Likvidacija Ajmana al Zavahirija i novi izazovi Al Kaide
Kina kao meta umesto SAD
Od svog osnivanja 1988. godine, Al Kaida je imala samo dva lidera, Osamu bin Ladena i Ajmana al Zavahirija. Njihova smrt, međutim, ne znači kraj Al Kaide. Ona je samo kraj vođstva organizacije koje je oblikovano avganistanskim sukobom sa Sovjetima. Zavahirijev naslednik biće u suštini delo Zavahirijeve ideologije, gde je neprijateljstvo prema SAD centralni cilj i suština delovanja Al Kaide. Vakuum u vođstvu stoga je privremen
Više od 20 godina nakon traume napada 11. septembra, američki predsednik Bajden saopštio je da je Al Zavahirijevom likvidacijom “pravda izvršena”. Mnogi su u Americi iz više uglova osporili ovu ocenu, ali američki predsednik je u jednom sigurno u pravu: Ajman al Zavahiri bio je inspirator i idejni tvorac napada na SAD.
Njegovom likvidacijom nisu otvoreni putevi samo za novo vođstvo, nego se postavlja pitanje šta nestanak Zavahirija može da znači na doktrinarnom i operativnom planu, a posebno u odnosima sa konkurentskom Islamskom državom, sa kojom se Zavahiri idejno i praktično potpuno razišao? Zavahirijeva likvidacija uticaće i na američku unutrašnju politiku, a možda i na sudbinu predsednika Bajdena.
BORBA ZA LIDERSKU POZICIJU
Zavahirijeva smrt potencijalno stavlja Al Kaidu u nepovoljan položaj u njenim naporima da ponovo povrati svoje ime, status i globalno vođstvo, jer nijedan od izglednih neposrednih naslednika na čelu grupe nema istaknut javni profil. Islamska država očigledno namerava da iskoristi prazninu u vođstvu nekada najpoznatije terorističke organizacije, kao priliku da nastavi da omalovažava “budale otpadničke Al Kaide”.
Al Kaida i Islamska država, koje se bore za liderstvo na džihadističkoj sceni, suštinski se razlikuju u tome koga vide kao svog glavnog neprijatelja, koje strategije i taktike da koriste u napadu na tog neprijatelja, i koja društvena pitanja i druge probleme treba naglasiti.
Islamska država nije krila da prezire Zavahirija i talibane. Propaganda Islamske države često optužuje talibane i sadašnje rukovodstvo Al Kaide da se udaljavaju od vizije Osame bin Ladena za Al Kaidu, sa posebno neprijateljskim rečima za odluku talibana da pregovaraju o sporazumu iz Dohe sa Sjedinjenim Državama. Odmah nakon Zavahirijeve smrti, pristalice Islamske države objavile su slavljeničke poruke sa naslovima poput: “Klovn je mrtav” i “Pas je nestao”.
ARAPSKI AVGANISTANCI
Islamski terorizam kakav danas poznajemo nastao je sredinom devedesetih, kada su se udružle Zavahirijeve ideje i Bin Ladenovi resursi. Kada je Bin Laden počeo džihad u Avganistanu, on je bio jednostavan musliman koji je želeo da pomogne svojoj islamskoj braći. Kada je 1991. saudijska kraljevska porodica pozvala i dozvolila stacioniranje američkih vojnika na “svetoj zemlji” kako bi napali Irak, Bin Laden je bio šokiran. Želeo je da se bori protiv Amerikanaca da napuste “svetu zemlju” isto kao što se borio protiv Rusa u Avganistanu. Kada je u maju 1998. Zavahiri ponovo došao u Avganistan, uverio je Bin Ladena da suprotstavljanje Amerikancima u Zalivu neće dati rezultate. On mu je opširno elaborirao da Amerikanci imaju “kaubojski mentalitet”. Ukoliko se suoče sa svojim identitetom, oni će reagovati na ekstreman način. Drugim rečima, Amerikanci svim svojim sredstvima nastoje da budu “kauboji” kada su iritirani. Al Kaida će se zato naći na “Divljem zapadu”, kada se bude suočavala sa Amerikancima.
