije SAD, odnosno od 105 do 230 miliona ljudi. Danas Ruska Federacija poseduje više od 8800 nuklearnih bojevih glava. One se mogu isporučiti interkontinentalnim raketama raznih vrsta (označenih sa SS) i raketama srednjeg dometa, koje se, kao u američkom slučaju, mogu lansirati sa tla i sa nuklearnih podmornica. Neke bombe nose i bombarderi.

Francuska

Francuska je svoju prvu samostalnu atomsku bombu razvila 1960. godine, na bazi duge predratne tradicije nuklearnih istraživanja. Prvu hidrogensku bombu Francuzi su napravili 1968. godine. Danas njihov arsenal broji oko 350 nuklearnih bojevih glava. Njime su naoružane rakete srednjeg dometa vazduh-zemlja koje se lansiraju iz specijalnih bombardera i rakete koje se lansiraju sa nuklearnih podmornica.

Velika Britanija

Na osnovu podataka iz američkog projekat Menhetn u kome su učestvovali i britanski naučnici, Britanci su svoje prvo nuklearno oružje napravili 1952, a potom 1957. godine i prvu hidrogensku bombu. Britanski nuklearni arsenal broji oko 200 bojevih glava i njime su naoružane Trident rakete postavljene na 58 nuklearnih podmornica.

Kina

Kina je razvila prvu fisionu atomsku bombu 1964, a fuzionu, hidrogensku 1967. godine. Danas poseduje oko 400 taktičkih nuklearnih bojevih glava.

Izrael

Prema dostupnim podacima, Izrael navodno poseduje između 75 i 200 nuklearnih bojevih glava. Razni obaveštajni podaci ukazuju na ove brojke, ali je izraelski nuklearni program obavijen velom tajne. Navodno je prva izraelska bomba testirana u saradnji sa Južnoafričkom Republikom 1979. godine. Izrael nije potpisao NPT ugovor.

Indija

Indija je 1974. godine razvila svoju prvu atomsku bombu "Nasmejani Buda", ali proba nije shvaćena kao definitivan dokaz da poseduje nuklearnu bombu. Kao nečlanica NPT ugovora, Indija je 1998. godine izvela novu probu koja je uključivala i termonuklearnu bombu. Danas Indija ima oko 140 nuklearnih bojevih glava, kao i dovoljno plutonijuma da napravi do 1000 nuklearnih oružja.

Pakistan

Pakistan je postao nuklearna sila 1998. godine posle probe koja je usledila samo nekoliko nedelja nakon indijske. Pakistan nije pristupio NPT ugovoru, kao ni Indija. Razvoj nuklearnog oružja je započeo još sredinom sedamdesetih i vođen je uz podršku Kine. Danas Pakistan ima oko 60 nuklearnih bojevih glava.

Severna Koreja

Nema pouzdanih podataka o severnokorejskom nuklearnom arsenalu, ako on uopšte postoji. Severna Koreja se povukla iz NPT sporazuma i razvija nuklearni program. Mada vlast Severne Koreje, kao i američke obaveštajne službe, tvrdi da je uspešno testirala svoju nuklearnu bombu 2006. godine, međunarodni stručnjaci smatraju da je tom prilikom izvedena proba koja je bila samo delimično uspešna. Smatra se da ova severnokorejska bomba ima razornu moć manju od jedne kilotone.