Milioni Haićana i dalje su zatočeni na ostrvu bez dovoljno pijaće vode, bez jestivih namirnica, medicinske pomoći, bez skloništa i elementarne sigurnosti. Jedan od brojnih snimaka koje su tokom nedelje reporteri svetskih TV servisa napravili u Port o Prensu, srušenoj prestonici Haitija, prikazuje grupu uglavnom mladih Haićana iza plave metalne ograde kako se bore da od vojnika sa šlemovima dobiju pakete sa hranom i vodom.

Mada se u prvi mah njihovo nestrpljenje čini preteranim, odmah potom vidimo kako deljenje pomoći zaista prestaje, vojnici se povlače, a ljudi provaljuju ogradu i prilaze gomili kartonskih kutija sa znakom UN-a. No, njihova poslednja nada pokazuje se uzaludnom. Ispostavlja se da su kutije prazne. Jedan mladić u besu baca i šutira kutiju. Potom ga u erupciji očaja slede i ostali.

MASOVNA GROBNICA: Sve je počelo u kasnim popodnevnim satima u utorak 12. januara. Zemljotres snage oko sedam stepeni Rihterove skale pogodio je zapadni deo ostrva, sa epicentrom u blizini prestonice i sa hipocentrom na dubini od 13 kilometara, da bi za manje od minut izazvao neverovatna razaranja. Posle prvog udara, usledila su čak 33 potresa nešto manjeg intenziteta, koji su dokrajičili ono što veliki udar nije sravnio sa zemljom.

Prema procenama Vlade Haitija, život je u samom zemljotresu izgubilo između 100.000 i 200.000 ljudi. Konačan broj žrtava još nije poznat, ali izvesno je da je drastično veći od prvih, inače sumornih procena Crvenog krsta od oko 50.000 stradalih.

Više od milion i po ljudi ostalo je bez domova. Infrastruktura je potpuno uništena, gradska luka je potopljena, a srušene su gotovo sve značajnije javne građevine – predsednička palata, zgrada parlamenta, velika gradska katedrala, gradski zatvor, veliki broj hotela, televizijske i radio stanica, škola, vrtića i sirotišta, kao i gotovo sve bolnice. Uništen je i štab misije Ujedinjenih nacija za stabilizaciju u kome je stradalo više od sto radnika UN-a, uključujući i rukovodioce misije.

Leševi nastradalih, zatrpani pod ruševinama u svakom kutku grada, iznošeni su na ulice i slagani na gomile. Stotine i hiljade mrtvih ležale su po pločnicima. Na nekim mestima, podignute su i barikade od ljudskih tela, u znak protesta što još uvek nema međunarodne pomoći.

Utovareni na kamione leševi se još uvek odvoze na obod grada, gde na brdovitom terenu, obraslom retkim šibljem, veliki žuti bageri kopaju masovne grobnice. Prema izjavi premijera Haitija Žan-Maksa Belerivea, do proteklog utorka u njima je sahranjeno više od 70.000 mrtvih.

BORBA ZA OPSTANAK: Sedam dana nakon nesreće, miris smrti i dalje se nadvija na Port o Prensom. Spasioci i građani, stranci i izgladneli preko lica nose poveze da se zaštite od smrada leševa koji se, opor i kužan, provlači između ruševina.

Otvoreno je više "vazdušnih vrata" kroz koja se izbacuje pomoć, ali je ona i dalje nedovoljna. Na jednima od njih helikopter nadleće šumarak, vojnici izbacaju pakete, a stotine ljudi besomučno trče kroz šiblje. Na svakom mestu gde se deli pomoć, hrana i voda pre svega, vodi se prava bitka. Ko se ne probije do paketa, ostaje gladan. I žedan. "Ovo je logistička noćna mora", rekao je Ban Ki Mun, generalni sekretar UN-a, prilikom posete Port o Prensu.

Preživeli su se smestili na otvorenom, tragajući unaokolo za vodom i hranom. Po poljanama u parku na Marsovom polju nikla su čitava naselja od improvizovanih šatora. Neke grupe spavaju i na pločnicima, blizu svojih negdašnjih domova.

Dok se noć spušta nad ruševine, po ulicama leže ljudi umotani u zavese, skrivaju bebe u šalovima. Neokupani, gladni i žedni, očajno gledaju ka stranim novinarima. Drugi učestvuju u masovnim molitvama. Haićani su katolici, ali su sve njihove crkve sada pod otvorenim nebom.