Da bi se razumela širina Zavahirijevog uticaja, treba uzeti u obzir stratifikaciju, grupisanje i ideologiju “arapskih Avganistanaca”, koji su se slivali u tu zemlju tokom devedesetih. Oni su se delili na dve grupe: jemensku i egipatsku. Jemenska grupa obrazovana je od onih čiji dolazak su inspirisali lokalni imami. Oni su se hrabro borili, ali su posle poslednje večernje molitve (isha) odlazili na spavanje. I tako svakog dana.
Egipatska grupa bila je drugačija. Bila je visoko politizovana i ideološki motivisana. Iako su uglavnom bili članovi Muslimanske braće, bili su školovani i specijalizovani – od lekara do bivših oficira. Egipatska grupa bila je u Zavahirijevim rukama. Posle večernje molitve nije se odlazilo na spavanje, nego su počinjali dugi večernji seminari i rasprave. Na njima su formulisane i razrađivane dve ideje. Prva je potreba eliminisanja SAD i američkog uticaja sa Bliskog istoka preko njihovih marionetskih vlada, a druga je bila ideja da se snažno investira u armije muslimanskih zemalja i da se one ideološki motivišu. Egipatska grupa je odlučujuće oblikovala Al Kaidu.
Naglasak Al Kaide na borbi protiv “dalekog neprijatelja” (Sjedinjenih Država) u odnosu na “bliskog neprijatelja” (represivni režimi u muslimanskom svetu) bio je raskid sa tradicionalnim džihadističkim programom, ali za lokalne džihadiste obećanje na vernost Bin Ladenu i usvajanje brenda Al Kaide značili su dobijanje pristupa širokom spektru resursa: novcu, oružju, logističkoj podršci, stručnosti i, naravno, obuci. Kampovi za obuku Al Kaide bili su “bršljanova liga” obrazovanja džihadista. Za džihadiste koji su bili suočeni sa uništenjem od strane njihovih režima, izbor je bio lak – pridružiti se Al Kaidi, usvojiti antizapadnu agendu i živeti za borbu i narednog dana.
Pod Zavahirijevim rukovodstvom, grupa je porasla sa četiri stotine ljudi 11. septembra na današnjih možda četrdeset hiljada u samoj Al Kaidi i njenim filijalama, od Maroka do Indije. Iako Al Kaida nikada nije izvela nijedan napad uporediv sa 11. septembrom, njene namere se nisu promenile, njeno članstvo je poraslo, a povlačenjem SAD i njihovih saveznika iz Avganistana, povratila je svoja omiljena i poznata boravišta. Ujedinjene nacije su mesecima izveštavale da su talibani ostali u savezu sa Al Kaidom i da je Al Kaida počela da rekonstruiše svoju bazu u zemlji. To je opet sila na koju treba računati. Za to je najvećim delom zaslužan Zavahiri.
PODELE POSLE 11. SEPTEMBRA I ODGOVOR AL KAIDE
Napadi 11. septembra ne samo da su podelili mišljenje među islamskim pokretima, već su stvorili razlike i među radikalnim islamskim grupama. Duhovni vođa Hezbolaha, Mohamed Husein Fadlala, rekao je da je “užasnut” ovim “varvarskim zločinima”, koje je islam zabranio. Sudanski islamistički ideolog Hasan al Turabi opisao je ubijanje američkih civila kao moralno pogrešno i politički štetno. Šef Islamskog džihada u Egiptu rekao je da su napadi prekršili islamski zakon i podsetio na nekoliko prilika kada su SAD podržavale islamske ciljeve.
Zavahiri je pripremio odgovor Al Kaide. U aprilu 2002. godine, u zvaničnom saopštenju se navodi da su napadi bili u skladu sa islamskim zakonom – napadi su bili odbrambene mere protiv “cionističko-krstaške” zavere da se unište muslimani. Kritičari su opisani kao “šeici vladara” koji su podržavali “krstašku… osvetu muslimanima”.
