Od stalnog dopisnika iz Atine

Ne znam šta nam spremaju, niko ne govori sa nama, požalio se u prošlu nedelju kiparski šef diplomatije Jorgos Jakovu u Lucernu. Dan kasnije počelo je zasedanje Saveta za opšta pitanja EU-a posvećeno, između ostalog, novim uslovima pod kojima će Kipar 1. maja postati član Unije. Dan ranije su kiparski Grci na referendumu ubedljivom većinom od 75 odsto odbacili plan generalnog sekretara UN-a Kofija Anana o ujedinjenju Kipra. Severno od "zelene linije" podele, oko 60 odsto od oko 140.000 kiparskih Turaka glasalo je za plan, čime se turska strana oslobodila uloge "krivca" za 30-godišnju podelu ostrva.

Jakovu je bio među prvima sa grčke strane koji su se direktno suočili sa izrazima nezadovoljstva izneverenih zvaničnika Evropske unije, koja je podržavala plan. Danima uoči referenduma čiji je ishod bio izvestan, glavna tema političkih analiza bila je upravo strategija za "dan posle" istorijske prilike za (ponovno) ujedinjenje, kroz proceduru o čijim se posledicama ovih dana odlučuje.

STRATEGIJA: "Obmanuli ste me", nije izdržao da ne kaže komesar EU-a za proširenje Ginter Ferhojgen uoči glasanja, verovatno isprovociran i time što je prethodnog dana sedeo u studiju kiparske državne televizije, a da mu nije data prilika da iznese prednosti plana. Do danas nije raščišćeno ko ga je tačno prevario i u kojoj fazi višegodišnje diplomatske kampanje grčke strane da ubedi evropsku petnaestoricu da treba da prime i Kipar u članstvo, da ubedi bogatu Nikoziju kako je to i za nju korisno, a s ciljem da se ovakvom internacionalizacijom problema Atina oslobodi balasta "nacionalnog pitanja" u spoljnoj politici i u odnosima sa Turskom.

Tragovi ove nikada zvanično priznate strategije vode do dvojice pokojnih političara stare garde, Konstantina Karamanlisa i Andreasa Papandreua. Konkretizovana je polovinom devedesetih i u velikoj meri sprovedena za vlade PASOK-a i Kostasa Simitisa (1996–2004), pod budnim okom (takođe pokojnog) zamenika ministra spoljnih poslova Janisa Kranidiotisa, poreklom Kipranina s velikim ugledom na ostrvu, i dvojice šefova diplomatije u Simitisovoj vladi – Teodorosa Pangalosa i, u poslednjoj fazi, Jorgosa Papandreua. Sa kiparske strane, predsednika Glafkosa Kliridisa, koji je učestvovao u pripremama plana, zamenio je posle dva mandata sadašnji predsednik Tasos Papadopoulos, između ostalog i na platformi protiv ujedinjenja. U Atini se kao jedan od najvećih uspeha kampanje navodi to što je EU prihvatila da – bar formalno – prethodno rešenje problema ne bude preduslov za prijem Kipra, dok "saradnja Turske" u njegovom rešavanju jeste – i formalno – jedan od političkih kriterijuma za otpočinjanje pregovora o prijemu.

Za mnoge na grčkoj strani takva podela karata značila je jedno: da će posle 1. maja 2004. i Kipar biti među 25 ostalih koji će odlučivati o starom rivalu Turskoj, i da će verovatno imati i pravo veta. Kao takva, bila je primamljiva, ali to je opcija koje se danas odriču i Atina i Nikozija, suočene sa pretnjom izolacije unutar EU-a, a – bar u pogledu Kipra – i s mogućnošću suspendovanja članstva u slučaju da se utvrdi kršenje pravnog okvira EU-a, tzv. acquis communautaire, ili prava čoveka. Neformalno, EU je prihvatila kandidaturu Kipra jer je dobila dovoljno čvrsta uveravanja da će kiparski problem biti rešen. Slična uveravanja je generalnom sekretaru UN-a Kofiju Ananu, autoru pet verzija plana, preneo i njegov izaslanik De Soto, arhitekta plana.

Da je plan prihvaćen, Brisel bi imao posla sa jednom centralnom vladom u bizonalnoj, bikomunalnoj kiparskoj federaciji, preko koje bi, između ostalog, išla i pomoć od 259 miliona evra za prilagođavanje siromašnog turskog severa bogatom grčkom jugu. Kako sada stvari stoje, u EU formalno ulazi međunarodno priznata Republika Kipar i svi stanovnici ostrva – i Grci i Turci, ali ne i čitava teritorija. Famozni acquis neće biti primenjivan na 38 odsto teritorije koju je 1974. okupirala Turska, i na njoj 1983. uspostavila Republiku Severni Kipar, međunarodno nepriznatu i pod ekonomskim embargom.

STREPNjA: Kako su se uloge preokrenule posle "nepoželjnog" ishoda referenduma, ono od čega sada strepi grčka strana jeste postupno priznavanje Severnog Kipra od strane trećih zemalja (Azerbejdžan se već javio), ali i neki stepen neformalnog priznavanja od strane EU-a, ma kako paradoksalno to zvučalo. Iz prvih kontakata i izjava već je jasno da će odnosi EU-a sa severnim Kiprom biti mnogo mekši, a precizno nijansiranje je još u toku. U praksi, "zelena linija" postaje spoljna granica EU-a, na kojoj treba uspostaviti uobičajenu kontrolu. Kako plan nije prihvaćen, Brisel se sprema da 259 miliona evra da direktno Severu, u potpunosti zaobilazeći Nikoziju, najavljuju se direktne avio-linije i pomorski saobraćaj, što su sve nijanse nezvaničnog priznavanja i odgovora na zahtev turske strane da severni Kipar napokon izađe iz međunarodne izolacije.

Konačna odluka petnaestorice o načinu na koji će acquis biti primenjen trebalo bi da bude doneta pre 1. maja, i u Atini se spominje mogućnost da Grčka primeni veto u slučaju da "nijanse" budu previše mračne. Čak i ukoliko ponovo potegne to političko oružje iz starog, nepopularnog arsenala, može da spreči samo donošenje zajedničke odluke. Ukoliko nje nema, zemlje-članice se rukovode nacionalnom politikom, dok Grčka i Kipar trpe posledice izolacije u sopstvenom klubu. Pa šta, kaže na tu mogućnost predsednik Papadopoulos: "Hoće li me preskočiti kelner kada budem išao na zvanične večere kod šefova država?"