Ljudi pokazuju slike svojih dragih koji su nestali. Sa uzaludnom nadom da će biti pronađeni i iskopani. U akcijama spasavanja, strane misije su bile suočene sa neviđenim logističkim problemima. Bez pravog vođstva, bez kominikacije sa lokalnim vlastima, bez odgovarajućeg transporta i mehanizacije, timovi sa šlemovima su danima lutali sa psima tragačima i lopatama.

TVRĐAVA NADE: U prvih sedam dana iz ruševina je spaseno samo oko 70 ljudi. Sumirajući taj rezultat, svi govore o lošoj koordinaciji. "Da je bilo koordinacije, spasli bismo mnogo više života", kaže jedan od spasilaca, oznojan i očajan.

Sa svakim sledećim jutrom ne biva mnogo bolje. Nove hiljade Haićana pokušavaju da pobegnu iz grada na svaki mogući način. Ljudi sa kanisterima stoje u kilometarskim redovima da bi dobili gorivo, koje je na crnom tržištu dostiglo enormnu cenu, i pobegli iz prestonice. Taksisti vožnju izvan grada naplaćuju i 100 dolara. Iz grada izlaze autobusi na kojima ljudi vise kao grozdovi.

Drugi odmahuju glavom na te prizore, jer se govori kako je izvan prestonice stepen uništenja još veći, a pomoći ima manje. Više hiljada ljudi opseda američku ambasadu u nadi da će pobeći iz pakla. Drugi pokušavaju da odu bilo gde i da prodru na mali gradski aerodrom koji su novinari već nazvali "tvrđavom nade". Ona to jeste, ali samo za posednike stranih pasoša koji odleću sa ostrva.

Onima koji ostaju u gradu bez pijaće vode preti zaraza. Posle nekoliko dana uspostavljene su poljske bolnice, ali nema dovoljno kapaciteta da se svima pruži pomoć.

U međuvremenu, širom grada je uspostavljeno crno tržište. Na improvizovanim tezgama prodaju se i hrana i voda, ali po astronomskim cenama. I deo humanitarne pomoći završava na ovim mestima.

Za one koji to sebi ne mogu da priušte, preostaje samo pljačka. Osim za osnovnim namirnicama, traga se i za oružjem. Preživeli nose štangle i štapove, držeći se u grupama koje obijaju radnje i magacine sa hranom, ne prezajući u očaju da se sukobe sa policijom. Sve češće se puca na barikadama.

Pravila igre su okrutna. U takvom samoorganizovanju na površinu izbijaju najekstremniji elementi koji se bore oko kontrole nad teritorijom. Uz sve to, oko 4000 osuđenika odbeglih iz srušene zgrade zatvora luta ulicama. Sa druge strane, za one koji budu uhvaćeni u pljački nema milosti. Jednog lopova pobesnela rulja je skinula, vezala žicom i vukla po prašini udarajući ga motkama.

Početkom druge nedelje tragedije nasilje se kao epidemija raširilo Port o Prensom, a naoružane grupe su polako preuzele kontrolu nad gradom. Policija i vojska ne uspevaju da se izbore s njima. Svi glavni putevi su blokirani, što dodatno usporava dostavljanje pomoći međunarodne zajednice.

DESANT NA HAITI: Uporedo sa nezapamćenim stradanjem na Haitiju, u svetu je organizovana jedna od najvećih akcija prikupljanja pomoći ikada. Do sada je samo Evropska unija obećala oko 600 miliona dolara, Svetska banka 100 miliona. Predsednik SAD Barak Obama odmah posle nesreće pozvao je na brzu reakciju.

Međutim, ključni problem je bio kako i gde dostaviti pomoć. Tokom zemljotresa uništena je luka, dok su kranovi za istovar brodskih kontejnera oboreni i potopljeni, tako da je prilaz s mora onemogućen. Aerodrom u Port o Prensu ima samo jednu pistu za sletanje i previše je mali da bi na njega sletele sve letelice koje donose pomoć.

To je zadržavalo isporuke i po nekoliko dana, sve dok američki marinci nisu preuzeli kontrolu, a stručnjaci ubrzali proceduru i uspostavili specifičan režim sletanja i poletanja. Uz to, dodatni problem su i sve okolne saobraćajnice zakrčene šutom, tako da konvoji sa paketima još uvek sporo napuštaju aerodrom. Sve glasnije je pitanje da li se moglo učiniti mnogo više da ne dođe do humanitarne katastrofe koja se razvija na ostrvu.

Kako je priznao i bivši američki predsednik Bil Klinton, koga je Obama zadužio da koordinira akcijom pružanja pomoći Haitiju, reakcija sveta je bila prespora. Pre njega, na Haitiju je boravila njegova supruga, američka državna sekretarka Hilari Klinton, koja je predstavnike nemoćne Vlade Haitija uveravala da će SAD učiniti sve da pomognu nastradalom susedu.

Prema Obaminom naređenju, oko 10.000 marinaca trebalo bi da se iskrca na Haiti kako bi pružili pomoć i zaštitu stanovništvu. U priobalje je uplovila američka flota, a kontingentu od prvih hiljadu posle nekoliko dana pridružilo se još dve hiljade marinaca. Oni dostavljaju pomoć avionima, kamionima i helikopterima. Od utorka su počeli da bacaju pomoć i iz padobrana i da patroliraju ulicama kako bi uspostavili red.

Ovaj desant na Haiti, mada očigledno neophodan, nije u celom svetu dočekan sa oduševljenjem, a venecuelanski predsednik Ugo Čavez ga je nazvao "okupacijom".

Inače, SAD sa Haitijem imaju prilično kontroverzne odnose, koje su obeležile bar tri invazije tokom poslednjih sto godina i više pučeva i atentata koji im se pripisuju, ali i podrška demokratskim vlastima u nekim kritičnim trenucima. Igrom slučaja, i Klintonovi imaju istoriju sa ovom ostrvskom zemljom – navodno je ovaj politički par na Haitiju proveo medeni mesec, zbog čega su u više navrata pokušali da im pomognu. Očigledno, bez uspeha.

SPLAV MEDUZE: Haiti je jedna od najsiromašnijih zemalja sveta – po podacima MMF-a, godišnji bruto nacionalni dohodak po glavi stanovnika na Haitiju 2008. iznosio je samo 1317 dolara, dok je GDP u Srbiji, čiji se stanovnici uglavnom osećaju siromašnim, bio gotovo deset puta veći, 10.810 dolara po glavi. Na Haitiju živi oko deset miliona ljudi, uglavnom potomaka crnih robova, od kojih je više od pola mlađe od 30 godina.

Upravo slaba razvijenost infrastrukture, loša gradnja i prethodno duboko siromaštvo Haitija, sada su jednu veliku nesreću pretvorili u apokalipsu. U ovom, nekada karipskom raju gusara i oslobođenih robova, zemljotres od sedam stepeni Rihtera načinio je mnogo veću štetu nego što bi to bio slučaj u nekim razvijenijim delovima sveta.

Mada se može uporediti sa snagom eksplozije hidrogenske bombe od 32 megatone, razorna snaga haićanskog zemljotresa je čak deset puta manja od onog koji je sa osam stepeni Rihtera još 1906. pogodio San Francisko i usmrtio "samo" oko tri hiljade ljudi. Čak sto puta je manja od najvećih, "epskih" zemljotresa, poput onog koji je 1755. uništio Lisabon i odneo oko 100.000 žrtava.

Haiti će, nažalost, ući među rekordere ne po snazi zemljotresa, već po broju mrtvih. Kao i po društvenoj katastrofi koja je usledila za ljude koji su preživeli potres, svedočeći o dobu u kome živimo. Haićani na svom ostrvu užasa zaista nalikuju na brodolomnike sa "splava meduze" čija je tragedija, praćena glađu i kanibalizmom potresala Evropu sa početka XIX veka. I koja je nagnala Žerikoa da naslika svoje slavno delo na ovu temu. Isto kao što u Holivudu već pišu scenario o tragediji koja je prevazišla skoro sve blokbastere o katastrofama.

Susedi i diktatori

Tokom XX veka SAD su više puta izvodile vojne operacije na Haitiju. Još 1915. američka vojska je izvršila invaziju na Haiti, gde se zadržala skoro dvadeset godina, nakon čega je diktator susedne Dominikanske Republike Rafael Trujiljo naredio genocid u kome je ubijeno između deset i dvadeset hiljada Haićana. Od 1957. vlast na Haitiju držala je porodica Duvalije koja je vladala više nego čvrstom rukom – smatra se da je diktator Fransoa "Papa Dok" Duvalije među svojim političkim neprijateljima ubio oko 30.000 ljudi. Američka vojska se iskrcavala na Haiti kako bi tokom puča 1994. zaštitila demokratski izabranu vlast, ali nije povratila stabilnost. Zemlja je ostala nestabilna i siromašna, a poslednji krvavi puč na Haitiju dogodio se 2004. godine. Od tada je Haiti praktično pod protektoratom UN-a. Nema svoju vojsku, policija se tek formira, a o bezbednosti vodi računa oko 9000 članova mirovne misije UN-a.