Zavahiri je držao pokret na okupu snagom svoje ličnosti i strateškom vizijom, koja je dozvoljavala različitim frakcijama Al Kaide da slede svoje lokalne i regionalne ciljeve i imaju potpunu taktičku nezavisnost. To je bilo uspešno. I Al Šabab i Jama’at Nasr al Islam val Muslimin (JNIM) snažno su prisutne u istočnoj Africi i Sahelu; Al Kaida na Arapskom poluostrvu i dalje se bori u Jemenu; Al Kaida na indijskom potkontinentu proširila se na Bangladeš, Indiju, Maldive, Mijanmar i Pakistan; a Huras al Din ostaje Al Kaidin čuvar koji vreba na Levantu. Ništa od ovoga ne bi bilo moguće bez Zavahirija. Iako su ogranci Al Kaide imali ogromnu nezavisnost, oni su se takođe pridržavali ideologije grupe i Zavahirijeve strategije. To će se najverovatnije nastaviti.
ZAVAHIRIJEV NASLEDNIK
Od svog osnivanja 1988. godine, Al Kaida je imala samo dva lidera, Osamu bin Ladena i Ajmana al Zavahirija. Njihova smrt, međutim, ne znači kraj Al Kaide. Ona je samo kraj vođstva organizacije koje je oblikovano avganistanskim sukobom sa Sovjetima. Zavahirijev naslednik biće u suštini delo Zavahirijeve ideologije, gde je neprijateljstvo prema SAD centralni cilj i suština delovanja Al Kaide. Vakuum u vođstvu zato je privremen.
Najočigledniji i najverovatniji kandidat je bivši pukovnik egipatske vojske Saif al Adel, Zavahirijev zamenik. On navodno živi u Iranu od 2015. i lako bi mogao da se preseli u susedni Avganistan, gde se trenutno nalazi globalno vođstvo Al Kaide. U stvari, neki izveštaji sugerišu da je on već prešao u Avganistan, ali nema dokaza koji bi to potvrdili. Adel je stručnjak za bombe i eksplozive, pa je zbog toga odigrao ključnu ulogu u bombardovanju američkih ambasada u Najrobiju (Kenija), i Dar es Salamu u Tanzaniji 1998. godine; orkestrirao je neuspelu terorističku kampanju Al Kaide u Saudijskoj Arabiji 2003. godine; podučavao je i mentorisao Hamzu bin Ladena, Osaminog sina i uglednog naslednika kao emira Al Kaide, a poslednjih godina nadgledao je operacije Al Kaide u Siriji.
Adel bi trebalo da bude efikasan u održavanju univerzuma Al Kaide na okupu. Uostalom, za nekoliko dana Al Kaida će proslaviti svoju trideset četvrtu godišnjicu. Teroristička grupa ne preživi tri i više decenija ako je zavisna od samo jednog vođe.
Zavahiri i Bin Laden su se zalagali za fokusiranje na američke mete, dok su Zarkavi i druge vođe Islamske države naglašavali unutarislamski rat i napade na sunitske muslimane koji se smatraju otpadnicima, u većini zbog toga što su sarađivali sa režimom koji su vodili šiiti.
SARADNJA SA TALIBANIMA, PONOVO
Al Kaida nikada nije pokazala veliki interes za preuzimanje ili držanje teritorije kako bi uspostavila islamsku državu i vladala, uprkos činjenici da je to jedan od njenih ciljeva; naprotiv, jedini razlog što je ikada pokazala interesovanje za teritoriju jeste sigurno utočište i mesto za postavljanje kampova za obuku. Na primer, iako je Al Kaida talibanskog vođu Mula Muhameda Omara proglasila kalifom Islamskog emirata Avganistan, vođstvo Al Kaide nikada nije pokazalo interesovanje da pokuša da postane deo vladajućeg aparata talibana. Umesto toga, koristila je svoje sigurno utočište na teritoriji talibana kao bazu za planiranje dodatnih napada na Sjedinjene Države i podršku drugim džihadistima u njihovim borbama protiv režima u toj oblasti.
Sada, kada je poznato da je kuća u kojoj je Zavahiri likvidiran pripadala bliskom saradniku talibanskog vođe iz moćnog klana Hakani, Sirađdinu Hakaniju, što pokazuje da postoje jasne veze između talibana i Al Kaide, nesumnjivo je da će se postaviti pitanje sudbine Avganistana pod talibanskom upravom.
