Hvala vladama Srbije na trudu. Hvala članicama Evropske unije na dobroj volji da nam se ukine šengenska zavesa. I to ovoga puta kao prosečan građanin Srbije koji bi tu i tamo hteo da putuje sa porodicom ne mislim cinično. Mada se pitam zašto je moralo da prođe deset godina od takozvanog demokratskog prevrata, a di bismo od nedostojnih postali dostojni slobodnog kretanja Unijom.

Maltretiranje oko vađenja biometrijskog pasoša već sam zaboravio. Svež mi je utisak ovogodišnjeg letovanja u Grčkoj. S obzirom da smo zbog dvoje male dece ipak uplatili kompletan aranžman – avionski prevoz plus smeštaj – i s viznim režimom ne bismo čučali pred evropskim konzulatima, samo bismo platili agenciji i tu uslugu. Ali sama mogućnost da možemo jednostavno da sednemo u auto i odvezemo se na neko šengensko more još uvek je osvežavajuća. Uskoro ćemo sa navići na tu privilegiju, koja bi trebalo sama po sebi da se podrazumeva, a koju građani Bosne i Hercegovine i građani srpske južne pokrajine Kosovo i Metohija još nemaju, pa će nam biti potreban neki nov, opipljiv kvalitativan napredak, kako bismo održali dobru veru u dobronamernost evropskih administracija da održavaju kakav-takav tempo integracija ostatka Evrope.

Dok Srbija na zapadu i severu EU još uvek nije sasvim sa sebe otresla imidž agresora sa Balkana koji komšijama čini, ili je činio, loše do stravične stvari u ime krvi i tla, doček u Grčkoj je za Srbe poslovično prijateljski. Što će reći, na osnovu mog ovogodišnjeg iskustva na Krfu, da nas Grci deru baš kao sve druge, samo što nama kažu da nas vole, a njima, zapadnjacima, ne. "My friend, i love your people", čuo sam nebrojeno puta od ugostitelja, koji bi mi kasnije zavalili neki sasvim nedokučiv račun. Kakvi crni fiskalni računi, dobiješ neko ceduljče sa grčkim alfabetom i cifre koje nikako da se slože sa konzumiranim alkoholnim i prehrambenim artiklima. Ne govorim o pojedinačnim slučajevima, već o opštem pravilu, izvedenom naravno iz posve ličnog iskustva.

Na Kritu sam pre dve godine bio fasciniran infrastrukturom na ostrvu. Eto šta znači Evropska unija, mislio sam, prihvatiš obavezu da ispunjavaš određene briselske standarde, stabilizuješ privredu, dobiješ pare iz raznolikih evropskih fondova i rezultati brzo postaju vidljivi. Na Kritu sam imao utisak da se nalazim u boljem evropskom inostranstvu. Kao u Beču ili Parizu. Naravno da slutio nisam da će nešto više od godinu dana kasnije Grčka postati crna ovca Unije, te su se čak u "evropskijem" delu Evropske unije mogli čuti glasovi da bi trebalo uvesti kriterijume za izbacivanje finansijski nedisciplinovanih članova iz EU.

Na Krfu, međutim, osećao sam se baš kao kod kuće, to jest negde na Balkanu, recimo u Crnoj Gori. Ne pamtim kada sam sreo toliko mrzovoljnog osoblja u nekoj turističkoj regiji. Ne znam da li to ima ikakve veze sa vladajućom teškom krizom. Uzani, često loši, neobeleženi putevi, pomalo divlje delujuća gradnja. Pošto su cene svugde bile mnogo veće nego što sam očekivao – loša nes kafa, ili nešto slično, na plaži 4, ceđena pomorandža 5,5, komplet dve ležaljke i suncobran 6 evra, kupiš još dve krofne sa čokoladom za po 2 evra za decu, i već si sa bakšišem na 25 evra – morao sam da pređem na kreditnu karticu. Eto neočekivanog problema u jednoj članici Evropske unije – svi hoće keš. Valjda da sve prođe mimo poreskih organa, pomislio sam laički. Jedva nađoh neki restoran uz more u Dasiji, gde smo boravili, koji prima Vizu. Procedura je sledeća: dobiješ račun, pa ti konobar naredi da ga slediš, odvede te u hotel, tamo te preuzme neki pospani recepcionar, odvede te u neki zaključani sobičak i onda svečano obavi provlačenje kartice. Nekako me je sve podsećalo na crnogorsko primorje i to od pre desetak godina.

Kada sam se vratio u Beograd, činilo mi se kao da uopšte nisam bio u inostranstvu, a kamoli u famoznoj Evropskoj uniji, čija bismo članica tako rado hteli da budemo. A bojim se da se vreme do tog svečanog dana broji u decenijama, a ne u godinama. Pored ostalog, ne i krivicom Srbije, već dobrim delom upravo zbog primera Grčke koja je uzdrmala čitavu evrozonu, kažu lažiranjem računa na državnom nivou, baš kao što to čine u kafanama na Krfu, ili pak Bugarske i Rumunije sa njihovim korupcionaškim aferama. Lestvica sa uslovima postavljena je više, da se Evropa ne bi baš previše balkanizirala. A mi samo možemo da postavimo pitanje: kada su već mogli sve njih da prime, zašto posle Hrvatske ne bi ipak i nas?

Članak je objavljen u okviru projekta "Vrline života u porodici evropskih naroda" koji finansira Evropska Unija kroz Medijski fond u okviru evropskih integracija. Objavljivanje članka je omogućeno uz finansijsku podršku Evropske Unije.

Sadržaj ovog članka je isključivo odgovornost nedeljnika "Vreme" i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije.