Političar o kome se najviše govori i piše u Americi trenutno nije Džordž Buš, pa ni Hilari Klinton koja je upravo zvanično objavila da će se na sledećim predsedničkim izborima kandidovati za Belu kuću. Novine i televizija pune su spekulacija da li će se Barak Obama (46), demokratski senator iz Ilinoja, već 2008. kandidovati za predsednika Sjedinjanih Američkih Država, ili je pametnije da pričeka sledeću trku za Belu kuću.

Visoki, zgodni tamnoputi političar smeši se sa naslovnih strana najuglednijih političkih nedeljnika, promociju njegove knjige Odvažnost nade prate čete snimatelja i novinara, kao da je u najmanju ruku slavna rok zvezda. Američki mediji su prošle godine poredili Obamu sa ni manje ni više nego Abrahamom Linkolnom, Martinom Luterom Kingom i Bilom Klintonom.

Kada je Obama 2004. ušao u američki Senat bio je jedini Afro-Amerikanac. Politički analitičar Dona Brazil tada je napisala da se plaši da će "Obama biti samo još jedno crne lice u moru beline". Pokazalo se da su ovi strahovi bili neosnovani: Obama je postao zapažen i cenjen senator. Na demokratskoj konvenciji te godine on je održao jedan od najboljih političkih govora u istoriji ovakvih političkih manifestacija: nadahnuto je govorio o viziji zemlje u kojoj jedan imigrant iz Afrike može da se oženi belom ženom sa Srednjeg zapada, u kojoj njihov sin jednog dana može da stigne do prestižnog Harvarda i da onda postane advokat i senator. Obama je govorio o svom životnom putu. Amerikance, poslednjih godina tako nevoljene u svetu, ali rastrzane i sopstvenim sumnjama i preispitivanjima, u srce je dirnula njegova poruka: "Tako nešto nije moguće ni u jednoj drugoj zemlji na svetu."

EBONY AND IVORY: U međuvremenu je Obama postao uzor mladima "dugine koalicije", nada za jednu bolju Ameriku, argument da je zaista moguć "lonac za topljenje" u kome ne ključaju rasne tenzije već maltene svi imaju podjednaku šansu. On kaže da ga ne brinu samo problemi Afro-Amerikanaca, već i Amerikanaca Arapa koje je dosadašnji ministar pravde Džon Eškroft svojom politikom getoizirao i markirao kao potencijalne neprijatelje.

Amerikanci vole da slušaju o Obaminom detinjstvu koje je delimično proveo na Havajima gde je voleo surfing i sašimi (lokalno jelo od ribe). Amerikancima se dopada što se nije opredelio za ljutu retoriku gnevnih boraca za građanska prava, što ih ne optužuje, već što im poručuje da u životu streme najvećim idealima.

"Beli ljudi su oduševljeni kada sretnu crnog čoveka koji im ne natrljava nos da su belci krivi za sve rasne probleme. Belci polude za takvim ličnostima", piše esejista Šelbi Stil i naglašava da ličnosti poput Baraka Obame, Opre Vinfri, Tajgera Vudsa i Majkla Džordana podstiču u ljudima onu bolju stranu njihovih ličnosti. Obamina egzotična porodična istorija – otac je došao u Ameriku na studije, iz Kenije, a majka je bela žena iz Kanzasa – svojevrsna je američka bajka o savršenoj harmoniji ebanovine i slonovače (kako to kaže onaj stari hit Pola Makartnija i Stivija Vondera Ebony and Ivory). O tome Obama dirljivo i detaljno piše u svojoj biografiji Snovi moga oca. Neki kritičari ocenjuju da su ovo najbolje napisani memoari nekog američkog političara.

Njegovi roditelji su se upoznali na Univerzitetu Havaji gde su oboje studirali. Zajedno su ostali kratko. Barak Obama senior ostavio je ženu i sina kad je ovaj imao samo dve godine. Podigli su ga baba i deda. Njegov život je bio pun kontrasta: išao je u skupu privatnu školu, a njegova majka je primala socijalnu pomoć (markice za hranu) dok je pripremala svoj doktorat. Otvoreno je priznao da je u srednjoj školi eksperimentisao sa marihuanom, kokainom i alkoholom, ali je kao đak briljirao. Studirao je političke nauke na Kolumbija univerzitetu. Obama tvrdi da nije osećao diskriminaciju što mu je otac crnac, možda zato što je rastao na etnički vrlo živopisnim Havajima. Obama detaljno analizira da je na studijama shvatio da je drugačiji, da se bitno razlikuje i od Afro-Amerikanaca: njegovi preci nisu bili robovi, a i njegov deda, Afrikanac, imao je univerzitetsku diplomu. On je odrastao u lepom, buržujskom kvartu Vajkikija, a ne na ulicama Harlema ili Detroita. I zato je, kada je došao na univerzitet, zauzeo "radikalnu pozu", kako sam kaže. Ali, Obama je ubrzo shvatio da njegov dvojni identitet može da bude izvor snage, a ne slabosti, frustracija i sukoba. Odbacio je radikalizam i okrenuo se dobrovoljnom radu i pomaganju crncima u siromašnim četvrtima Čikaga.

Onda je odlučio da ide na postdiplomske studije, stigao je do Harvarda i postao prvi "obojeni" urednik prestižne Harvard Law Review. Nekoliko godina je radio kao advokat, oženio se koleginicom, dobio dve devojčice i 2004. pobedio u trci za Senat.

Obama se potvrđuje kao darovit i mudar političar: prvi je daleke 2002. godine, kada je Džordža Buša podržavalo oko 65 odsto Amerikanaca, među njima i demokratska zvezda Hilari Klinton, digao glas protiv rata u Iraku. Kao senator do sada je bio ubedljiv i uspešan u svom angažmanu da se više para daje za školstvo, da se promene neki važni zakoni u pravosuđu.

OBAMA–MANIJA: Americi se predstavio na demokratskoj konvenciji u Bostonu 2004. godine kada je elokventno govorio o potrebi jedinstva. Preko noći je postao politička senzacija. Ova "obama-manija" od tada ne prestaje: "Tajm" ga 2005. proglašava za jednog od 100 najuticajnijih ljudi na svetu. Preko noći je postao lice sa naslovne strane, nezaobilazna foto-vest: zgodan, vitak i visok (192 centimetra), komunikativan, šarmantan, često autor na raznim političkim blogovima, spreman čak i da javno zapeva, Obama je najnoviji politički fenomen. On je neuprljan vašingtonskim političkim igrama. Ipak, glavni adut ovog mladog i darovitog čoveka jeste to što stvarno predstavlja svoju generaciju postbejbibumera. Čitave četiri decenije psihodrama američkih bejbibumera ostavljala je ožiljke na politički život ove zemlje: od ratova u Vijetnamu, seksualne revolucije i dece cveća do rasprava o abortusu, Amerika je bila podeljena, potresao ju je svojevrsni "kulturni rat" koji su simbolizovale dinastičke borbe Klintonovih i Bušovih. Bila je to politika podela u kojoj se do konsenzusa teško dolazilo. Čak su i predsednički izbori 2004. godine prošli u znaku verbalnog rata koji se vodio oko toga šta su Džordž Buš, odnosno Džon Keri, radili ili nisu uradili u Vijetnamu. Obama i mlađa Amerika su iznad toga (Obama je rođen 1960. godine). Za njega je Vijetnam istorija, a ne lično traumatično iskustvo. Klintonovi, Bušovi, pa i Mekeinovi širom Amerike sada počinju da izgledaju kao daleka američka prošlost. Mnogima Obama izgleda kao – budućnost. Čak i konzervativni republikanci poput senatora Toma Kobama o Obami imaju vrlo visoko mišljenje: "Barak je vrlo sposoban da bude lider, ali ne lider demokrata, već lider Amerike."

Obama optimistički poručuje:

"Ne plaši me veličina naših problema, već nedoraslost naše politike. Ja nudim promene, bekstvo iz sveta prljave politike. Danas je politika potpuno zagađena novcem i raznim uticajima, svađama i strančarenjem. Naši politički lideri u Vašingtonu, izgleda, nisu u stanju da normalno sarađuju. Zato ne možemo da raševamo goruće probleme. I zato, prvo moramo da promenimo način na koji se vodi politika u ovoj zemlji, da se ujedinimo oko zajedničkih interesa i rešavanja problema koji potresaju Ameriku."

U ovom njegovom video-obraćanju naciji nema detaljnije razrade njegovog političkog programa.

Neki analitičari smatraju da je Obama najozbiljniji konkurent Hilari Klinton, koja ima dva izuzetno jaka aduta: mnogo para i slavno prezime. Hilari ima i ozbiljnih minusa: ona Amerikance polarizuje, nju ljudi ili vole ili mrze. Sada je mnogi optužuju što je podržala Buša kada je krenuo u ratni pohod na Irak. Tanko je njeno opravdanje da ne bi glasala za rat da je znala kako će se odvijati situacija na terenu. Obama se od početka protivio invaziji, govorio je na antiratnim demonstracijama. Kako pokazuje anketa magazina "Tajm", protiv Hilari je i zasićenost američkih birača svojim političkim dinastijama, oni već dve decenije žive sa Bušovima ili Klintonovima u Beloj kući. Nominacija Hilari Klinton izgleda ipak daleko komplikovanija nego što je to izgledalo pre samo nekoliko meseci.

U velikoj medijskoj gužvi koja se sada stvara oko Obame ipak se najčešće čuju dva pitanja: da li može da ujedini Ameriku i da li je spreman za to? Postavlja se i pitanje da li je Amerika spremna za crnog predsednika?

Mnogi analitičari misle da je za Obamu prerano (njegova politička karijera na nacionalnoj sceni traje samo dve godine) i da je preuranjeno da se upusti u trku za najmoćniji politički položaj na svetu.

Obama je nedavno obnarodovao da je formirao specijalni komitet koji treba da ispita kakve su njegove šanse za predsedničku kandidaturu. Mnogi američki analitičari ocenjuju da je njegova budućnost sjajna i, ako se ne kandiduje na sledećim predsedničkim izborima, prognoziraju da će se sigurno kandidovati za Belu kuću 2012.

Predsednički snovi

Potencijalni demokratski kandidati za predsednika SAD:

Hilari Klinton, bivša prva dama, senator iz Njujorka. Podržala rat u Iraku.

Barak Obama, senator iz Ilinoja. Protivnik rata u Iraku.

Džon Edvards, potpredsednički kandidat Džona Kerija na izborima 2004. Protivnik rata u Iraku.

Potencijalni kandidati republikanaca:

Džon Mekejn, senator iz Arizone, pilot, koji je kada mu je srušen avion proveo godine u vijetnamskim zatvorima. Podržava politiku Džordža Buša.

Mit Romni, mormon, organizovao 2002. Olimpijadu u Solt Lejk Sitiju. Kao guverner u liberalnom Masačusetsu zalagao se za zabranu posedovanja vatrenog oružja, i protiv je ograničenja prekida trudnoće.

Sem Braunbek, senator iz Kanzasa, protivi se prekidu trudnoće, istraživanju na matičnim ćelijama, a u školama podržava teoriju kreacionizma.

Rudi Đulijani, bivši gradonačelnik Njujorka: pripada liberalnijem krilu republikanaca.