U sporazumu iz Dohe između SAD i talibana, koji je postigla Trampova administracija i kojeg se pridržava Bajdenov tim, navodi se da će talibani “sprečiti bilo koje međunarodne terorističke grupe ili pojedince, uključujući Al Kaidu i Islamsku državu, da koriste avganistansko tle da bi ugrozile bezbednost Sjedinjenih Država, njihovih saveznika i drugih zemalja”. Skrivanje Zavahirija u glavnom gradu Avganistana je upravo suprotno od onoga što su talibani obećali da će učiniti.
Državni sekretar Entoni Blinken to je i saopštio: “Talibani su gostoprimstvom i pružanjem skloništa vođi Al Kaide u Kabulu grubo prekršili sporazum iz Dohe i ponovljena uveravanja data celom svetu da neće dozvoliti da teroristi koriste avganistansku teritoriju kako bi ugrozili bezbednost drugih zemalja.” Verovatno je da će doći do zahlađenja odnosa između talibana i Sjedinjenih Država, a dovedena je u pitanje sudbina 3,5 milijardi dolara avganistanskih rezervi koje su zamrzle SAD.
Bivša zvaničnica Trampove administracije Liza Kertis tvrdi da je ovo dokaz da je sporazum iz Dohe “besmislen i nije postigao ništa za interese nacionalne bezbednosti SAD”. Zbog toga, ona poziva Bajdenovu administraciju da ga odbaci jer je taj sporazum samo olakšao talibanima da traže legitimitet i da potkopaju moral prethodne avganistanske vlade.
“Ako Bajdenova administracija želi da nastavi antiteroristički zamah stvoren uspešnim napadom na Zavahirija, trebalo bi da odmah prekine razgovore sa talibanima i konačno odbaci besmisleni sporazum iz Dohe”, traži Kertisova.
Bivši indijski ambasador u Saudijskoj Arabiji, Talmiz Ahmad, upozorava da “dok Amerikanci slave Bajdenovo “izvršenje pravde”, takođe treba da se sete da ni on ni njegovi prethodnici nikada nisu razmišljali o saučesništvu SAD u podsticanju globalnog džihada. “Ukoliko se ne reši osnovni problem, Amerikanci neće biti sigurni od povratka budućih ratnika koje je izazvala politika SAD, navodi Ahmad.
ZAŠTO AMERIKA?
Američki analitičari smatraju da je držanje SAD na nišanu, u novim okolnostima, arhaični cilj Al Kaide, kojoj je “potrebna nova strateška vizija”. U toj “novoj strateškoj viziji” glavni neprijatelj bi, umesto SAD, trebalo da bude – Kina. Barak Mendelson tako ukazuje da bi “novi i harizmatičan lider bio neophodan, ali nedovoljan da oživi organizaciju”. Al Kaidi je takođe očajnički potrebno strateško preispitivanje. Videti Sjedinjene Države kao centar problema “umme” bilo je kontraproduktivno gledište kada ga je Bin Laden pokrenuo tokom 1990-ih, kada su Sjedinjene Države bile na vrhuncu svoje moći. Ovih dana, davanje prioriteta Sjedinjenim Državama u Al Kaidinom pogledu na svet potpuno je odvojeno od stvarnosti i, u stvari, odsutno je iz aktivnosti većine ogranaka Al Kaide.
Ako želi da ostane relevantna, Al Kaida mora da se pozabavi promenama u globalnoj ravnoteži snaga, posebno usponom Kine. Neuspeh da prilagodi svoje razmišljanje i nastavljanje da prikazuje SAD kao svog primarnog neprijatelja, dok praktično ništa ne čini da spase ujgurske muslimane koji su zlostavljani u koncentracionim logorima u Kini, izgleda licemerno, smatra Mendelson. Čak i ako je malo običnih muslimana kojima je stalo do teškog položaja Ujgura, Al Kaida bi trebalo da bude globalna avangarda koja se zalaže za muslimane gde god da su ugnjetavani, ne samo u zemljama koje su pogodne za harangu. Da bi bio efikasan, Zavahirijev naslednik će morati da artikuliše strategiju koja objašnjava ove promene u globalnoj ravnoteži snaga i kako to utiče na odnos između globalne agende Al Kaide i lokalnog fokusa njenih ogranaka, predlaže Mendelson.